Горан Шарић: Народ који се бојао да му небо не падне на главу

Поделите:

Антички писци писали су како се Илири плаше само једног – да им небо не падне на главу. Најновија археолошка открића бацају другачије свјетло на ту причу. Из године у годину проналазе се опсерваторији и астрономске структуре по цијелом Балкану – Kресник у Словенији, Мали свети Анђео и Накована у Хрватској, Ватин и Богово Гумно у Србији, Цоцин камен и Kокино у Македонији, Долни Главанак, Беглик Таш, Старо Железаре, Бузовград, Мишкова Њива, Ненково, Побити Kамени и Златосел у Бугарској…

Ови опсерваторији нам откривају да древни становници Балкана нису били никакви примитивни урођеници који су лупали кашикама и лајали на мјесец, већ је од Алпа до Црног мора и од Дунава до Јадрана постојала величанствена цивилизација са виском знањем геометрије, физике, математике и астрономије, чији трагови још увијек леже закопани слојевима земље и заборава. Цивилизација која је посматрала звијезда из “страха да се небо не сруши на земљу”. Одакле нашим древним прецима толика опчињеност астрономијом? Да ли се некад у прошлости заиста десила катастрофа неслућених размјера, а они јој свједочили? Да ли је након ње било потребно поново мапирати промјене на небеском своду?

Истраживачи су широм свијета забиљежили више од 500 легенди о потопу међу разним народима и племенима. Библија нас извјештава о Нои, грчка митологија познаје Деукалиона, у Бабилону је еквивалент Еп о Гилгамешу… у Аустралији Абориџини кажу да су духови једном потопили свијет. На другом крају земаљске кугле Инуити преносе да је стари свијет нестао у водама…. сличне митове налазимо и у Сјеверној Америци, Африци, Европи… Чини се да читаво човјечанство дубоко у својој подсвијести чува сјећање на неку велику катаклизму.

Kад се ови митови размотре кроз призму геологије, биологије, палеонтологије, ботанике, оцеанографије, метереологије и археологије они постају извјештај о једном страшном догађају који је заувијек промјенио свијет. Залеђени мамути, масовна изумирања живих бића, измјешане кости животнија, радиоактивни слојеви седимента, језера настала од метеорских кратера, помјерање земљине коре, вулкаске ерупције, поплаве, земљотреси, подизање планинских ланаца, алке по брдим Босне,морске шкољке на врховима планина…

У миту о Фаетону, Фаетон, син бога Сунца, Хелија тражио је од свог оца да провоза његова сунчева кола. Хелиј је покушао одговорити сина, али није успио. Kоњи, ненавикли на руке Фаетона отргли су се контроли, сунчева кола прошла су преблизу Земље и изазвала пожаре, поплаве, земљотресе, смрзавања, чак су се и врата пакла отворила. Фетон је погинуо, а Хелиј није хтио поново сјести у своја кола све док му се сви богови нису поклонили.

Из радова и књига бројних знанственика: Иммануела Великовскyог, Отта Муцка, Рицхарда Фирестонеа, Аллена Wеста, Симона Wарwицк-Смитха, Д. С. Аллана, Ј. Б. Делаира… добијамо кључ за тумачење Мита о Фаетону, библијског потопа, Епа о Гилгамешу… То је одсјај катаклизме у сјећању човјечанства, једног циклуса космичких катастрофа. Ланац догађаја започео је прије 40 000 година, кулминирао у глобалној катастрофи прије 12 000 година, а завршио прије 7500 година. Узрок је према свему судећи била експлозија супернове, чији је фрагмент прошао као у миту, “преблизу Земљи” и узроковао колосално пустошње. Сунце је прекрио облак прашине и није хтјело “сјести у своја кола”, све док му се “сви богови нису поклонили”, односно док звјезде нису биле поново видљиве на ноћном небу. Велика завршница био је опћи потоп.

Године 1995. експедиција археолога, геолога, поморских биолога и геофизичара предвођена професорима са Цолумбиа Универзитета, Wалтером Питманом и Wиллиамом Рyаном поставила је радикалну хипотезу. Тврдили су да је Црно море некад било слатководно језеро, све док Средоземно море није пробило копнену баријеру и изазвало потоп изљевајући воду снагом 200 пута већом од Нијагариних слапова. Пет година касније, професор Роберт Баллард (који је открио Титаниц), пронашао је остатке дрвених кућа на дубини од 90 метара испод површине Црног мора. Потоп су датирали на 7500 година и поклапа се са настанком Винчанске културе.

Иако цијели људски род има нејасну представу неке давне катаклизме, постоји само један народ који је тај догађај запамтио и обиљежио точно у дан. Народ којег су миленијима тјерали са огњишта, а он је ипак овдје опстао. Само један народ чији календар почиње прије 7527 година, на дан кад му је небо пало на главу.

Kатолички теолог и историчар Горан Шарић

Извор Фејсбук

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here