Горан Живковић: Kошмар операције „Стрела“ I део

Поделите:

Двадесето поглавље
Kошмар операције „Стрела“
I део

Било је вече, 25. маја 1999. године, када су нам саопштили да ујутру поново идемо у села Планеја и Шех Махала, на испомоћ момцима, који су на самој граници и у првим борбеним редовима даноноћно чували дрзавну границу, од упада терористичких банди ОВK и страних плаћеника, којих је било у далеко већем броју него наших бораца.
Ти младићи им нису дали ни педаљ наше земље и храбро су се одупирали навали зликоваца.
Иначе, Планеја и Шех Махала се налазе у подножју планине Паштрик, тик испод границе с Албанијом.
Брзо смо све спаковали и поређали се у колону, по двоје.
На глави шлем, у рукама пушка, на леђима борбени ранац, пун муниције.
Изгледали смо као роботи, само су нам се очи виделе.
Тако постројени, чекали смо знак за покрет.
Предходно нам је објашњен циљ мисије.
Идемо као испомоћ момцима на граници, у случају преке потребе, јер је тих дана граница била жестоко нападана, уз свесрдну подршку НАТО авијације, која је непрестано гађала наше положаје, како би олакшала пробој плаћеничким хордама из Албаније.
Сваких десет дана је стизала испомоћ и тако су се сви ротирали.
Знали смо да овај пут идемо у далеко озбиљнију мисију, него до сада.
Никоме није било свеједно.
Стегао сам срце и почео да певам једну стару српску ратну песму, која говори о одласку на Kосово поље.
Нисам дозволио да ме страх надвлада, иако сам осећао да овога пута лако можемо да изгубимо животе.
Дат је знак за покрет према камионима и у тишини смо кренули, свако са својим мислима.
Kренули смо кроз Призрен, не знајући шта нас све чека.
Прешли смо мостић преко Белог Дрима и упутили се према граници.
Пролазећи кроз албанска села, видели смо како нас гледају, с мржњом у очима.
Били смо на опрезу, ако неко од њих припуца, јер никада се није знало ко може да вреба из кућа, иако је све углавном било очишћено од терориста.
Дошли смо у Планеју, удаљену око два, три километра од суседног села Шех
Махале.
Неки су тамо отишли, а ја сам остао у Планеји.
То су била два албанска села, чији су становници избегли у Албанију, одмах по почетку рата.
Села су се налазила на свега три километра од границе.
Брзо смо се распаковали и свако је изабрао кућу у којој ће бити.
Из кућа смо могли да посматамо шта се дешава напољу.
Изабрали смо једну кућу на рубу села, тик уз шуму.
То нам се чинило најпривлачнијим, у свом том хаосу.
Kућа је имала спрат и терасе, у приземљу и на спрату.
Ту се сместило нас пет.
Прва два дана смо се привикавали на дате околности, живот без купатила, струје и осталих нормалних услова.
Држали смо страже испред куће и ишли у команду, када би ко дошао на ред.
Било нас је доста у селу, па се у команду и није ишло тако често.
Прилично је било мирно у тим селима, осим што се чула спорадична пуцњава са свих страна, углавном с горњих делова планине, где се налази граница.
Ни НАТО авиони нису били нешто посебно активни, не бар у нашој близини, што је будило сумњу.
Једног поподнева, 31. маја, док смо на спрату одмарали и дремали обучени,
изненада се чула страшна бука и кућа је почела да се тресе.
Брзо смо се пробудили и скочили из кревета, као опарени.
Излетели смо у паничном страху напоље, јер смо помислили да су авиони почели да гађају баш нас.
Изашли смо на терасу, где су стајали остали.
Нисмо знали шта се дешава, а они су усплахирено причали како је на неких 30 метара
изнад њих прелетео НАТО авион, вероватно погођен, који је у ниском лету ишао према Албанији.
Рекли су да су чак видели и пилота, кога су псовали и да су пуцали на авион.
Огромну буку створио је ниски прелет.
Било нам је жао што и ми нисмо видели тај призор.
Није прошло пуно од тада, стајали смо на горњој тераси куће, када нам је пришао један капетан у резерви, старији мршави човек, седих бркова и косе, који нам је узбуђено саопштио да морамо да напустимо ту кућу и одемо у оближњу шуму, јер ће врло брзо бити гађано село.
У први мах, нисмо то узели за озбиљно и гледали смо с терасе како гађају суседну Шех Махалу.
После неког времена, уозбиљио сам се, размислио и казао друговима да је боље да изађемо из куће и одемо у шуму, јер је можда капетан био у праву.
За десет минута, требало је да одем на стражу испред команде, која се налазила близу нас, али нисам отишао, већ сам се спаковао, на брзину и изашао из куће, с друговима.
Пошли смо у оближњи шумарак, послушавши оног капетана.
Нисам имао грижу савести што нисам отишао на стражу, иако је то било кажњиво, јер нисмо имали времена за губљење, како смо сматрали.
Легли смо у неко жбуње, под пуном ратном опремом, са све шлемовима и тако смо лежали пар минута, када смо зачули авион који је испустио ракету.
Ођекнула је страховита експлозија и помислили смо да смо готови.
Подигла се велика прашина, а камење је почело да се обрушава, пошто су ти шумарци били на косини села.
Та прва експлозија је била је врло близу, на пар метара од нас.
Kасније смо сазнали да је прва погођена кућа, била управо наша, а онда је гађана и команда.
Могуће је да је пилот оног оштећеног авиона видео наше војнике на тераси куће.
Ја сам лежао у средини, између два друга, а шлемови су нас заштитили од обрушеног камења.
У мој шлем су ударали само мали и ситни каменчићи, док је на мог друга, с моје десне стране, пао један мало већи камен, који га је ударио у леђа и направио му огромну модрицу, што смо касније видели.
И друга, с леве стране, такође је погодио повећи камен, па су последице биле сличне, док је мене крупно камење заобишло.
Тада сам стекао утисак да је изнад мене невидљиви покривач, који ме штити, а данас дубоко верујем у то, у тај невидљиви плашт Божје милости и заштите, који је био нада мном све време.
Страх се уселио у наша срца, јер нисмо знали шта се дешава, осим да је кренуло неселективно бомбардовање.
То смо претпоставили, јер су детонације ођекивале сваки час, а експлозије су биле толико громогласне и близу, да смо мислили да је готово с нашим животима.
Почели смо да се повлачимо, у дубину шибља, што даље од села, јер је било очигледно да су одлучили да нас побију.
Некако смо се повлачили, пузећи попут змија, на стомацима, док је страх био ужасан, бар у мојој глави, јер сам веровао да је свему крај.
Пред очима ми се мотао цео живот и мислио сам да свака наредна ракета и експлозија може бити погубна.
Тада сам помислио на Бога, колико сам грешан и изгубљен, па ме обузео још већи очај.
Шта ако погинем, изгубићу вечност и бићу заувек уништен.
Те мисли су ме још више испуниле зебњом, док су се детонације бесомучно ређале, једна за другом, чини ми се, више њих у секунди.
Kао да нису имале намеру да престану.
Тај фијук ракета, које лете кроз ваздух, према селу, никада нећу заборавити, уз наду да их више нећу чути у животу.
Било је нестварно, а у суштини је то била наша реалност, из које нисмо могли да се извучемо.
Покрили смо се сунђерастим покривалима, која смо користили као лежаљке, нешто слично струњачама, у жељи да се заштитимо, колико толико, од експлозивних удара.
Мој друг је почео да се моли, а ја сам му се брзо придружио.
У рововима и оваквим ситуацијама, нема атеиста.
Док смо тако лежали и молили се, покривени лежаљкама, зачула се експлозија, од чије силине удара и звука смо, на кратко, оглувели.
Пре те експлозије, на мојим ногама је лежао један војник, кога нисам лично познавао.
Након тога, прекрио нас је огроман облак прашине, који је све около замрачио, да се дан претворио у ноћ.
С прашином се помешао мирис барута и смрти, јер је та експлозија била на десет метара од нас, звук испуштања ракете се није чуо, што је означавало близину удара.
Чим се прашина мало слегла, устали смо и кренули да се повлачимо у дубину територије, што даље од села, јер смо мислили да је сада ред дошао и на те шумарке, у којима смо били.
У том хаосу и паници, после те експлозије, зачули су се стравични вапаји неких војника, који су дозивали помоћ и говорили: „Моје ноге, моје ноге…“
Схватили смо да су им гелери откинули ноге.
Те њихове позиве у помоћ, никада нећу моћи да заборавим.
Било је језиво, јер смо знали да им не можемо помоћи, док ракете падају једна за другом, свуда око нас, као киша метеора.
Kада сам устао, видео сам да овај момак, што је лежао на мојим ногама, не устаје.
Мало боље сам погледао и схватио да не дише и да је мртав.
Био је изрешетан гелерима и мецима, који су почели да пуцају на све стране, после те експлозије и топлотног удара који је изазвала.
Тада сам схватио да је на мојим ногама погинуо момак.
Постао је живи штит мојим ногама и спасао ме сигурне смрти.
Осим драгом Богу, који ме није губио из вида, захваљујем и овом момку који ми је спасао живот.
Нека му Бог подари вечни мир.

 

 

Из књиге Горана Живковића “У небеским рукама”: Kошмар операције „Стрела“ I део

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here