Goran Živković: Košmar operacije „Strela“ I deo

Podelite:

Dvadeseto poglavlje
Košmar operacije „Strela“
I deo

Bilo je veče, 25. maja 1999. godine, kada su nam saopštili da ujutru ponovo idemo u sela Planeja i Šeh Mahala, na ispomoć momcima, koji su na samoj granici i u prvim borbenim redovima danonoćno čuvali drzavnu granicu, od upada terorističkih bandi OVK i stranih plaćenika, kojih je bilo u daleko većem broju nego naših boraca.
Ti mladići im nisu dali ni pedalj naše zemlje i hrabro su se odupirali navali zlikovaca.
Inače, Planeja i Šeh Mahala se nalaze u podnožju planine Paštrik, tik ispod granice s Albanijom.
Brzo smo sve spakovali i poređali se u kolonu, po dvoje.
Na glavi šlem, u rukama puška, na leđima borbeni ranac, pun municije.
Izgledali smo kao roboti, samo su nam se oči videle.
Tako postrojeni, čekali smo znak za pokret.
Predhodno nam je objašnjen cilj misije.
Idemo kao ispomoć momcima na granici, u slučaju preke potrebe, jer je tih dana granica bila žestoko napadana, uz svesrdnu podršku NATO avijacije, koja je neprestano gađala naše položaje, kako bi olakšala proboj plaćeničkim hordama iz Albanije.
Svakih deset dana je stizala ispomoć i tako su se svi rotirali.
Znali smo da ovaj put idemo u daleko ozbiljniju misiju, nego do sada.
Nikome nije bilo svejedno.
Stegao sam srce i počeo da pevam jednu staru srpsku ratnu pesmu, koja govori o odlasku na Kosovo polje.
Nisam dozvolio da me strah nadvlada, iako sam osećao da ovoga puta lako možemo da izgubimo živote.
Dat je znak za pokret prema kamionima i u tišini smo krenuli, svako sa svojim mislima.
Krenuli smo kroz Prizren, ne znajući šta nas sve čeka.
Prešli smo mostić preko Belog Drima i uputili se prema granici.
Prolazeći kroz albanska sela, videli smo kako nas gledaju, s mržnjom u očima.
Bili smo na oprezu, ako neko od njih pripuca, jer nikada se nije znalo ko može da vreba iz kuća, iako je sve uglavnom bilo očišćeno od terorista.
Došli smo u Planeju, udaljenu oko dva, tri kilometra od susednog sela Šeh
Mahale.
Neki su tamo otišli, a ja sam ostao u Planeji.
To su bila dva albanska sela, čiji su stanovnici izbegli u Albaniju, odmah po početku rata.
Sela su se nalazila na svega tri kilometra od granice.
Brzo smo se raspakovali i svako je izabrao kuću u kojoj će biti.
Iz kuća smo mogli da posmatamo šta se dešava napolju.
Izabrali smo jednu kuću na rubu sela, tik uz šumu.
To nam se činilo najprivlačnijim, u svom tom haosu.
Kuća je imala sprat i terase, u prizemlju i na spratu.
Tu se smestilo nas pet.
Prva dva dana smo se privikavali na date okolnosti, život bez kupatila, struje i ostalih normalnih uslova.
Držali smo straže ispred kuće i išli u komandu, kada bi ko došao na red.
Bilo nas je dosta u selu, pa se u komandu i nije išlo tako često.
Prilično je bilo mirno u tim selima, osim što se čula sporadična pucnjava sa svih strana, uglavnom s gornjih delova planine, gde se nalazi granica.
Ni NATO avioni nisu bili nešto posebno aktivni, ne bar u našoj blizini, što je budilo sumnju.
Jednog popodneva, 31. maja, dok smo na spratu odmarali i dremali obučeni,
iznenada se čula strašna buka i kuća je počela da se trese.
Brzo smo se probudili i skočili iz kreveta, kao opareni.
Izleteli smo u paničnom strahu napolje, jer smo pomislili da su avioni počeli da gađaju baš nas.
Izašli smo na terasu, gde su stajali ostali.
Nismo znali šta se dešava, a oni su usplahireno pričali kako je na nekih 30 metara
iznad njih preleteo NATO avion, verovatno pogođen, koji je u niskom letu išao prema Albaniji.
Rekli su da su čak videli i pilota, koga su psovali i da su pucali na avion.
Ogromnu buku stvorio je niski prelet.
Bilo nam je žao što i mi nismo videli taj prizor.
Nije prošlo puno od tada, stajali smo na gornjoj terasi kuće, kada nam je prišao jedan kapetan u rezervi, stariji mršavi čovek, sedih brkova i kose, koji nam je uzbuđeno saopštio da moramo da napustimo tu kuću i odemo u obližnju šumu, jer će vrlo brzo biti gađano selo.
U prvi mah, nismo to uzeli za ozbiljno i gledali smo s terase kako gađaju susednu Šeh Mahalu.
Posle nekog vremena, uozbiljio sam se, razmislio i kazao drugovima da je bolje da izađemo iz kuće i odemo u šumu, jer je možda kapetan bio u pravu.
Za deset minuta, trebalo je da odem na stražu ispred komande, koja se nalazila blizu nas, ali nisam otišao, već sam se spakovao, na brzinu i izašao iz kuće, s drugovima.
Pošli smo u obližnji šumarak, poslušavši onog kapetana.
Nisam imao grižu savesti što nisam otišao na stražu, iako je to bilo kažnjivo, jer nismo imali vremena za gubljenje, kako smo smatrali.
Legli smo u neko žbunje, pod punom ratnom opremom, sa sve šlemovima i tako smo ležali par minuta, kada smo začuli avion koji je ispustio raketu.
Ođeknula je strahovita eksplozija i pomislili smo da smo gotovi.
Podigla se velika prašina, a kamenje je počelo da se obrušava, pošto su ti šumarci bili na kosini sela.
Ta prva eksplozija je bila je vrlo blizu, na par metara od nas.
Kasnije smo saznali da je prva pogođena kuća, bila upravo naša, a onda je gađana i komanda.
Moguće je da je pilot onog oštećenog aviona video naše vojnike na terasi kuće.
Ja sam ležao u sredini, između dva druga, a šlemovi su nas zaštitili od obrušenog kamenja.
U moj šlem su udarali samo mali i sitni kamenčići, dok je na mog druga, s moje desne strane, pao jedan malo veći kamen, koji ga je udario u leđa i napravio mu ogromnu modricu, što smo kasnije videli.
I druga, s leve strane, takođe je pogodio poveći kamen, pa su posledice bile slične, dok je mene krupno kamenje zaobišlo.
Tada sam stekao utisak da je iznad mene nevidljivi pokrivač, koji me štiti, a danas duboko verujem u to, u taj nevidljivi plašt Božje milosti i zaštite, koji je bio nada mnom sve vreme.
Strah se uselio u naša srca, jer nismo znali šta se dešava, osim da je krenulo neselektivno bombardovanje.
To smo pretpostavili, jer su detonacije ođekivale svaki čas, a eksplozije su bile toliko gromoglasne i blizu, da smo mislili da je gotovo s našim životima.
Počeli smo da se povlačimo, u dubinu šiblja, što dalje od sela, jer je bilo očigledno da su odlučili da nas pobiju.
Nekako smo se povlačili, puzeći poput zmija, na stomacima, dok je strah bio užasan, bar u mojoj glavi, jer sam verovao da je svemu kraj.
Pred očima mi se motao ceo život i mislio sam da svaka naredna raketa i eksplozija može biti pogubna.
Tada sam pomislio na Boga, koliko sam grešan i izgubljen, pa me obuzeo još veći očaj.
Šta ako poginem, izgubiću večnost i biću zauvek uništen.
Te misli su me još više ispunile zebnjom, dok su se detonacije besomučno ređale, jedna za drugom, čini mi se, više njih u sekundi.
Kao da nisu imale nameru da prestanu.
Taj fijuk raketa, koje lete kroz vazduh, prema selu, nikada neću zaboraviti, uz nadu da ih više neću čuti u životu.
Bilo je nestvarno, a u suštini je to bila naša realnost, iz koje nismo mogli da se izvučemo.
Pokrili smo se sunđerastim pokrivalima, koja smo koristili kao ležaljke, nešto slično strunjačama, u želji da se zaštitimo, koliko toliko, od eksplozivnih udara.
Moj drug je počeo da se moli, a ja sam mu se brzo pridružio.
U rovovima i ovakvim situacijama, nema ateista.
Dok smo tako ležali i molili se, pokriveni ležaljkama, začula se eksplozija, od čije siline udara i zvuka smo, na kratko, ogluveli.
Pre te eksplozije, na mojim nogama je ležao jedan vojnik, koga nisam lično poznavao.
Nakon toga, prekrio nas je ogroman oblak prašine, koji je sve okolo zamračio, da se dan pretvorio u noć.
S prašinom se pomešao miris baruta i smrti, jer je ta eksplozija bila na deset metara od nas, zvuk ispuštanja rakete se nije čuo, što je označavalo blizinu udara.
Čim se prašina malo slegla, ustali smo i krenuli da se povlačimo u dubinu teritorije, što dalje od sela, jer smo mislili da je sada red došao i na te šumarke, u kojima smo bili.
U tom haosu i panici, posle te eksplozije, začuli su se stravični vapaji nekih vojnika, koji su dozivali pomoć i govorili: „Moje noge, moje noge…“
Shvatili smo da su im geleri otkinuli noge.
Te njihove pozive u pomoć, nikada neću moći da zaboravim.
Bilo je jezivo, jer smo znali da im ne možemo pomoći, dok rakete padaju jedna za drugom, svuda oko nas, kao kiša meteora.
Kada sam ustao, video sam da ovaj momak, što je ležao na mojim nogama, ne ustaje.
Malo bolje sam pogledao i shvatio da ne diše i da je mrtav.
Bio je izrešetan gelerima i mecima, koji su počeli da pucaju na sve strane, posle te eksplozije i toplotnog udara koji je izazvala.
Tada sam shvatio da je na mojim nogama poginuo momak.
Postao je živi štit mojim nogama i spasao me sigurne smrti.
Osim dragom Bogu, koji me nije gubio iz vida, zahvaljujem i ovom momku koji mi je spasao život.
Neka mu Bog podari večni mir.

 

 

Iz knjige Gorana Živkovića “U nebeskim rukama”: Košmar operacije „Strela“ I deo

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here