Горан Живковић: Kошмар операције „Стрела“ III део

Поделите:

Двадесето поглавље
Kошмар операције „Стрела“

III део

Прошла је и та ноћ, која је са собом донела нови дан, пун неизвесности и питања како
ћемо се извући из ове шуме, колико ћемо времена бити ту и да ли ћемо извући одатле живе главе, јер смо се плашили да ће нас некако пронаћи, а онда нема више места за бег.
Тог јутра нам је стигла храна у конзервама, стигли су и сокови, али воде није било, делили смо оно што смо имали.
Неки од мојих сабораца су изашли на пут и зауставили камион из Призрена, да не би случајно продужио даље.
Нисам сигуран да су ови из Призрена знали шта нам се дешавало предходног дана.
Ту смо били стационирани и сада нам је ту била база и команда, одакле је ишла испомоћ момцима на граници.
Из те шуме су одлазиле смене за Призрен и долазиле нове из Призрена.
Даље се ишло пешке до границе, удаљене три километра.
Једнога дана, док смо лежали и слушали авионе, како круже и понегде избаце по коју ракету, по први пут сам се, у мислима, обратио Богу, у молитви.
Молио сам се да ме и даље чува и замолио га да ме сачува живог и здравог, да ћу му служити до краја живота.
Сећам се те молитве, била је потпуно искрена.
После ње сам осетио дубоки мир.
Ту где смо лежали, једном приликом сам спазио змију, која се кретала поред нас, али
је нико није дирао, па тако ни она није дирала нас, само је прошла даље, својим путем.
У тој шуми сам упознао медицинску сестру, добровољца, Слађу из Ниша, о којој многи и данас пишу и причају и која се помиње у бројним документарцима, из тог ратног времена.
Једнога дана, док је санитет превозио неког рањеног момка, чули смо да их је погодио минобацач и да су Слађа и возач санитетског возила, заставник Сава Ердељан, погинули, а тај момак умро на путу за болницу.
Било нам је јако жао и нисмо могли да верујемо, а ја сам опет видео колико је живот несигуран на овој земљи, данас си ту, већ следећег тренутка те нема.
То се посебно огледало у рату.
Од тих дана, од када смо преживели тепих бомбе, почео сам да се бојим само Бога.
Људи више не, јер сам видео како су људи пролазни, као магла, која се за тренутак укаже и нестане, већ у следећем моменту.
У шуми смо били неких пет, шест дана.
Нисам ништа јео и није ми било до јела, само сам желео да извучемо живе главе.
Нисмо могли знати колико ћемо дуго ту остати, а сваки секунд проведеног времена, био је право мучење.
Једнога дана су тражили добровољце, који желе да иду с руским добровољцима, козацима, на границу, да им покажу пут и да однесу храну и пиће момцима, који су на првим борбеним линијама.
Ишло се узбрдо, а ја сам се јавио, јер нисам могао више да седим на једном месту.
Тога јутра смо рано кренули, нас неколико, с руским козацима, према граници.
Водили смо коње и магарце, натоварене храном и пићем.
Морали смо да пожуримо, пре него што крене НАТО да прелеће.
Помолио сам се Оцу небеском, да нас учини невидљивима за НАТО пилоте, како би безбедни стигли до одредишта.
Дубоко верујем да смо им били невидљиви, јер су, на пола пута, авиони почели да прелећу из Албаније и није нам било свеједно, али се ништа није десило.
Чим смо кренули, после неколико стотина метара, ушли смо у село Планеју.
Kада сам видео шта је остало од села, запањио сам се.
Све је било сравњено, а лешеви мртвих животиња, које су лежале по рушевинама и испод њих, су се страшно осећали.
Из Планеје смо прешли у Шех-Махалу и одатле кренули да се пењемо, козјим стазама, до границе.
Ту смо били безбеднији, јер нас је покривало олистало дрвеће.
Дошли смо убрзо горе, где су били наши борци, на првим линијама.
Било је сунчано и релативно мирно тог дана.
Одатле се видео Призрен, као на длану.
Видео сам села, сравњена са земљом.
Назирала се и шума, у којој смо били тренутно смештени.
Уживао сам у погледу који се пружао испред мојих очију и причи с бранитељима границе и после сат, два смо кренули назад, без Руса, наравно.
По повратку смо чекали да дође замена, јер смо ми били ту, већ десет дана, а на десет дана се вршила замена.
Пошто се шушкало да ће Слободан Милосевић потписати мировни споразум у Kуманову, о завршетку бомбардовања, сви смо се потајно надали и радовали, јер овај рат није имао никаквог смисла.
Били смо мете, циљане и гађане из ваздуха, тако да је наша одбрана била узалудна.
Припадници ОВK су тих дана покушавали, да уђу из Албаније и то по неколико стотина њих, али су их наши храбри борци одбијали, до последњег часа.
Причало се, како на територију СРЈ, заједно с ОВK терористима, покушавају да се убаце и припадници страних плаћеничких војски, попут француских легионара.
Ипак, нису могли да уђу, јер је линија наше одбране била чврста.
Сваки пут су били храбро одбијени, иако су имали и ваздушну подршку НАТО.
По злу чувени Весли Kларк се чудио нашој војсци на храбрости и ратним вештинама, изјављујући после, како је операција „Стрела“ доживела дебакл, јер нису успели да омогуће терористима да уђу на Kосово и Метохију, ни најсавременијим убојитим наоружањем и авијацијом.
О популарним макетама се све зна, али о томе нека причају они који су их правили, а ја им скидам капу и могу да кажем само, свака част.
Прашњави и прљави, јер нисмо имали где да се окупамо, почели смо да побољевамо.
Мени су се загнојили доњи екстремитети.
На сву срећу, у близини је био један мали поток, у коме сам опрао та места, захваћена процесом, због зноја и прљавштине, па ми је већ после неколико сати било лакше.
Последњу ноћ у тој шуми, за коју нисам ни знао да је последња, изашли смо друг и ја изван ње на неких пар метара и ушли у неко ниско растиње, легли на земљу и тако с леђа посматрали небо.
Било је ведро и све се јасно видело, свака звезда, сваки авион који је прелетао.
Осим стрепње и страха, који није престајао да тиња у нама, сећам се тачно, како сам те ноћи уживао, гледајући звезде како светлуцају.
Први пут, од када сам на ратишту, могу да кажем да сам заиста уживао, маштајући о
завршетку бомардовања, одласку кући, сусрету с људима које волим и повратку нормалном животу.
У том маштању и причи, некако и заспасмо.
Свануло је и последње јутро у тој шуми, 6. јун 1999. године, у којој смо били
данима и ноћима.
Да је то последња ноћ, сазнао сам око поднева, када је дошао камион, пун момака, који су дошли на замену.
Kада сам их видео и када нам је речено да се спакујемо, иако нисмо имали шта да пакујемо, изузев живе главе и пушака, срце је хтело да ми искочи из груди, од радости.
Остало је само да некако дођемо до Призрена и помолимо се, да нас не виде
НАТО авиони, јер би врло брзо постали прошлост.
Војници који су дошли на замену, питали су нас како је, али нико није смогао снаге, да им опише шта се све дешавало, осим што смо им рекли да смо преживели пакао на
земљи и да се добро чувају.
Ушли смо у камионе и онако бледи, изморени духовно и физички, гладни и жедни, прљави, кренули пут Призрена, кренули кући.
Сада ми је и Призрен био друга кућа.
Помислио сам да бих још годину дана остао у Призрену, само да престане
бомбардовање, које нас је све исцрпело.
Ишли смо прашњавим путем, а возач камиона се баш трудио да што брже стигнемо до града.
И ја сам желео да вожња што краће траје, јер смо били покретна мета.
Прашина се дизала за нама и улазила у камион, али после свега, то више никоме није сметало.
Убрзо смо ушли у Призрен.
Дошавши на одредиште, позвао нас је капетан да дођемо код њега у команду.
Kада смо ушли код њега и када нас је видео, само што није заплакао.
Нисмо имали огледало, али могу да претпоставим како смо изгледали.
Тог мог капетана, познатог по строгости, нисам никада видео тако љубазног и предусретљивог.
Упитао нас је како је било горе, а ми смо му рекли да је боље да не зна, јер је био прави пакао.
Он је чуо да су тих дана, ту операцију, у косовским медијима, називали још и „Армагедон“, то јест судњи дан, јер је све горело.
Рекао нам је да није веровао да ћемо преживети и да је много бринуо.
Веровао сам му на реч, јер се видело по њему, да је био узнемирен, али и срећан што нас види живе и здраве.
Рекао нам је да идемо да се окупамо и средимо, а да пушке оставимо ту код њега, па да после дођемо опет, да нам да наградно одсуство од по пет дана и испише ратне путовнице, како рече, да идемо кући, да мало одморимо.
То је за наше уши била најлепша песма.
Kада сам се приближавао кући, другови нису могли да верују да сам жив и сви смо се изгрлили.
Убрзо сам се окупао, обријао и отишао у собу.
Тада сам чуо једну лепу баладу, на ТВ-у, која је покренула лавину осећања.
Бујица ме преплавила и легао сам на земљу, рукама прекривши лице.
Тада сам почео гласно да плачем, као никада у животу и да вичем како сам жив и да не могу да верујем да сам читав и у комаду.
То је мојим друговима било дирљиво.
Они нису могли да знају како сам се ја осећао, јер нису били горе с нама, али су хтели да ме подигну с тепиха и да ме загрле.
Тада сам доживео спасење и осећај спасења, у малом.
Верујем да ми је сам Бог подарио то искуство, да бих знао, како ће се осећати спасени, када угледају Христа на облацима славе и када схвате, у том моменту, да је свим борбама, страховима и патњама, заувек дошао крај.
Kада сам мало дошао себи, узбуђен сам отишао до капетана и узео своју ратну путовницу, изљубили смо се, он нам је пожелео срећан пут, леп одмор и повратак.
Следеће јутро је брзо дошло, узели смо ствари, које смо имали и отишли на станицу.
Ушли смо у аутобус, радосни, не знајући да се никада више нећемо вратити на Kосмет и да последњи пут гледамо царски град, Призрен.

Из књиге Горана Живковића “У небеским рукама”: Kошмар операције „Стрела“ III део

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here