Goran Živković: Košmar operacije „Strela“ III deo

Podelite:

Dvadeseto poglavlje
Košmar operacije „Strela“

III deo

Prošla je i ta noć, koja je sa sobom donela novi dan, pun neizvesnosti i pitanja kako
ćemo se izvući iz ove šume, koliko ćemo vremena biti tu i da li ćemo izvući odatle žive glave, jer smo se plašili da će nas nekako pronaći, a onda nema više mesta za beg.
Tog jutra nam je stigla hrana u konzervama, stigli su i sokovi, ali vode nije bilo, delili smo ono što smo imali.
Neki od mojih saboraca su izašli na put i zaustavili kamion iz Prizrena, da ne bi slučajno produžio dalje.
Nisam siguran da su ovi iz Prizrena znali šta nam se dešavalo predhodnog dana.
Tu smo bili stacionirani i sada nam je tu bila baza i komanda, odakle je išla ispomoć momcima na granici.
Iz te šume su odlazile smene za Prizren i dolazile nove iz Prizrena.
Dalje se išlo peške do granice, udaljene tri kilometra.
Jednoga dana, dok smo ležali i slušali avione, kako kruže i ponegde izbace po koju raketu, po prvi put sam se, u mislima, obratio Bogu, u molitvi.
Molio sam se da me i dalje čuva i zamolio ga da me sačuva živog i zdravog, da ću mu služiti do kraja života.
Sećam se te molitve, bila je potpuno iskrena.
Posle nje sam osetio duboki mir.
Tu gde smo ležali, jednom prilikom sam spazio zmiju, koja se kretala pored nas, ali
je niko nije dirao, pa tako ni ona nije dirala nas, samo je prošla dalje, svojim putem.
U toj šumi sam upoznao medicinsku sestru, dobrovoljca, Slađu iz Niša, o kojoj mnogi i danas pišu i pričaju i koja se pominje u brojnim dokumentarcima, iz tog ratnog vremena.
Jednoga dana, dok je sanitet prevozio nekog ranjenog momka, čuli smo da ih je pogodio minobacač i da su Slađa i vozač sanitetskog vozila, zastavnik Sava Erdeljan, poginuli, a taj momak umro na putu za bolnicu.
Bilo nam je jako žao i nismo mogli da verujemo, a ja sam opet video koliko je život nesiguran na ovoj zemlji, danas si tu, već sledećeg trenutka te nema.
To se posebno ogledalo u ratu.
Od tih dana, od kada smo preživeli tepih bombe, počeo sam da se bojim samo Boga.
Ljudi više ne, jer sam video kako su ljudi prolazni, kao magla, koja se za trenutak ukaže i nestane, već u sledećem momentu.
U šumi smo bili nekih pet, šest dana.
Nisam ništa jeo i nije mi bilo do jela, samo sam želeo da izvučemo žive glave.
Nismo mogli znati koliko ćemo dugo tu ostati, a svaki sekund provedenog vremena, bio je pravo mučenje.
Jednoga dana su tražili dobrovoljce, koji žele da idu s ruskim dobrovoljcima, kozacima, na granicu, da im pokažu put i da odnesu hranu i piće momcima, koji su na prvim borbenim linijama.
Išlo se uzbrdo, a ja sam se javio, jer nisam mogao više da sedim na jednom mestu.
Toga jutra smo rano krenuli, nas nekoliko, s ruskim kozacima, prema granici.
Vodili smo konje i magarce, natovarene hranom i pićem.
Morali smo da požurimo, pre nego što krene NATO da preleće.
Pomolio sam se Ocu nebeskom, da nas učini nevidljivima za NATO pilote, kako bi bezbedni stigli do odredišta.
Duboko verujem da smo im bili nevidljivi, jer su, na pola puta, avioni počeli da preleću iz Albanije i nije nam bilo svejedno, ali se ništa nije desilo.
Čim smo krenuli, posle nekoliko stotina metara, ušli smo u selo Planeju.
Kada sam video šta je ostalo od sela, zapanjio sam se.
Sve je bilo sravnjeno, a leševi mrtvih životinja, koje su ležale po ruševinama i ispod njih, su se strašno osećali.
Iz Planeje smo prešli u Šeh-Mahalu i odatle krenuli da se penjemo, kozjim stazama, do granice.
Tu smo bili bezbedniji, jer nas je pokrivalo olistalo drveće.
Došli smo ubrzo gore, gde su bili naši borci, na prvim linijama.
Bilo je sunčano i relativno mirno tog dana.
Odatle se video Prizren, kao na dlanu.
Video sam sela, sravnjena sa zemljom.
Nazirala se i šuma, u kojoj smo bili trenutno smešteni.
Uživao sam u pogledu koji se pružao ispred mojih očiju i priči s braniteljima granice i posle sat, dva smo krenuli nazad, bez Rusa, naravno.
Po povratku smo čekali da dođe zamena, jer smo mi bili tu, već deset dana, a na deset dana se vršila zamena.
Pošto se šuškalo da će Slobodan Milosević potpisati mirovni sporazum u Kumanovu, o završetku bombardovanja, svi smo se potajno nadali i radovali, jer ovaj rat nije imao nikakvog smisla.
Bili smo mete, ciljane i gađane iz vazduha, tako da je naša odbrana bila uzaludna.
Pripadnici OVK su tih dana pokušavali, da uđu iz Albanije i to po nekoliko stotina njih, ali su ih naši hrabri borci odbijali, do poslednjeg časa.
Pričalo se, kako na teritoriju SRJ, zajedno s OVK teroristima, pokušavaju da se ubace i pripadnici stranih plaćeničkih vojski, poput francuskih legionara.
Ipak, nisu mogli da uđu, jer je linija naše odbrane bila čvrsta.
Svaki put su bili hrabro odbijeni, iako su imali i vazdušnu podršku NATO.
Po zlu čuveni Vesli Klark se čudio našoj vojsci na hrabrosti i ratnim veštinama, izjavljujući posle, kako je operacija „Strela“ doživela debakl, jer nisu uspeli da omoguće teroristima da uđu na Kosovo i Metohiju, ni najsavremenijim ubojitim naoružanjem i avijacijom.
O popularnim maketama se sve zna, ali o tome neka pričaju oni koji su ih pravili, a ja im skidam kapu i mogu da kažem samo, svaka čast.
Prašnjavi i prljavi, jer nismo imali gde da se okupamo, počeli smo da poboljevamo.
Meni su se zagnojili donji ekstremiteti.
Na svu sreću, u blizini je bio jedan mali potok, u kome sam oprao ta mesta, zahvaćena procesom, zbog znoja i prljavštine, pa mi je već posle nekoliko sati bilo lakše.
Poslednju noć u toj šumi, za koju nisam ni znao da je poslednja, izašli smo drug i ja izvan nje na nekih par metara i ušli u neko nisko rastinje, legli na zemlju i tako s leđa posmatrali nebo.
Bilo je vedro i sve se jasno videlo, svaka zvezda, svaki avion koji je preletao.
Osim strepnje i straha, koji nije prestajao da tinja u nama, sećam se tačno, kako sam te noći uživao, gledajući zvezde kako svetlucaju.
Prvi put, od kada sam na ratištu, mogu da kažem da sam zaista uživao, maštajući o
završetku bomardovanja, odlasku kući, susretu s ljudima koje volim i povratku normalnom životu.
U tom maštanju i priči, nekako i zaspasmo.
Svanulo je i poslednje jutro u toj šumi, 6. jun 1999. godine, u kojoj smo bili
danima i noćima.
Da je to poslednja noć, saznao sam oko podneva, kada je došao kamion, pun momaka, koji su došli na zamenu.
Kada sam ih video i kada nam je rečeno da se spakujemo, iako nismo imali šta da pakujemo, izuzev žive glave i pušaka, srce je htelo da mi iskoči iz grudi, od radosti.
Ostalo je samo da nekako dođemo do Prizrena i pomolimo se, da nas ne vide
NATO avioni, jer bi vrlo brzo postali prošlost.
Vojnici koji su došli na zamenu, pitali su nas kako je, ali niko nije smogao snage, da im opiše šta se sve dešavalo, osim što smo im rekli da smo preživeli pakao na
zemlji i da se dobro čuvaju.
Ušli smo u kamione i onako bledi, izmoreni duhovno i fizički, gladni i žedni, prljavi, krenuli put Prizrena, krenuli kući.
Sada mi je i Prizren bio druga kuća.
Pomislio sam da bih još godinu dana ostao u Prizrenu, samo da prestane
bombardovanje, koje nas je sve iscrpelo.
Išli smo prašnjavim putem, a vozač kamiona se baš trudio da što brže stignemo do grada.
I ja sam želeo da vožnja što kraće traje, jer smo bili pokretna meta.
Prašina se dizala za nama i ulazila u kamion, ali posle svega, to više nikome nije smetalo.
Ubrzo smo ušli u Prizren.
Došavši na odredište, pozvao nas je kapetan da dođemo kod njega u komandu.
Kada smo ušli kod njega i kada nas je video, samo što nije zaplakao.
Nismo imali ogledalo, ali mogu da pretpostavim kako smo izgledali.
Tog mog kapetana, poznatog po strogosti, nisam nikada video tako ljubaznog i predusretljivog.
Upitao nas je kako je bilo gore, a mi smo mu rekli da je bolje da ne zna, jer je bio pravi pakao.
On je čuo da su tih dana, tu operaciju, u kosovskim medijima, nazivali još i „Armagedon“, to jest sudnji dan, jer je sve gorelo.
Rekao nam je da nije verovao da ćemo preživeti i da je mnogo brinuo.
Verovao sam mu na reč, jer se videlo po njemu, da je bio uznemiren, ali i srećan što nas vidi žive i zdrave.
Rekao nam je da idemo da se okupamo i sredimo, a da puške ostavimo tu kod njega, pa da posle dođemo opet, da nam da nagradno odsustvo od po pet dana i ispiše ratne putovnice, kako reče, da idemo kući, da malo odmorimo.
To je za naše uši bila najlepša pesma.
Kada sam se približavao kući, drugovi nisu mogli da veruju da sam živ i svi smo se izgrlili.
Ubrzo sam se okupao, obrijao i otišao u sobu.
Tada sam čuo jednu lepu baladu, na TV-u, koja je pokrenula lavinu osećanja.
Bujica me preplavila i legao sam na zemlju, rukama prekrivši lice.
Tada sam počeo glasno da plačem, kao nikada u životu i da vičem kako sam živ i da ne mogu da verujem da sam čitav i u komadu.
To je mojim drugovima bilo dirljivo.
Oni nisu mogli da znaju kako sam se ja osećao, jer nisu bili gore s nama, ali su hteli da me podignu s tepiha i da me zagrle.
Tada sam doživeo spasenje i osećaj spasenja, u malom.
Verujem da mi je sam Bog podario to iskustvo, da bih znao, kako će se osećati spaseni, kada ugledaju Hrista na oblacima slave i kada shvate, u tom momentu, da je svim borbama, strahovima i patnjama, zauvek došao kraj.
Kada sam malo došao sebi, uzbuđen sam otišao do kapetana i uzeo svoju ratnu putovnicu, izljubili smo se, on nam je poželeo srećan put, lep odmor i povratak.
Sledeće jutro je brzo došlo, uzeli smo stvari, koje smo imali i otišli na stanicu.
Ušli smo u autobus, radosni, ne znajući da se nikada više nećemo vratiti na Kosmet i da poslednji put gledamo carski grad, Prizren.

Iz knjige Gorana Živkovića “U nebeskim rukama”: Košmar operacije „Strela“ III deo

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here