Hleb je dar Božiji

Podelite:

Popadasmo po obali i sitnom pesku. Nije to da se ne bi moglo još koji korak i kilometar. Samo saznanje da smo konačno stigli ljude je pokosilo.

Moru ću posle da se čudim. Prvo da predahnem. Nije više ni hladno kao u planini. Može šinjel da se otkopča.

Vida iznemogla stoji spuštene glave i njuši pesak. Nemam kako da joj pomognem. Valjda su saveznici doturili seno i zob da konje spasavamo, kada smo ih već preveli preko prokletih planina?

– Serb, Serb, ale, ale – viču nas mornari sa lađe što u čamcu prilaze obali veslajući.

Strugnu dno drvene barke po pesku, poiskakaše i natovariše na leđa svaki po ogroman džak. Idu od jednog do drugog i pružaju vekne. Ljudi grabe hleb i ljube ga. Ne mogu da mu se načude. Isprva retko ko da zagrize il’ odlomi. Miluju ga i zagledaju kao najveće čudo Gospodnje za koje smo mislili da je sa ovog sveta nestalo.

– Serb, pur tua – nudi mi Francuz u prugastoj mornarskoj majici veknu. Pružim obe ruke i primim je kao slavski kolač.

Hleb je dar Božji. Za nas Srbe obaška. Švabe i Rusi jedu krompir a mi hleb. Nije to samo hrana obična. Ima u njemu i znoja orača, i pesme sejača, i vike sa vršaja i priča sa vodenice. Najviše ima žene što rukama golim testo podmesi i u njemu miris plodan ostavi.

Poljubim veknu sa oba kraja. Pomilujem. Nisam mnogo pismen ali znam da ne smem odmah da pojedem. Ne smem da se prejedem. Stomak se odvikao. Ko sad pogreši, skupo će da plati.

Odlomim okrajak, prstima razdvojim sredinu, stavim na jezik i sisam. Čekam da se sama rastopi i klizne niz gušu.

Vida prišla i njuši. Osetila. Gura glavu meni u krilo gde leži vekna.

– Ajde ludo, stani. Ima i za tebe. Sve smo delili pa ćemo i ovaj lebac.

Kobila gleda kao čovek i sve razume. Pružim komad a ona prvo gubicom smota, pa pojede. Odvojim sebi frtalj vekne, a ostatkom nahranim nju. Za oboje dobro.

– Šta to radiš? – čudi se, između dva zalogaja, podnarednik što je Savino mesto zauzeo kad ovaj umre od tifusa.

– Hranim kobilu, kako šta radim?

– Jesi li ti normalan čoveče, sebe prvo nahrani. Biće za kobilu.

– Nemoj da me učiš. Bolje ti malo smanji žderanje. Odvikli smo se od hrane. Mora polako da se jede. Da se opet navikavamo.

– Ćut, bre, tamo kaplare! Nemoj ti meni da popuješ – zaglabano, zagrckujući se svaki čas, odseče mi podnarednik čije prezime nisam upamtio a nisam imao ni kada, jer mučenik se uhvati za stomak i poče da previja.

Ustanem, priđem, a on kuka i drži se za grudi. Celu veknu namah progutao. Sad ona guta njega. I proguta ga. Pade čovek u nesvest, pa se povrati, pa još jednom i – umre mi na rukama u grčevima.

Ostali sede naokolo i gledaju. Još po neki alav se uzvrpolji. Ostali glockaju. Ne možeš da ga držiš u ruci i samo gledaš, a odjednom se hleb, od spasa, pretvorio u pokoru koja ubija isto kao Švabe i Arnauti, kao Prokletije i led…

Lekar sa francuske lađe se dosetio, ali kasno. Poslao vojnike da trče između nas i pokazuju rukama da lagano jedemo:

– Serb, manž dusman! Manž dusman! Dusman!

Ko je mogao taj je poslušao. Ko nije, nije ni pretekao.

Na obali, izuo se pa gazi po peni talasa srpski đačić. Možda mu je petnaesta godina a možda ni toliko. Nogavice do kolena zavrnuo a nožice došle ko u vrapca. Ide, šljapka po hladnoj vodi i pevuši:

– Frer a Žak, frer a Žak, dorme vu, dorme vu… Sole le matine, Sole le matine… Ding dang dong…
Ding, dang, dong…

Lađa diže sidro i ode.

(Boško Protić, “Leptir na bajonetu Jerotija Pavlovića”, Magelan pres, Beograd, 2014.)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here