Холанђанин др Аријус ван Тинховен – добротвор српског народа

Поделите:

Да ли сте чули за доктора Аријуса ван Тинховена, великог добротвора српског народа?

Специјални извештач Монда из Хага, Ксенија Габријел доноси вам причу о још једном пријатељу Срба из најтежих дана.

Био је октобар 1912. године када је Аријус ван Тинховен (26) из Хоркума дипломирао медицину у Амстердаму. Чуо је за страдање у Првом балканском рату, који је управо био избио у Србији, и био запрепашћен одлуком холандског Црвеног крста, који је одбио да помогне српској војсци и народу. Сматрајући ту одлуку потпуно неприхватљивом, решио је да самоиницијативно оде у земљу на Балкану и помогне колико може.

Сакупио је нешто средстава од донација угледних људи великог срца, и са две медицинске сестре и једним јединим амбулантним возилом, запутио се у Србију. Стигао је у Београд, где је прихваћен са одушевљењем и убрзо запослен у војној болници. Подстакнут залагањем и упорношћу младог лекара, холандски Црвени крст ипак је одлучио да помогне, и под његовим вођством организује сопствену болницу у згради једне београсдке школе. Ван Тинховен је у болници, у којој је било смештено најмање 200 бораца, сам направио и салу за операције и заједно са помоћницима свакодневно вадио метке из српских рањеника.

Срби су желели да угосте великодушног страног лекара, па су му налазили смештај, намештај и помагали колико су умели, па су му у оквиру болнице направили собу у којој је могао да живи и опремили је.

Лечио је рањенике и цивиле којима је била потребна медицинска помоћ, али је у слободно време са великим ентузијазмом бележио сцене из свакодневног живота тадашње Србије. Док су хвалоспеви о холандској амбуланти у Београду стизали у светску штампу, холандске дневне новине су у више наврата објављивале Ван Тинховенове дневнике о догодовштинама и животу у Београду. Био је и пасионирани фотограф, чији албуми су данас предмет изложбе у Холандској краљевској библиотеци у Хагу.

Убрзо је на молбу српске владе отворио велику болницу за рањене, у просторијама велике шећеране удаљене сат времена од престонице. Крајем маја 1913, вратио се у Хаг, а са собом је понео и два велика признања – Орден светог Саве четвртог реда и орден Црвеног крста Србије, које му је уручио српски краљ.
По повратку у Холандију, одбио је да му буде уприличен званични дочек, али су га колеге из професије ипак свечано дочекале на хашкој железничкој станици. Отишао је у Берлин на усавршавање, и тамо свега пар месеци касније примио позив српских власти да се врати, јер је избио Други балкански рат.

Послао је телеграм верној сарадници, медицинској сестри Јакоби де Хроте, и дошли су у Београд где су великом брзином очистили болницу и припремили је за рањенике. У Ваљеву им је додељена зграда локалне гимназије, у којој су основали нову ратну болницу.

У међувремену, у Холандији је отац младог лекара, заједно са угледном господом, основао такозвани Балкански комитет који је прикупљао средства за Ван Тинховенов рад и помоћ Србији. Тог пута, задржао се само неколико месеци, а пред одлазак из наше земље, уприличена је свечаност на којој је проглашен почасним грађанином Ваљева.

Повратак у Холандију тог октобра 1913. није прошао без помпе – на железничкој станици уприличен је званични, свечани дочек, на ком је речено да је Ван Тинховен “прославио холандско име” својим залагањем у Балканским ратовима. На свечаном ручку у хотелу “Централ” у Хагу сала је била украшена цвећем, венцима и тракама у бојама српске заставе, а тада је лекар пред званицама изјавио “Ко се у тешким околностима први нађе, помаже двоструко”.

Усавршавање је наставио у Берлину, где је у марту 1914. одржао предавање на тему својих искустава у ратом захваћеној Србији. Окупљеној публици, међу којом је било и наших људи, показао је и своје фотографије, не само болнице и призора из рата, већ и пејзажа и других “свакодневних” призора које је забележио.

У јуну 1914, одликован је у родној земљи чином официра у Реду Орански Насау. Месец дана касније, сазнао је да се спрема нови сукоб и одмах кренуо за Србију, понудивши помоћ Српском посланству.

На почетку Првог светског рата, постао је шеф хирургије у Војној болници у Ваљеву, а у јесен 1914. постао је, на захтев српске војске, члан комисије која је истраживала аустроугарске ратне злочине на територији западне Србије. У својим дневницима и фото-албумима, који су касније обједињени и објављени у Холандији, оставио је записе о стотинама почињених злочина, силовања, убистава и сакаћења српског народа већ у првим недељама рата. Неутралност, коју је за потребе холандских новина морао да одржи у својим званичним текстовима, могао је да занемари у приватним дневницима.

“Сада, када ова сећања нису више намењена неутралним новинама, на више места сам се оштро изразио о окрутностима почињеним од стране аустроугарских трупа. Не једног, или два зликовца, већ и власти, која је своје војнике опремила експлозивним мецима”.

Као лекар, био је запрепашћен степеном рањавања које су ови меци проузроковали, и темељно је документовао повреде које су српски војници и цивили претрпели.

Због напредовања аустроугарске војске, Ван Тиенховен је са сарадницима био приморан да евакуише своју болницу у Ваљеву, и последњим возом привремено је напустио овај град. Након повлачења аустроугарске војске из Ваљева, вратио се и наставио рад у болници која је једва успевала да прими прилив рањеника и избеглица. У зиму 1915, избила је епидемија тифуса, од којег је и сам оболео. Неговала га је прва савезница, верна сестра Де Хроте, али је његово здравствено стање било толико лоше да је одлучено да мора да се врати у Холандију.

Наставак рата провео је у служби Црвеног крста у Француској, Италији и потом Албанији, где се у граду Драчу нашао опет међу Србима, војницима и избеглицама.

Ван Тинховен тада је записао да су му српски пацијенти посебно прирасли к срцу. “Срби су заиста јаки, жилави људи. Звучи сулудо, али Србе је тако лако оперисати, одлично се опорављају и успешно лече. Осим тога, још воде и један чист, не-материјалистички живот”.

Са мање симпатија писао је о Албанцима и њиховом вођи Есад Паши – “злостављају Србе ратом потиснуте на југ, а сами већ и при наговести рата и недаће беже на највише дрво”.

При одласку из Албаније, забележио је још и ово.

“Полако се Драч губи из вида – земља патње, земља зликоваца и бандита”.

Своје утиске и приче из овог периода објавио је у осам чланака под насловом “Међу Србима у Албанији”, а заједно са М. Ј. Брусеом, написао је и књигу “Страхоте рата у Србији: Дневник ратног хирурга др А. Ван Тинховена”. Текст је допунио и фотографијама које је лично снимио, које су додатно осликавале страдање српског народа.

“Својеручне фотографије, поштовани, неутрални читаоче, усликане од стране вашег поузданог и сабраног лекара… Фотографије кукавички убијених стараца, и раскомаданих жена и девојака. Можеш да их видиш”, наводи се у књизи која је 2005. објављена и код нас, у преводу Јелице Новаковић.

Година 1916. донела му је срећу у приватном животу – оженио се најближом сарадницом, сестром Јакобом де Хроте, и касније са њом добио четворо деце. Након боравка у Француској, где је награђен Орденом легије части због залагања у амбуланти у Булоњској шуми, даљи живот и медицинску службу провели су заједно у Венецуели и САД. Тек су се у старости вратили у Холандију, где су обоје преминули 1965. године, Јакоба 26. априла, а Аријус 8. септембра.

Унуци породице Ван Тинховен поклонили су албуме фотографија и дневнике овог изузетног лекара, фотографа и хуманисте Холандској краљевској библиотеци у Хагу.

У Београду је 2006. основан Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја, названо “АРИУС” у знак захвалности за Ван Тинховенову пожртвованост и храброст.

Захваљујемо се Ксенији Габријел на тексту

Аутор: мондо.рс, Бојана Зимоњић Јелисавац

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here