Хрватско преотимање мртвих СРБА: Ево како су легендарног голмана Беару православног Србина сахранили као Хрвата и католика

Поделите:

Пише: Ратко Дмитровић

Вековима је на том осунчаном, каменитом, проклетом простору Далматинске загоре живот гори од робије, тамо се хлеб узима као лек а воде је увека мање него суза. Неко ће да каже, и биће у праву, да је то исконска казна живота на камену, да је исто у једној и другој Херцеговини, доле на кршу Црне Горе, у Лици. Ти простори рађају људе чоје способности и амбиције нису ограничене, чија је машта већа од околних планина а упорност достојна највећег поштовања. Свако село, чак заселак, те скучене, географске површине која личи на згужвани станиол, дао је неко познато име; у политици, уметности, религији, спорту, јавном животу уопште, укључујући криминал и страшне злочине.

Човек чија је смрт повод редова које читате, рођен је у селу Зелово, тридесетак километара дубоко у залеђу Сплита, четрнаест километара од Сиња, у Цетинској крајини, у подножју Свилаје. Звао се Владимир Беара. Никада није рекао, ти и такви тешко се отварају, да је у детињству сањао најсмелије снове, а јесте, нема сумње, чак и оне снове који додирују апсолутне висине, кровове света. Јер, лаже свако од успешних људи кад каже да му се врх његове земље, Европе или света догодио случајно, да о томе није ни сањао. Наравно да је тамо тридесетих година двадесетог века мали Владо, (рођен 1928. године) чувајући козе по врлетима Свилаје сањао да буде нешто велико, значајно, да му се диве сви у селу, а то нешто шта буде, неважно је. Сви смо то радили, да се не лажемо, само што су деца одрасла на камену своје снове видела јасније и у њих чвршће веровала. Једном усађена та клица касније сигурно никне, процвета, и неважно је у шта се претвори. То одређују дате околности. Е, те околности дочекале су малог Влаја (погрдни назив у Сплиту за Србе из Загоре) Беару, у Сплиту где је глава породице Јаков Беара одлучио да се пресели.

Једнога дана, 1946. године, каже легенда, осамнаестогодишњи Владимир Беара посматрао је тренинг НК Хајдук и кад се повредио први голман, а резервни још није стигао, Јозо Матошић је показао прстом на Беару (прст судбине) и казао: „Мали, ајде ти стани на бранку, док онај мулац не дође“. Тог часа је почела једна блистава светска каријера. Беара је летео од једне стативе до друге, бацао се, ломио, бранио и оно што су тада велики фудбалери Хајдука сматрали неодбрањивим. По окончању тренинга, кад је Владимир кренуо кући, тренер Хајдука, Лео Лемешић, га позива, дуго гледа у очи и кажу: „Ти, сутра ујутро да дођеш на тренинг“. Годину дана касније Владимир Беара постаје први голман Хајдука.

Поседовао је необичан стил, кретање другачије од осталих голмана, деловао као да уместо кичменог стуба има гумену цев. Звали су га Еро, шјор балерина, мештар, човјек од гуме, Велики Владимир. Данашњи голмани постављају живи зид кад је слободан ударац и на 25 метара од гола. Беари је то било смешно. „Ћа ће ми неко стајат испред мене. Ма не море ми дат го са дваес метри, па ди ће ми га дат“ говорио је. И бранио све лопте које су долазиле с простора изван шеснаестерца. И оне изнутра, укључујући пенале.

Уз Бернарда Вукаса, апсолутно највеће име Хајдука у послератном периоду, Беара је био најцењенији, али само изван клуба. У Хајдуку су га понижавали, за њих је вечито био „Влај из Загоре“, Србин, православац, како је то ових дана написао један од најпознатијих хрватских спортских новинара. У ниподаштавању Беаре посебно се истицао Љубо Кокеза и тај однос био је стално на ивици националне провокације, иако се Владимир Беара никада није изјаснио као Србин. Чаша се прелила 1955. године, кад Хајдук осваја титулу првака Југославије. На свечаном пријему председник клуба, Марко Марковина, захваљује свима поименице, посебно Вукасу, али прескаче Беару. Овај више не може да ћути, прилази и пита Марковину: „А, ди сам ту ја, мене ниси ни споменуо“. „Ти си обичан голман, имамо још двојицу таквих, што би те спомињао“- одговорио је Марковина. Беара напушта свечаност, одлази кући и сутрадан зове првог човека Динама, Ота Хофмана: „Шјор, ја би преша у Динамо, очете ли ме примит“. Хофману само што није испала слушалица из руке. Ко би одбио таквог голмана али…Шта ће рећи другови.

-Дођи ако те Хајдук пушта, иначе ми то без сагласности Сплита и Загреба не можемо да урадимо-казао је Хофман. Беара додатно љут зове Београд, Црвену звезду. На линији је др Аца Обрадовић. „Сине, седај у први воз за Београд, чекам те на главном перону“, казао је др О. У Сплиту и Хајдуку хаос; Беара издајник; Јесмо ли говорили да је то влашко псето; Тај у Сплит никада више ногом не смије крочит…

Беара у Звезди остаје пет година, осваја три титуле првака Југославије и два Купа Маршала Тита. Брани за репрезентацију, чини чуда на голу, диве му се широм Европе, 1960. године проглашен је наљбољим фудбалером Југославије. Сви велики фудбалери тадашње Европе говорили су да је Беара најбољи голман на свету а највеће име тадашњег спортског Совјетског савеза, голман њихове фудбалске репрезентације Лав Јашин, и службено проглашен за најбољег на свету, казао је у једном интервјуу: Не, ја нисам заслужио ову титулу. Најбољи на свету је Владимир Беара.

Тада су била друга времена, све је било другачије, осим те сталне, подмукле, густе мржње између православаца и католика у Далмацији и њеној загори. Тачније, нетрпељивости рикокатолика према „шизматицима“. Свестан да му нема повратка у Хајдук, у град који је волео свим срцем, Беара у 32 години одлази у Немачку. Брани с успехом али му се догађају две повреде које стављају тачку на једну бриљантну каријеру; ломили су му поткољеницу два пута, на истом месту.

Тадашња комунистичка врхушка покушава да смири све веће међунационалне тензије у Далмацији, и приморава руководство Хајдука да 1970. године врати Беару у Хајдук, макар за помоћног тренера. Главни је био Славко Луштица. Беару вређају с трибина, нападају на улицама Сплита, пишу писма клубу да отера „издајника“ али он издржава. Треба имати на уму да је то време Маспока, време Матице Хрватске, Трипала, Савке, митинга са хрватском иконографијом, отворених претњи Србима, време захтева да Хрватска постане чланица Уједињених нација. Бранко Зебец замењује 1972. године Луштицу на клупи Хајдука а прва његова одлука била је да се Беара отера из клуба. Следи тренерско тумарање по свету, нижеразредним клубовима, преживљавање.

Деведесетих, након осамостаљења Хрватске, његово име било је забрањено у Хајдуку. Нико није смео да га спомене. Један сплитски лекар, пријатељ Фрање Туђмана, који је с њим два пута недељно играо тенис, усудио се да каже како политички није добро за Хрватску да Хајдук потпуно игнорише Беару само зато што је Србин. У новембру 1995. године, Хрватска у Сплиту игра квалификациону утакмницу за одлазак на Европско првенство, против Италије. Туђман тражи да скупа с њим у свечаној ложи буду и два стара Хајдукова аса, Фране Матошић и Владимир Беара. Анте Павловић, у старој Југославији председник Фудбалског савеза, у самосталној Хрватској исто то, с нескривеном радошћу зове Беару и упознаје га с Туђмановом жељом. Мо Беара облачи најбоље одело које је имао, узима кишобран и лаганим, још увек елегантним кораком, креће према Пољуду. Заустављају га на вратима службеног улаза и питају где је кренуо, он им говори о чему се ради, портир ставља књигу гостију на сто и Беара види да је његово име прецртано. Окреће и одлази.

Пет година касније на чело Хајдука долази Бранко Гргић. Само што је сео за сто у канцеларији председника, узима телефон и зове Беару. „Шјор Владо, спремам вечеру овди у просторијама Ајдука, све у вашу част, молим вас да дођете, да нам учините част и велику радост“. Беара прелази преко свега и појављује се у просторијама клуба кога је-тако је неколико пута казао-носио у срцу целога живота.

Приватни живот Владимира Беаре није ништа мање интересантан од његове спортске каријере. Рођен је, рекох, у селу Зелово настањено искључиво српским, православним становништвом. Данас је, разуме се, ситуација битно другачија, о чему сведочи и сама Беарина сахрана. Највише становника Зелово је имало средином 19. века, око 180. Црква Светог Илије подигнута је у Зелову 1884. године. На попису уочи самог рата, 1991. године, у Зелову је било свега 28 становника; двадесет Срба, два Хрвата и шест неопредељених.

Владимир Беара одлази у партизане са 15 година живота. Где је и како ратовао није записано, нити је посебно важно али је свакако интересантно оно што се крајем рата догодило с једном младом партизанком, звала се Борица, која ће касније постати супруга Владимира Беаре. Она се с групом младих партизана, одмах по ослобођењу Сплита, попела на Марјан и горе развила велику хрватску заставу, без петокраке и других знамења. На саслушању је рекла да су њима Хрватима у партизанима говорили да ће по окончању рата Хрватска постати самостална, национална држава хрватског народа.Линија Андрије Хебранга. Означена је као предводник националних хрватских скретања, осуђена на четири године затвора а по изласку на слободу одузета су јој сва грађанска права. Тек удајом за Владимира Беару враћена је у друштвени живот, добија пасош и са супругом одлази у Немачку, где је овај, након Звезде, наставио каријеру. Из брака с Борицом Владимир је добио сина Даду, њихову највећу радост и највећу тугу; Дадо је почетком деведесетих преминуо од карцинома.

Иако су га у Сплиту доживљавали као Србина, што је он пореклом и био, Владимир Беара се, бар тако данас тврде у Сплиту, а на основу документације с неколико пописа становништва-изјашњавао као Хрват. Трачак сумње уноси догађај из 2013. године, 23. септембра, када је већ онемоћалог и тешко болесног Владимира Беару, посетио протонамесник Славољуб Кнежевић из Епархије Далматинске, Српске православне цркве. У тексту који је након тога објавило „Православље“, пише да је Беара био изузетно радостан и дубоко дирнут посетом, да се посебно обрадовао икони Свете Петке коју му је даровао свештеник и испричао да је од малих ногу везан за Свету Петку, преко једног догађаја који је могао да оконча трагично. Наиме, имао је свега шест година кад се тешко повредио, ударивши главом у камен. Мајка га у дубокој несвести ставља на воловска кола и вози у манастир Драговић, где моли свештеника да му пред иконом Свете петке очита молитву за оздрављење. Овај то чини и само што је завршио обред мали Владимир отвара очи и подиже се као да му ништа није било. Од тада је његова породица, пре свега мајка, редовно одлазила у Драговић да запали свећу а након пповратка у Сплит, по завршетку каријере, и сам Владимир је обилазио манастир Драговић и на разне начине захваљивао се том светом место далматинских Срба.

Ипак, оно што се догодило на самом крају, у завршном чину животног пута великог Владимира Беара, доводи све изнето у сумњу, ако је то некоме уопште важно, а требало би да буде овима који Беару сврставају међу Србе; Владимир Беара сахрањен је 13.августа, ове године, на градском гробљу у Сплиту, по католичком обреду, уз саслужење тројице фратара.

Интермагазин

Кад смо већ код фудбала (и Хрвата), на данашњи дан се навршава тачно 5 година од како нас је напустио највећи српски голман, легендарни Владимир Беара (1928-2014). Као рођени православни Србин из Далмације, играо је прво у сплитском Хајдуку, касније и за Црвену Звезду, а потом одлази у Келн. Био је наш репрезентативни голман и учесник Олимпијских игра 1952, као и на светским првенствима 1950, 1954 и 1958.

Овај легендарни српски голман желео је да почива на православном гробљу у његовом родном Зелову код Сиња. Посебно је био везан за српски манастир Драговић (изграђен 1395. године, само шест година након Косовске битке). Увек крај себе имао икону Свете Петке, која га је исцелила у детињству молитвама монаха пред њеном иконом у манастиру Драговић.

Међутим, Хрвати у Сплиту нису себи могли да дозволе ”срамоту” да највећа легенда ФК Хајдук почива као и његови преци на православном гробљу у Зелову, па су Беару противно његовој жељи сахранили на сплитском гробљу Ловринац. То је учињено далеко од гробнице, коју је Беара за живота себи и супрузи подигао, и њихова имена исписао ћирилицом, на православном гробљу у родном Зелову код Сиња. У порти српске Цркве Светог Илије, на православном гробљу у Зелову, сахрањени су сви преци легендарног голмана Владимира Беаре.

Истина, Беара је сахрањен уз све почасти на сплитском гробљу Ловринац, али и уз опело које су служила чак три римокатоличка фратра!

На гробљу у Зелову, Беара је дао да се уклеше велики православни крст и имена: Владимир Беара и Јадранка Беара рођена Цоце. Уз постамент, направљена је и фудбалска лопта исклесана од мермера и на њој ваза, а десно месингана посуда за паљење свећа. Међутим, та гробница је данас празна, зато што ФК Хајдук и град Сплит нису дозволили Беари да почива са својим родитељима Јаковом и Маријом, родбином и прецима.

Свештеници сплитског намесништва СПЦ протојереј-стафрофор Никола Шкорић и протојереј Славољуб Кнежевић, кажу да им због те одлуке није право, јер је ”наш Владо био истински православац”.

Историја Срба
Ово је гроб ког је Беара направио себи за живота на православном гробљу у Зелову.

Владимир Беара сахрањен је 13. августа на сплитском гробљу Ловринац. Далеко од гробнице коју је себи и супрузи подигао, за живота, на православном гробљу у родном Зелову код Сиња. У порти Цркве Светог Илије где су сахрањени сви његови преци. Истина, сахрањен је уз све почасти, али и уз опело које су служила три фратра! Знамо да то није била његова жеља, али смо немоћни да било шта урадимо.

Овако за “Новости” говоре протојереј-стафрофор Никола Шкорић и протојереј Славољуб Кнежевић, свештеници Архијерејског намјесништва сплитског, док показују споменик и гробницу једног од најбољих голмана света. Споменик скроман, а гробница – празна. Од белог и црног мермера. На постаменту, уклесани велики православни крст и имена: Владимир Беара и Јадранка Беара рођена Цоце. Лево, уз постамент, фудбалска лопта исклесана од мермера и на њој ваза, а десно месингана посуда за паљење свећа.

– Овај споменик и гробницу, Владимир је подигао пре десетак година – причају свештеници. – Желео је да буде сахрањен поред својих предака. Поред оца Јакова и мајке Марије. Да није то желео, не би гробницу ни подигао. Али, прошле године, када се упокојио и када је одлучивано о месту његове сахране, с нама нико није контактирао. А његова жеља брутално је погажена. Но, на част и образ онима који му је нису испунили.

Да су се и једног тренутка огласили и подсетили на Беарин аманет, наши саговорници тврде да би били оптужени за национализам и шовинизам.

– Његова супруга Јадранка је жива и знала је за гробницу у Зелову, а зашто је пристала да Владимир буде сахрањен на Ловринцу, не знамо – настављају наши саговорници. – Нама због те одлуке није право, јер је наш Владо био истински православац.

И у најтежа времена, током рата деведесетих, одржавао је контакте са нама, обилазио је наше светиње и давао новчане прилоге. Посебно је био везан за манастир Драговић, који је до можданог удара 2011, са супругом Јадранком, врло често и са радошћу посећивао. Волео је и да разговара са монасима, који су га увек лепо дочекивали.

Последњи пут, кажу, са Владимиром Беаром срели су се средином октобра 2013. године. У његовом стану у Сплиту, посетио га је свештеник Славољуб Кнежевић са својом ћерком и једним Беариним рођаком. Разговору је присуствовала и Владимирова супруга, а о тој посети писало је на две стране и у епархијском листу “Крка”, крајем октобра 2013.

– Иако је, после првог можданог удара 2011. године и операције која је уследила, био слабог здравља, примио нас је врло срдачно – прича прота Кнежевић. – Посета је протекла у врло пријатном и топлом расположењу. Трудили смо се да га што мање оптерећујемо, али је он био врло расположен за разговор. Пошто сам био његов парох, по благослову епископа Фотија, поклонио сам му тада икону-диптих Пресвете Богородице и Свете Петке. Много се обрадовао. Рекао ми је да му је то најдражи поклон од свих које је добио. Нарочито због Свете Петке, коју много воли и којој се стално моли.

Открио је тада Владимир Беара проти Кнежевићу и зашто је био посебно везан за манастир Драговић.

– У раном детињству, када је имао шест-седам година, скакао је са другом децом из Зелова у неку рупу од земље и песка, дубоку око шест метара – прича прота Кнежевић. – Скачући, направио је салто и ударио главом о камен. Пао је у кому и у том стању петнаестак дана лежао је у болници. Доктори нису имали добре прогнозе. Не знајући шта да чини, мајка Марија га је из болнице у Сплиту, у запрежним колима одвезла у манастир Драговић, да му се читају молитве за оздрављење. Молитве су читане пред иконом Свете Петке. И за чудо Божје, Владимир се пробудио из коме. Чак су и лекари ово приписали чуду. Од тада га је мајка, како ми је рекао, заветовала овој светитељки.

С обзиром на то да је, како кажу свештеници Кнежевић и Шкорић, жеља Владимира Беаре о месту сахране погажена, они су му током протекле године више пута служили помене у храму Светог Илије у Зелову. На Беарином Зелову, кажу.

* Беарин споменик у Зелову, који је за живота сам подигао

ЗВЕЗДА ГА УКРАЛА ХАЈДУКУ

ВЛАДИМИР Веара (1928-2014), легендарни голман Хајдука, Црвене звезде и наше репрезентације, једно је од највећих имена у историји југословенског фудбала. Са “билима” и црвено-белима је седам пута био првак државе, уз два освојена купа, а за национални тим Југославије бранио је 59 пута.

По занимању је био електричар и у свет фудбала је ушао сасвим случајно. Будући да је у слободно време играо балет, на терен сплитског Хајдука је дошао како би вежбао скокове и еластичност, а пошто његов таленат није могао да остане незапажен, ту је и остао.

“Велики Владимир”, “балерина с челичним шакама” и “човек од гуме” били су надимци које је стекао захваљујући задивљујућим одбранама у клубовима и дресу репрезентације. Био је познат и по томе што никада није дозвољавао постављање живог зида приликом слободних удараца!

ПРИВЕЗАК СВЕТЕ ПЕТКЕ – КАДА сам Владимиру поклонио диптих Богородице и Свете Петке, показао ми је ланчић који је носио, а на ком је био привезак са ликом Свете Петке – прича прота Славољуб Кнежевић. – Потврдио ми је да се од детињства не одваја од ове светитељке и рекао да једва чека да се опорави да би поново отишао до Драговића да се поклони Светој Петки. Рекао ми је: “Прошао сам све у животу, али сам се увек молио Богу и Светој Петки. И данас се молим”.

Беара је био члан чувене генерације која је на Олимпијским играма 1952. године у Тампереу освојила сребрну медаљу, а у финалу са Мађарском (0:2) зауставио је пенал славном Ференцу Пушкашу. Бранио је и на два светска првенства, 1954. и 1958, док је на Мундијалу 1950. био резерва Срђану Мркушићу и није уписао ниједан наступ.

Незаборавна је прича везана за његов трансфер 1955. из Хајдука у Звезду. Челници београдског клуба данима су крили Беару по разним градовима у Србији, уочи потписивања уговора, како Сплићани не би сазнали за прелазак и покушали да га покваре. Све је то израсло у велику аферу, која је стигла чак и до политичког врха државе.

Осим у нашој земљи Беара је играо и у иностранству за Алеманију Ахен и Викторију Келн, а као тренер радио је у Холандији, Немачкој, Камеруну…

СИН ПОЧИВА У КАШТЕЛ ЛУКШИЋУ

ИЗ првог брака са супругом Борицом, Владимир је имао сина Предрага. Дадо, како су га звали, такође је био спортиста. Био је ожењен и није имао деце. Деведесетих је тешко оболео и преминуо, а сахрањен је у Каштел Лукшићу. Супругу Борицу, која је била католкиња, Владимир је сахранио у њеном родном месту испод Мосора код Сплита – кажу наши саговорници.

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here