Hrvatsko preotimanje mrtvih SRBA: Evo kako su legendarnog golmana Bearu pravoslavnog Srbina sahranili kao Hrvata i katolika

Podelite:

Piše: Ratko Dmitrović

Vekovima je na tom osunčanom, kamenitom, prokletom prostoru Dalmatinske zagore život gori od robije, tamo se hleb uzima kao lek a vode je uveka manje nego suza. Neko će da kaže, i biće u pravu, da je to iskonska kazna života na kamenu, da je isto u jednoj i drugoj Hercegovini, dole na kršu Crne Gore, u Lici. Ti prostori rađaju ljude čoje sposobnosti i ambicije nisu ograničene, čija je mašta veća od okolnih planina a upornost dostojna najvećeg poštovanja. Svako selo, čak zaselak, te skučene, geografske površine koja liči na zgužvani staniol, dao je neko poznato ime; u politici, umetnosti, religiji, sportu, javnom životu uopšte, uključujući kriminal i strašne zločine.

Čovek čija je smrt povod redova koje čitate, rođen je u selu Zelovo, tridesetak kilometara duboko u zaleđu Splita, četrnaest kilometara od Sinja, u Cetinskoj krajini, u podnožju Svilaje. Zvao se Vladimir Beara. Nikada nije rekao, ti i takvi teško se otvaraju, da je u detinjstvu sanjao najsmelije snove, a jeste, nema sumnje, čak i one snove koji dodiruju apsolutne visine, krovove sveta. Jer, laže svako od uspešnih ljudi kad kaže da mu se vrh njegove zemlje, Evrope ili sveta dogodio slučajno, da o tome nije ni sanjao. Naravno da je tamo tridesetih godina dvadesetog veka mali Vlado, (rođen 1928. godine) čuvajući koze po vrletima Svilaje sanjao da bude nešto veliko, značajno, da mu se dive svi u selu, a to nešto šta bude, nevažno je. Svi smo to radili, da se ne lažemo, samo što su deca odrasla na kamenu svoje snove videla jasnije i u njih čvršće verovala. Jednom usađena ta klica kasnije sigurno nikne, procveta, i nevažno je u šta se pretvori. To određuju date okolnosti. E, te okolnosti dočekale su malog Vlaja (pogrdni naziv u Splitu za Srbe iz Zagore) Bearu, u Splitu gde je glava porodice Jakov Beara odlučio da se preseli.

Jednoga dana, 1946. godine, kaže legenda, osamnaestogodišnji Vladimir Beara posmatrao je trening NK Hajduk i kad se povredio prvi golman, a rezervni još nije stigao, Jozo Matošić je pokazao prstom na Bearu (prst sudbine) i kazao: „Mali, ajde ti stani na branku, dok onaj mulac ne dođe“. Tog časa je počela jedna blistava svetska karijera. Beara je leteo od jedne stative do druge, bacao se, lomio, branio i ono što su tada veliki fudbaleri Hajduka smatrali neodbranjivim. Po okončanju treninga, kad je Vladimir krenuo kući, trener Hajduka, Leo Lemešić, ga poziva, dugo gleda u oči i kažu: „Ti, sutra ujutro da dođeš na trening“. Godinu dana kasnije Vladimir Beara postaje prvi golman Hajduka.

Posedovao je neobičan stil, kretanje drugačije od ostalih golmana, delovao kao da umesto kičmenog stuba ima gumenu cev. Zvali su ga Ero, šjor balerina, meštar, čovjek od gume, Veliki Vladimir. Današnji golmani postavljaju živi zid kad je slobodan udarac i na 25 metara od gola. Beari je to bilo smešno. „Ća će mi neko stajat ispred mene. Ma ne more mi dat go sa dvaes metri, pa di će mi ga dat“ govorio je. I branio sve lopte koje su dolazile s prostora izvan šesnaesterca. I one iznutra, uključujući penale.

Uz Bernarda Vukasa, apsolutno najveće ime Hajduka u posleratnom periodu, Beara je bio najcenjeniji, ali samo izvan kluba. U Hajduku su ga ponižavali, za njih je večito bio „Vlaj iz Zagore“, Srbin, pravoslavac, kako je to ovih dana napisao jedan od najpoznatijih hrvatskih sportskih novinara. U nipodaštavanju Beare posebno se isticao Ljubo Kokeza i taj odnos bio je stalno na ivici nacionalne provokacije, iako se Vladimir Beara nikada nije izjasnio kao Srbin. Čaša se prelila 1955. godine, kad Hajduk osvaja titulu prvaka Jugoslavije. Na svečanom prijemu predsednik kluba, Marko Markovina, zahvaljuje svima poimenice, posebno Vukasu, ali preskače Bearu. Ovaj više ne može da ćuti, prilazi i pita Markovinu: „A, di sam tu ja, mene nisi ni spomenuo“. „Ti si običan golman, imamo još dvojicu takvih, što bi te spominjao“- odgovorio je Markovina. Beara napušta svečanost, odlazi kući i sutradan zove prvog čoveka Dinama, Ota Hofmana: „Šjor, ja bi preša u Dinamo, očete li me primit“. Hofmanu samo što nije ispala slušalica iz ruke. Ko bi odbio takvog golmana ali…Šta će reći drugovi.

-Dođi ako te Hajduk pušta, inače mi to bez saglasnosti Splita i Zagreba ne možemo da uradimo-kazao je Hofman. Beara dodatno ljut zove Beograd, Crvenu zvezdu. Na liniji je dr Aca Obradović. „Sine, sedaj u prvi voz za Beograd, čekam te na glavnom peronu“, kazao je dr O. U Splitu i Hajduku haos; Beara izdajnik; Jesmo li govorili da je to vlaško pseto; Taj u Split nikada više nogom ne smije kročit…

Beara u Zvezdi ostaje pet godina, osvaja tri titule prvaka Jugoslavije i dva Kupa Maršala Tita. Brani za reprezentaciju, čini čuda na golu, dive mu se širom Evrope, 1960. godine proglašen je naljboljim fudbalerom Jugoslavije. Svi veliki fudbaleri tadašnje Evrope govorili su da je Beara najbolji golman na svetu a najveće ime tadašnjeg sportskog Sovjetskog saveza, golman njihove fudbalske reprezentacije Lav Jašin, i službeno proglašen za najboljeg na svetu, kazao je u jednom intervjuu: Ne, ja nisam zaslužio ovu titulu. Najbolji na svetu je Vladimir Beara.

Tada su bila druga vremena, sve je bilo drugačije, osim te stalne, podmukle, guste mržnje između pravoslavaca i katolika u Dalmaciji i njenoj zagori. Tačnije, netrpeljivosti rikokatolika prema „šizmaticima“. Svestan da mu nema povratka u Hajduk, u grad koji je voleo svim srcem, Beara u 32 godini odlazi u Nemačku. Brani s uspehom ali mu se događaju dve povrede koje stavljaju tačku na jednu briljantnu karijeru; lomili su mu potkoljenicu dva puta, na istom mestu.

Tadašnja komunistička vrhuška pokušava da smiri sve veće međunacionalne tenzije u Dalmaciji, i primorava rukovodstvo Hajduka da 1970. godine vrati Bearu u Hajduk, makar za pomoćnog trenera. Glavni je bio Slavko Luštica. Bearu vređaju s tribina, napadaju na ulicama Splita, pišu pisma klubu da otera „izdajnika“ ali on izdržava. Treba imati na umu da je to vreme Maspoka, vreme Matice Hrvatske, Tripala, Savke, mitinga sa hrvatskom ikonografijom, otvorenih pretnji Srbima, vreme zahteva da Hrvatska postane članica Ujedinjenih nacija. Branko Zebec zamenjuje 1972. godine Lušticu na klupi Hajduka a prva njegova odluka bila je da se Beara otera iz kluba. Sledi trenersko tumaranje po svetu, nižerazrednim klubovima, preživljavanje.

Devedesetih, nakon osamostaljenja Hrvatske, njegovo ime bilo je zabranjeno u Hajduku. Niko nije smeo da ga spomene. Jedan splitski lekar, prijatelj Franje Tuđmana, koji je s njim dva puta nedeljno igrao tenis, usudio se da kaže kako politički nije dobro za Hrvatsku da Hajduk potpuno ignoriše Bearu samo zato što je Srbin. U novembru 1995. godine, Hrvatska u Splitu igra kvalifikacionu utakmnicu za odlazak na Evropsko prvenstvo, protiv Italije. Tuđman traži da skupa s njim u svečanoj loži budu i dva stara Hajdukova asa, Frane Matošić i Vladimir Beara. Ante Pavlović, u staroj Jugoslaviji predsednik Fudbalskog saveza, u samostalnoj Hrvatskoj isto to, s neskrivenom radošću zove Bearu i upoznaje ga s Tuđmanovom željom. Mo Beara oblači najbolje odelo koje je imao, uzima kišobran i laganim, još uvek elegantnim korakom, kreće prema Poljudu. Zaustavljaju ga na vratima službenog ulaza i pitaju gde je krenuo, on im govori o čemu se radi, portir stavlja knjigu gostiju na sto i Beara vidi da je njegovo ime precrtano. Okreće i odlazi.

Pet godina kasnije na čelo Hajduka dolazi Branko Grgić. Samo što je seo za sto u kancelariji predsednika, uzima telefon i zove Bearu. „Šjor Vlado, spremam večeru ovdi u prostorijama Ajduka, sve u vašu čast, molim vas da dođete, da nam učinite čast i veliku radost“. Beara prelazi preko svega i pojavljuje se u prostorijama kluba koga je-tako je nekoliko puta kazao-nosio u srcu celoga života.

Privatni život Vladimira Beare nije ništa manje interesantan od njegove sportske karijere. Rođen je, rekoh, u selu Zelovo nastanjeno isključivo srpskim, pravoslavnim stanovništvom. Danas je, razume se, situacija bitno drugačija, o čemu svedoči i sama Bearina sahrana. Najviše stanovnika Zelovo je imalo sredinom 19. veka, oko 180. Crkva Svetog Ilije podignuta je u Zelovu 1884. godine. Na popisu uoči samog rata, 1991. godine, u Zelovu je bilo svega 28 stanovnika; dvadeset Srba, dva Hrvata i šest neopredeljenih.

Vladimir Beara odlazi u partizane sa 15 godina života. Gde je i kako ratovao nije zapisano, niti je posebno važno ali je svakako interesantno ono što se krajem rata dogodilo s jednom mladom partizankom, zvala se Borica, koja će kasnije postati supruga Vladimira Beare. Ona se s grupom mladih partizana, odmah po oslobođenju Splita, popela na Marjan i gore razvila veliku hrvatsku zastavu, bez petokrake i drugih znamenja. Na saslušanju je rekla da su njima Hrvatima u partizanima govorili da će po okončanju rata Hrvatska postati samostalna, nacionalna država hrvatskog naroda.Linija Andrije Hebranga. Označena je kao predvodnik nacionalnih hrvatskih skretanja, osuđena na četiri godine zatvora a po izlasku na slobodu oduzeta su joj sva građanska prava. Tek udajom za Vladimira Bearu vraćena je u društveni život, dobija pasoš i sa suprugom odlazi u Nemačku, gde je ovaj, nakon Zvezde, nastavio karijeru. Iz braka s Boricom Vladimir je dobio sina Dadu, njihovu najveću radost i najveću tugu; Dado je početkom devedesetih preminuo od karcinoma.

Iako su ga u Splitu doživljavali kao Srbina, što je on poreklom i bio, Vladimir Beara se, bar tako danas tvrde u Splitu, a na osnovu dokumentacije s nekoliko popisa stanovništva-izjašnjavao kao Hrvat. Tračak sumnje unosi događaj iz 2013. godine, 23. septembra, kada je već onemoćalog i teško bolesnog Vladimira Bearu, posetio protonamesnik Slavoljub Knežević iz Eparhije Dalmatinske, Srpske pravoslavne crkve. U tekstu koji je nakon toga objavilo „Pravoslavlje“, piše da je Beara bio izuzetno radostan i duboko dirnut posetom, da se posebno obradovao ikoni Svete Petke koju mu je darovao sveštenik i ispričao da je od malih nogu vezan za Svetu Petku, preko jednog događaja koji je mogao da okonča tragično. Naime, imao je svega šest godina kad se teško povredio, udarivši glavom u kamen. Majka ga u dubokoj nesvesti stavlja na volovska kola i vozi u manastir Dragović, gde moli sveštenika da mu pred ikonom Svete petke očita molitvu za ozdravljenje. Ovaj to čini i samo što je završio obred mali Vladimir otvara oči i podiže se kao da mu ništa nije bilo. Od tada je njegova porodica, pre svega majka, redovno odlazila u Dragović da zapali sveću a nakon ppovratka u Split, po završetku karijere, i sam Vladimir je obilazio manastir Dragović i na razne načine zahvaljivao se tom svetom mesto dalmatinskih Srba.

Ipak, ono što se dogodilo na samom kraju, u završnom činu životnog puta velikog Vladimira Beara, dovodi sve izneto u sumnju, ako je to nekome uopšte važno, a trebalo bi da bude ovima koji Bearu svrstavaju među Srbe; Vladimir Beara sahranjen je 13.avgusta, ove godine, na gradskom groblju u Splitu, po katoličkom obredu, uz sasluženje trojice fratara.

Intermagazin

Kad smo već kod fudbala (i Hrvata), na današnji dan se navršava tačno 5 godina od kako nas je napustio najveći srpski golman, legendarni Vladimir Beara (1928-2014). Kao rođeni pravoslavni Srbin iz Dalmacije, igrao je prvo u splitskom Hajduku, kasnije i za Crvenu Zvezdu, a potom odlazi u Keln. Bio je naš reprezentativni golman i učesnik Olimpijskih igra 1952, kao i na svetskim prvenstvima 1950, 1954 i 1958.

Ovaj legendarni srpski golman želeo je da počiva na pravoslavnom groblju u njegovom rodnom Zelovu kod Sinja. Posebno je bio vezan za srpski manastir Dragović (izgrađen 1395. godine, samo šest godina nakon Kosovske bitke). Uvek kraj sebe imao ikonu Svete Petke, koja ga je iscelila u detinjstvu molitvama monaha pred njenom ikonom u manastiru Dragović.

Međutim, Hrvati u Splitu nisu sebi mogli da dozvole ”sramotu” da najveća legenda FK Hajduk počiva kao i njegovi preci na pravoslavnom groblju u Zelovu, pa su Bearu protivno njegovoj želji sahranili na splitskom groblju Lovrinac. To je učinjeno daleko od grobnice, koju je Beara za života sebi i supruzi podigao, i njihova imena ispisao ćirilicom, na pravoslavnom groblju u rodnom Zelovu kod Sinja. U porti srpske Crkve Svetog Ilije, na pravoslavnom groblju u Zelovu, sahranjeni su svi preci legendarnog golmana Vladimira Beare.

Istina, Beara je sahranjen uz sve počasti na splitskom groblju Lovrinac, ali i uz opelo koje su služila čak tri rimokatolička fratra!

Na groblju u Zelovu, Beara je dao da se ukleše veliki pravoslavni krst i imena: Vladimir Beara i Jadranka Beara rođena Coce. Uz postament, napravljena je i fudbalska lopta isklesana od mermera i na njoj vaza, a desno mesingana posuda za paljenje sveća. Međutim, ta grobnica je danas prazna, zato što FK Hajduk i grad Split nisu dozvolili Beari da počiva sa svojim roditeljima Jakovom i Marijom, rodbinom i precima.

Sveštenici splitskog namesništva SPC protojerej-stafrofor Nikola Škorić i protojerej Slavoljub Knežević, kažu da im zbog te odluke nije pravo, jer je ”naš Vlado bio istinski pravoslavac”.

Istorija Srba
Ovo je grob kog je Beara napravio sebi za života na pravoslavnom groblju u Zelovu.

Vladimir Beara sahranjen je 13. avgusta na splitskom groblju Lovrinac. Daleko od grobnice koju je sebi i supruzi podigao, za života, na pravoslavnom groblju u rodnom Zelovu kod Sinja. U porti Crkve Svetog Ilije gde su sahranjeni svi njegovi preci. Istina, sahranjen je uz sve počasti, ali i uz opelo koje su služila tri fratra! Znamo da to nije bila njegova želja, ali smo nemoćni da bilo šta uradimo.

Ovako za “Novosti” govore protojerej-stafrofor Nikola Škorić i protojerej Slavoljub Knežević, sveštenici Arhijerejskog namjesništva splitskog, dok pokazuju spomenik i grobnicu jednog od najboljih golmana sveta. Spomenik skroman, a grobnica – prazna. Od belog i crnog mermera. Na postamentu, uklesani veliki pravoslavni krst i imena: Vladimir Beara i Jadranka Beara rođena Coce. Levo, uz postament, fudbalska lopta isklesana od mermera i na njoj vaza, a desno mesingana posuda za paljenje sveća.

– Ovaj spomenik i grobnicu, Vladimir je podigao pre desetak godina – pričaju sveštenici. – Želeo je da bude sahranjen pored svojih predaka. Pored oca Jakova i majke Marije. Da nije to želeo, ne bi grobnicu ni podigao. Ali, prošle godine, kada se upokojio i kada je odlučivano o mestu njegove sahrane, s nama niko nije kontaktirao. A njegova želja brutalno je pogažena. No, na čast i obraz onima koji mu je nisu ispunili.

Da su se i jednog trenutka oglasili i podsetili na Bearin amanet, naši sagovornici tvrde da bi bili optuženi za nacionalizam i šovinizam.

– Njegova supruga Jadranka je živa i znala je za grobnicu u Zelovu, a zašto je pristala da Vladimir bude sahranjen na Lovrincu, ne znamo – nastavljaju naši sagovornici. – Nama zbog te odluke nije pravo, jer je naš Vlado bio istinski pravoslavac.

I u najteža vremena, tokom rata devedesetih, održavao je kontakte sa nama, obilazio je naše svetinje i davao novčane priloge. Posebno je bio vezan za manastir Dragović, koji je do moždanog udara 2011, sa suprugom Jadrankom, vrlo često i sa radošću posećivao. Voleo je i da razgovara sa monasima, koji su ga uvek lepo dočekivali.

Poslednji put, kažu, sa Vladimirom Bearom sreli su se sredinom oktobra 2013. godine. U njegovom stanu u Splitu, posetio ga je sveštenik Slavoljub Knežević sa svojom ćerkom i jednim Bearinim rođakom. Razgovoru je prisustvovala i Vladimirova supruga, a o toj poseti pisalo je na dve strane i u eparhijskom listu “Krka”, krajem oktobra 2013.

– Iako je, posle prvog moždanog udara 2011. godine i operacije koja je usledila, bio slabog zdravlja, primio nas je vrlo srdačno – priča prota Knežević. – Poseta je protekla u vrlo prijatnom i toplom raspoloženju. Trudili smo se da ga što manje opterećujemo, ali je on bio vrlo raspoložen za razgovor. Pošto sam bio njegov paroh, po blagoslovu episkopa Fotija, poklonio sam mu tada ikonu-diptih Presvete Bogorodice i Svete Petke. Mnogo se obradovao. Rekao mi je da mu je to najdraži poklon od svih koje je dobio. Naročito zbog Svete Petke, koju mnogo voli i kojoj se stalno moli.

Otkrio je tada Vladimir Beara proti Kneževiću i zašto je bio posebno vezan za manastir Dragović.

– U ranom detinjstvu, kada je imao šest-sedam godina, skakao je sa drugom decom iz Zelova u neku rupu od zemlje i peska, duboku oko šest metara – priča prota Knežević. – Skačući, napravio je salto i udario glavom o kamen. Pao je u komu i u tom stanju petnaestak dana ležao je u bolnici. Doktori nisu imali dobre prognoze. Ne znajući šta da čini, majka Marija ga je iz bolnice u Splitu, u zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, da mu se čitaju molitve za ozdravljenje. Molitve su čitane pred ikonom Svete Petke. I za čudo Božje, Vladimir se probudio iz kome. Čak su i lekari ovo pripisali čudu. Od tada ga je majka, kako mi je rekao, zavetovala ovoj svetiteljki.

S obzirom na to da je, kako kažu sveštenici Knežević i Škorić, želja Vladimira Beare o mestu sahrane pogažena, oni su mu tokom protekle godine više puta služili pomene u hramu Svetog Ilije u Zelovu. Na Bearinom Zelovu, kažu.

* Bearin spomenik u Zelovu, koji je za života sam podigao

ZVEZDA GA UKRALA HAJDUKU

VLADIMIR Veara (1928-2014), legendarni golman Hajduka, Crvene zvezde i naše reprezentacije, jedno je od najvećih imena u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sa “bilima” i crveno-belima je sedam puta bio prvak države, uz dva osvojena kupa, a za nacionalni tim Jugoslavije branio je 59 puta.

Po zanimanju je bio električar i u svet fudbala je ušao sasvim slučajno. Budući da je u slobodno vreme igrao balet, na teren splitskog Hajduka je došao kako bi vežbao skokove i elastičnost, a pošto njegov talenat nije mogao da ostane nezapažen, tu je i ostao.

“Veliki Vladimir”, “balerina s čeličnim šakama” i “čovek od gume” bili su nadimci koje je stekao zahvaljujući zadivljujućim odbranama u klubovima i dresu reprezentacije. Bio je poznat i po tome što nikada nije dozvoljavao postavljanje živog zida prilikom slobodnih udaraca!

PRIVEZAK SVETE PETKE – KADA sam Vladimiru poklonio diptih Bogorodice i Svete Petke, pokazao mi je lančić koji je nosio, a na kom je bio privezak sa likom Svete Petke – priča prota Slavoljub Knežević. – Potvrdio mi je da se od detinjstva ne odvaja od ove svetiteljke i rekao da jedva čeka da se oporavi da bi ponovo otišao do Dragovića da se pokloni Svetoj Petki. Rekao mi je: “Prošao sam sve u životu, ali sam se uvek molio Bogu i Svetoj Petki. I danas se molim”.

Beara je bio član čuvene generacije koja je na Olimpijskim igrama 1952. godine u Tampereu osvojila srebrnu medalju, a u finalu sa Mađarskom (0:2) zaustavio je penal slavnom Ferencu Puškašu. Branio je i na dva svetska prvenstva, 1954. i 1958, dok je na Mundijalu 1950. bio rezerva Srđanu Mrkušiću i nije upisao nijedan nastup.

Nezaboravna je priča vezana za njegov transfer 1955. iz Hajduka u Zvezdu. Čelnici beogradskog kluba danima su krili Bearu po raznim gradovima u Srbiji, uoči potpisivanja ugovora, kako Splićani ne bi saznali za prelazak i pokušali da ga pokvare. Sve je to izraslo u veliku aferu, koja je stigla čak i do političkog vrha države.

Osim u našoj zemlji Beara je igrao i u inostranstvu za Alemaniju Ahen i Viktoriju Keln, a kao trener radio je u Holandiji, Nemačkoj, Kamerunu…

SIN POČIVA U KAŠTEL LUKŠIĆU

IZ prvog braka sa suprugom Boricom, Vladimir je imao sina Predraga. Dado, kako su ga zvali, takođe je bio sportista. Bio je oženjen i nije imao dece. Devedesetih je teško oboleo i preminuo, a sahranjen je u Kaštel Lukšiću. Suprugu Boricu, koja je bila katolkinja, Vladimir je sahranio u njenom rodnom mestu ispod Mosora kod Splita – kažu naši sagovornici.

Novosti

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here