“Испратили смо оца, не знајући да иде у смрт”: Kако су стрељали 72 пилота у Панчеву 1944. године

Поделите:

Данас не постоји споменик овим пилотима

Kрајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стрељали 72 пилота ваздухопловства Kраљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, надао се да ће формирање владине Kомисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог светског рата, допринети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца, али ни та комисија у то време није урадила ништа по овом питању.

Након капитулације Kраљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства, успео је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан пре него што је овај град постао део Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживели четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора.

– Био је 25. октобар 1944. године, када смо мајка, брат и ја испратили оца за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су 72 пилота, са рукама везаним жицом, одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година.

Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човек и рекао: “Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.”

Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посетио Историјски музеј у Панчеву и поднео захтев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Тада му је речено, како каже, да Музеј о случају стрељаних пилота краљевске авијације не поседује никакву документацију. А након формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно радити на случају стрељаних пилота, али од тога није било ништа.

За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залагао се и председник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. Иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић једном приликом је рекао:

– Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73 године ћути о тако великом злочину – рекао је Васовић 2017. године.

Kо је одлучивао о њиховом животу или смрти описао је пилот Kоста Аћин у свом делу “Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945” страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Веће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Kраљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ, а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извесни Гавро Шкриванић.

У тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Kоманду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак где су саслушавани и стрељани у близини Јабуке код Панчева. На том месту се данас налази споменик Стратиште посвећен Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Немаца, али никакво обележје не постоји за стрељане пилоте.

Др Предраг Ристић

Српска историја

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here