ОД РУСИЈЕ ДО КОСОВА У ПАСТИРСКОЈ СЛУЖБИ

Поделите:

Изнела је прегршт фотографија, разгледница, изводe рођених, умрлих и другa различитa документа, углавном на руском језику.Трага за местом где је сахрањен њен деда. На разгледницама, које су стизале из Талина, адреса је исписана различито. На једној пише: „ Jugoslavia, Србија, Задња пошта Липљан, с.Добротино, Косово, Проти М. Ласкејеву (длл. Федора Михаиловича Ласкеева).“ Ова разгледница је са штамбиљем Талина и видљив је датум 4. V-1929. године. То је било само десет дана пре дедушкине загонетне смрти. На другој разгледници, послатој 23. XII- 1926. пише: „Урошевац, г. Неродимље, г. протојереју Михаилу Ласкејеву, Пароху Неродимском Jougoslavie, Србија.“ На трећој од 29.XII-1926. једноставно je адресирано: “Protojereju Mihailu Laskejevu, Jugoslavija, Uroševac.” Густо су исписане поруке. Требало би време, добар познавалац руског језика и искусан графолог да се растумаче записи на овим картама.

Михаил Михаилович Ласкеев је рођен 8. фебруара 1877. године у месту Копоре у царској Русији. Име је добио по свом оцу Михаилу , а име своје мајке Екатерине касније ће дати својој кћерки. По завршетку Духовне семинарије 1900. године, распоређен је за свештеника у селу Сјабиро, лугски реон. Службу је наставио у малом месту Гдов од 1903. све до 1919.године. Гдов се налазио близу града Псков у петроградској Губернији на обалама Чудског језера. Био је војни протојереј и имао је плату 1450 рубаља.

Древни град Псков је током многих векова био најважније утврђење на северозападу Русије, које је имало значајну улогу у 123 рата. Истовремено се развијао као културни, уметнички, просветитељски и научни центар. Овде је настала посебна школа архитектуре и иконописа, а састављали су се и летописи. Данас је Псков модеран регионални центар. Град има преко тристотине споменика архитектуре.[i]

Те драматичне године, хиљаду деветсто осамнаесте, када је убијен цар Николај Други Романов, у Пскову је страдала Патријаршија царске Русије. Управо овде он је абдицирао годину дана раније.Тада су сви, који су названи „Бели Руси“ а служили су Богу и Цару, морали да беже од „Црвених Руса“. Под претњом да ће сви бити убијени ако за пет минута не напусте кућу, породица је напустила дом који је саграђен када је Михаил Михајлович Ласкеев постављен за настојатеља цркве свете Петке Пјатнице 1903. године. Кренули су у неизвесност док су за њима остали мириси, успомене, лета и зиме. У кући од дасака, налик на скандинавску кућу остала је топла зидана пећ, девојачки цветни шалови, чипкасте крагне и рукавице, санке, покућство и разне ситнице. Велики воћњак је био пун пупољака тог маја када су одлазили. Разноврсно воће нису дочекали те јесени. Понели су нешто мало фотографија. Прота Михаил са попадијом Параскевом, синовима Феодором и Aлексејем и ћеркама Екатерином и Антонином возом стиже у Естонију, у Талин или Реваљ како су га још звали. У Феђином сачуваном пасошу виде се штамбиљи са дневним кретањем јер је у то време пасош служио као нека врста личне карте.

Међутим, зло време је трајало. Михаилова два брата која су такође завршила Духовну Академију у Санк Петербургу, окончали су живот под неразјашњеним околностима. Преко Пољске, Чешке и Мађарске (чешки студенти су предусретљиво дочекивали избеглице), прота Михаил је стигао у Србију. Не зна се тачно колико је трајало путовање, али добио је намештење на Косову. За њега и његову породицу то је било страшно, као да је послат у прогонство у Сибир. Неки чланови његове породице тамо су и били прогнани. Тако су стизала писма и разгледнице од породице из Талина у далека косовска месташца.

Дедушка је био ревностан свештеник, као у родини тако и на далеком Косову. Видимо га на коњу са шеширом у руци и крстом на грудима. На шеширу се јасно види рупа. На другој је очигледно сеоска слава – сабор, јер се виде продавци са импровизованим тезгама и сунцобранима. Препознајемо цркву у селу Горња Гуштерица, где је сеоска слава Видовдан, а црква посвећена кнезу Лазару. Мештани ова два села која су близу, памте казивање својих предака да је Добротин био центар среза. Протина кућа налазила се у Добротину, а он је држао парохију Добротина и Гуштерице. Одлазио је и у Неродимље, приповедали су старци млађима, када су већи празници. Према разгледницама које је добијао 1926. године, може се претпоставити да му је прво намештење и било у Неродимљу.

Неродимље je био комплес дворова српских владара из четрнаестог века. Ту је столовао краљ Милутин и упокојио се 1321. године. Њега је наследио син Стефан (Дечански). Стефана је наследио син, Душан (силни), а Душана млади Урош Немањић. Археолошким истраживањима откривени су локалитети чак из шестог века. Неродимље је познато и по шест векова старом стаблу црног бора које је по предању засадио цар Душан. Манастир Светих Архангела потиче из четрнаестог века, обновљен је почетком осамнаестог века. Горостасни Бор цара Душана шест векова је чувао успомену на славу Душановог царства. Убележен као споменик природе, у рушилачком настројењу 1999. године посечен је и спаљен.У Неродимљу се налазила и црква Успења Пресвете Богородице с краја четрнаестог века. Звали су је још и Урошева црква.

У Доњем Неродимљу је у петнаестом веку подигнута црква светог Николе, а црква светог Стефана још и раније. Све цркве су порушене, након доласка КФОР-а, а данас су ти предели зарасли у шипражје и коров. Једино су остали делови звоника и остаци надгробних споменика, који се једва виде од трња. Тако су остали само у записима трагови Горњег и Доњег Петрича, град-тврђаве из доба цара Уроша на путу према Штимљу. На путу према селу Плешино, у засеоку Манастирце није се сазнало из ког су периода остаци цркве и ком је светитељу била посвећена, али сви сведоче да је ту свето место. И сам назив Манастирце говори више од свега. У уџбеницима географије помиње се река Неродимка као редак пример бифулкације, тј. ток реке који одлази у два мора: и у слив Егејског и у слив Црног мора.

Мештани урошевачког краја памте да су у Неродимље одлазили за Светли Петак, онај петак после Васкрса и да је то био велики сабор. Сабирање народа било је и за Богородичин празник Успења, светог Арханђела Михајла . Аца Крстић из Неродимља, који сада има осамдесет седам година, памти причу о руском калуђеру после рата који је обављао свештеничку дужност у селу. Причу о проти Михаилу не памти. Он преноси предање да је краљ Милутин за време своје владавине први засадио бор у Неродимљу, а да је Душан по угледу на њега засадио свој бор крај цркве. Предање вели да је у Неродимљу крунисан Стефан Дечански, благословом Архиепископа српског Никодима.

Према сећањима старијих суседа, професор географије Драган Кукурековић сведочи да је прота Михаил Михаилович Ласкеев служио литургију на Источни петак те 1929. године у Горњем Неродимљу, у цркви св. Архангела Михајла и у повратку према Добротину где је живео, код места Прелез, пресрела га је група качака и убила. Када су га Срби пронашли, сахранили су га у Неродимљу крај цркве.

Станислав Вељковић из села Заскок потврђује да је са леве стране од улаза у цркву био један велики крст, мало накривљен, са нечитким натписом. Старији су увек опомињали децу да ту не газе јер је сахрањен неко важан. Испред цркве, са леве стране, налазила се и мала чесма. Њу су затрпали.

У изводу из матичне књиге умрлих стоји да је Ласкеев умро 14. маја 1929.г. у Добротину. У сачуваној белешци, коју је сачинио протин син Феодор Михаилович Ласкеев, записано је да је отрован. Феђа је говорио да је папа сахрањен поред цркве. Иза олтарског зида цркве светог Димитрија у селу Добротин налази се велики бели крст и још један мањи. Натпис на већем крсту је нечитак, а на мањем крсту нема натписа. У гравури елипсастог облика је можда постојала фотографија.

У Доњој Гуштерици знају да је некада у њиховој цркви службовао свешеник из Русије. Преносило се памћење али се име кроз време модификовало. Када су пре неколико година постављане табле са натписима улица по целом Косову и Метохији, једна улица у Гуштерици добила је име „Проте Леандрова“. Утврдили смо да се мислило на проту Ласкеева. Професор Кукурековић, страствени истраживач историографије овога краја прича: “ Када је било венчање цркве у нашем селу за Видовдан 1905. године, 28. јуна по новом календару или 14. јуна по старом, службу је вршио владика Никифор. Од старог Качаника до Звечана стизали су људи, жене и деца на сабор у око три хиљаде кола. Биле су ту коњске и воловске запреге, фијакери, чезе. Неки су долазили на коњима, други пак на маграрићима. А из косовске равнице пешачили су људи по неколико сати да би стигли у цркву посвећену цару Лазару. Школа је у Горњој Гуштерици почела са радом 1883. године и до 1924. била је у једноспратној згради крај цркве. Већ 1928. године дозидан је још један спрат. Била је једина школа у околини која је имала женско одељење, а све до Другог светског рата школа је имала клавир.

Феодор( Феђа) Михаилович Ласкеев

Феодор, син Михаила и Параскеве родио се у Гдову јуна 1905. године, две године после доласка младог свештеника у цркву свету Петку – Пјатницу. Била је то једна од седам цркава у овом малом месту псковске области. У псковском манастиру никада није престајала да се служи литургија, чак и у доба процвата комунизма. Тако су и свету Петку – Пјатницу комунисти срушили тек у време владавине Никите Хрушчова. На том месту поставили су споменик Janu Fabriciusu, који је предводио „црвене ослободиоце“ у ослобађању Гдова од „белих буржуја“.Феђа није отишао у место свог рођења прилоком броравка у Совјетском Савезу, али је зато његова кћи била упорна и успела је да дође у Гдов. Монах Павао Женочкин водио је Љубочку на сва места која је желела да види. На месту где је била црква сада се налази Храм Держевног Сабора посвећен древној икони Божјој Матери. Није велика удаљеност куће од цркве. По киши која је лила као из кабла отац Женочкин возио је џип од једног места до другог које је Љубов желела да види.

А кућа у којој се Феђа родио још увек стоји као сведок времена.

Када је породица Ласкеев ктенула да бежи из Гдова у Талин, бродић који се звао „Љубов“, требало је да их превезе на сигурно. Није познато шта се десило са бродићем, али у станици је воз био спреман за полазак. Ушли су у воз и сви су на броју живи стигли у Талин.

Бака Параскева Алексејевна Тихомирова потицала је из свештеничке породице Алексеја и Елене Тихомирових.Алексеј је такође био свештеник. Елена је имала синове Александра, Михаила, Николаја, Јована, и Димитрија Алексеевич, Тихомиров. Сви су они завршили духовну академију у Санк Петербургу. Димитриј је касније био и предавач на истој Академији након магистратуре на Војно- медицинском институту. Елена Тихомировна имала је кћер Парескеву и седам синова. Сви синови су страдали у отаџбинском рату. Оно што је за породицу важно – то је да су петорица које смо набројали рехабилитована што је Љубочка сазнала у Гдову…

Матушка Параскева је била тиха и скромна матушка. Посвећена домаћинству и деци. Женама у селу помагала је поукама. Да нико не види сироте је тајно даривала. Својим примером кротке и послушне жене своме мужу, кога увек чека да се врати са парохије или из цркве, учила је младе парохијанке хришћанском стрпљењу и покорности домаћину.

Она је дошла са двогодишњом девојчицом (Љубов – рођ. 17.09.1901.) у наручју у Гдов 1903. године из месташца Сјаберо где је било прво службовање њеног младог супруга. Ту је родила и Екатерину 24.02.1903. – звали су је Катја. Љубов је преминула од шарлаха са непуних осам година. Феђа је рођен две године након доласка у Гдов 21.06.1905. Исте године када је мала Љубочка отишла међу анђеле, 01.03.1908. године матушка је на свет донела Антонину. Најмлађи је Алексеј – Љоша који се родио 17.03.1912. године.

Гдов је био место њиховог одрастања, радости, првих поимања света, живота и љубави. Нису ни слутили да ће се једнога дана све претворити у немерљиву даљину и трајну чежњу. Једино је тетка Екатерина са кћерком Наталијом успела да се врати у Русију педесетих година прошлог века, након смрти Стаљина, после боравка неколико година у Бугарској. Тако, сада у Москви живе Андреј и Светлана, Наталијина деца. Љоша је са својом Аљом отишао у Аргентину тих година.

Када су кренули на пут без повратка сви су нешто понели. Деда је узео икону, крст и молитвеник. Бака се вратила по нешто покућства између осталог, узела је самовар. Феђа је понео свој бицикл, а Алексеј балалајку. Антонина је понела мало играчака и лутке, а најстарија Екатерина љубавна писма.

У Гдову је остала кућа од дасака и све што је у њој дисало и мирисало на свештенички дом и молитву, а остао је и мали гробић прворођене девојчице.

Касније у Талину је остала Феђина недоживљена љубав, Жења. Слала му је писма у Србију све до 1933. године.

У дубокој старости тужан и припит држао је њену слику под јастуком и сањао младост коју су му украли. Та слика њему је била трајна патња за родином.

Феодор је завршио гимназију у Талину. Када су дошли у краљевину Југославију завршио је геодетски курс. Био је врстан геодета. Радио је широм србије (Бор, Мајданпек и Косово и Метохија) све до Другог светског рата, где је био ангажован од партизанског покрета за ослобођење од балиста на КиМ. Псле рата запошљава се у Геодетском заводу Скопља, где је премерио многе руднике широм Македоније, све до пензије.

У Скопљу се оженио са Надеждом Филиповом. Био је у поодмаклим годинама. Надежда удовица, којој је муж као гардијски официр погинуо не дочекавши да види дете, са мало пртљага дошла је у Скопље и ту срела наочитог Руса, који је пожелео да буде отац њеној тринаестогодишњој девојчици. Огромна је била Феђина радост када је у четрдесет деветој години добио и своју девојчицу. Сва његова руска љубав, све што му је недостајало, вратило се кроз ово мало биће. Добила је име Љубов по сестрици која је прерано отишла, по бродићу који није допловио, због љубави коју није заборавио, због љубави према Русији која се отелотворила рођењем његовог детета.

Био је поносан на земљу Русију и руски народ, стално је то истицао. Када би се припит побунио против комунизма и Тита, затвором су га кажњавали. Живот му је толико био угрожен да су му у једном тренутку саветовали да се прикључи партизанима. На самом крају рата провео је четири месеца у одреду.

Није дозвољавао ћерки да жваће жвакаћу гуму јер је то „америчка ствар“, а и банане су биле недозвољене јер могу да донесу неку тропску болест. Чај је био лек за све. Докторка Галина Орлглер била је такође емигрант у Скопљу и по њеним упутствима девојчица је пила само чај и воду када је болесна. Зато, када је дошла у Београд након удаје, одмах је пожелела да купи самовар. Још памти да је јод био основни лек у кућној апотеци руских породица. За Феђу је његова мала Љубов била велика љубав за Русију. Она му је била сва Русија. Зато је изнад њеног кревета ставио фотографију на којој тројке јуре вукући санке по снежној зими. Слика из његовог детињства трајно се и тајно урезала у његово срце.Та фотографија уз коју се будила као беба, уз коју је одрастала – и данас је изнад Љубочкиног кревета. Њена полусестра Катарина била је тринаест година старија. И о њој је Феђа водио бригу као о свом рођеном детету. Да Катарина не би била тужна и ускраћена, он је и од Љубочке тражио да га не зове „тата“ или „папа“, већ просто по имену. Он је био њен Феђа. Зато му је све до краја живота са љубављу спремала винигрет, чорбице боршч и шчи. Неговала га је укусима које је понео из детињства.

           У њиховој кући у Скопљу стално су се окупљали глумци. Дружили су се са Катарином, која је била глумица Македонског народног театра у Скопљу. Долазили су Петре Прличко, Илија Џувелаковски, Ристо Ши

шков и остали. За улогу у представи, «Сумрак» Исака Бабеља Ристо Шишков је као прототип за улогу руског Јеврејина узео управо Феђу. Глумац и Рус су се дружили, водили дуге разговоре, глумац је посматрао необичног човека великог срца и све сложио у комплексан позоришни лик.

Феђа је 1976. године са супругом путовао у тадашњи Совјетски Савез. Вратио се тужан и несрећан. Није могао да иде у Гдов. Речено му је да кућа не постоји. Отишао је само на гроб своје сестре Екатерине и њеног мужа. Административним формалностима су га притискали на сваком кораку, чак су га и ухапсили. Притисак му се нагло повећао од стреса и здравље му се трајно нарушило. Када се упокојио 1984. године, свештеник Василиј Тарасјев ставио је преко ковчега грумен руске земље. Остао је међу успоменама онај прегршт земље коју је сам донео из родине. За покој његове душе породица је тада поклонила цркви свете Тројице у Београду молитвеник дедушке, проте Михаила Михаиловича Ласкеева. Унука Љубов сачувала је дедушкину икону и оживела сву љубав целе породице. Дедин крст вратио се у Москву са тетком Екатерином. Не зна се шта је још остало код тетака Екатерине и Антонине од успомена на бабушку и дедушку. Аљоша је отишао са својом Аљом у Аргентину и тамо су остали до краја живота. Били су богати, писали су, имали су ергелу коња, а један се звао Васја. Да чува успомену на Васју коњушара из Гдова.

         Љубов Феодоровна Ласкеева – Јелић истражује пут свога дедушке Михаила.

           Годину дана пре бомбардовања Србије и Црне Горе путовала је у Русију. Обишла је сва знаменита места Москве и Санк Петербурга, као гост своје сестре од тетке. Сва путовања и пространства, сјајни призори и молитвене тишине, све би њој било бескорисно да није отишла у Гдов, место где је службовао њен дедушка и где се родио њен отац Феодор. У време када је деда службовао адреса је била Вазнесењскаја, а када је Љубов дошла после осам деценија, адреса је била Плошчад 25. октобра 2. На њено изненађење и дивљење затекла је и кућу у којој су живели њени, која је била у сасвим лепом стању. Била је поред куће смештена сауна коју је дедушка донео из Финске. Кућа, као и сауна морале су имати добру изолацију да би унутра било топло. Јер, у тој области је типична руска зима. Чудско језеро шест месеци је залеђено. Имао је деда у свом дому и различите друштвене игре, на пример сто за билијар. Суседи и пријатељи долазили су на чашицу духовног разговора и прекраћивање времена у разоноди. Имали су Ласкееви 8 коња и коњушара Васју и две њање, то јест дадиље. У кухињи се налазила велика узидана пећ која је загревала поред те у којој се налазила и суседну велику просторију. На тој пећи се спремала храна, а и за спавање је постојало одређено место. Шта је сада остало од бабушкиног и дедушкиног покућства унутра у кући, она то не зна. Не зна има ли нечег чему би се силно обрадовао њен папа. Њен домаћин, отац, Женочин рекао је да сада у њој живе обични грађани. Некада у Стаљиново време колхоза живело је у њој више породица. У Рускињи која трага за идентитетом све емоције претварају се у плач. Киша која лије сакрива сузе њеног срца, а добовање капи по крову и стаклу аутомобила којим се возе прикрива њене јецаје. Она осећа да се све сузе њених предака сада сливају низ кров ове куће која споља делује тако мистично.

То исто осећање имала је и сликарка Татјана Јасијевич док је посматрала кућу, открила јој је касније у преписци. У неколико дана док је скицирала кућу, увек је затицала старицу како седи на оближњој клупи. У исто време свакога дана дуго би седела сама и тихо нестајала. Дугогодишње присуство старице на клупи у близини куће је потврдио и отац Женочин. На слици, готово невидљива старица има хаљину са плавим цветовима. Није тражила да уђе у кућу. Да ли због тога што би то био превелики судар са емоцијама, или због паралисане свести о својим жељама. Јер жеља јој је била да оде на гроб своје тетке по којој је добила име, али ту жељу једноставно није изговорила.

           Директорка музеја, госпођа Вера Димитровна, потврдила је да кућу сви у Гдову и данас зову „Кућа свештеника“. Дала је све податке о деди, тако да је Љубов имала увид у књиге и лично је могла да препише све оно што жели. Тако је сазнала да њена бака Параскева потиче из породице Тихомирових, Алексеја и Елене који су имали пуно деце. Сви синови су били школовани на Духовној Академији и сви су убијени за време Ревоуције.

Црква Параскева Пјатница срушена је последња после Другог светског рата у време Никите Хрушчова, потврдили су јој. Била је од тако тврдог материјала да су је данима минирали и рушили. Било је седам цркава у самом Гдову који је у то време био веће место. Све цркве срушене су те страшне 1919. године осим дедине која је остала да пркоси времену и догађајима. Дедушка је имао плату 1450 рубаља, што је ваљда било довољно за оно време. О овоме је Љубочки посведочио протојереј Женочин. Када се вратила са пута у Русију, Љубов није била срећна. Жалила је што путовање није остварила док је њен папа још био жив. Можда би својим сведочењем ублажила његове ране неоткривене истине. Зато она, неуморно наставља да трага за истином. Циљ је да пронађе гроб дедушке Михаила.

         Љубов Ласкеева – Јелић је сасвим необична особа. Типична Рускиња. Плавокоса, светла, насмејана, без иједне боре. Танке плетенице испод светлуцавог шеширића само су придодавале младоликост. Бледорозе одећа и велике сребрне минђуше употпуњавале су модеран склоп некадашње балерине. Велика ткана торба била је ризница успомена и чаробница истовремено. Сваки час је из ње вадила драгоцене ситнице и даривала ме. Уз магнет бабушку и разгледнице Гдова, Пскова и Талина, уз фотографије озбиљних дама са чипкастим крагнама и господе у тамним оделима, лако смо се нашле у царској Русији. Бљеснуло је и једно сећање на Урошевац када је једини пут била у тој „дедушкиној“ вароши. Као студенткиња у Скопљу дошла је у урошевачку фабрику да замени девојку, Рускињу које је требало да носи хаљину на модној ревији. Требало је неизоставно да буде Рускиња. Био је то први хонорар младе амбициозне девојке. Завршила је средњу балетску школу, маштајући о слави Маје Плисецкаје. Студирала је српски језик и књижевност и радила у Собрању Македоније. Стипендију бугарске владе о наставку школовања у Софији није реализовала. Њен Феђа није могао да поднесе још једну даљину у свом животу. Послушала га је. Његови пријатељи поклонили су јој клавир. Љубочка је одрастала уз глумце и балерине. Била је чак и њихова мезимица и понеком глумцу момачки сан. Као сасвим малу девојчицу Љубочку је рођака Татјана, научила молитвама пре спавања на руском језику. Крстили су је када је имала само тридесет осам дана. У Русији, као и код нас раније, деца се крштавају до четрдесет дана. Кум је био белогардијски официр Михајло Диличенски. Свештеник Димитриј. Све до осамнаесте година она се молила на руском језику пред спавање. Сада, када је прешла шездесете – чита.

Са очевим благословом удала се 1980. године за Данила Јелића. Ужива у радостима које јој приређују троје деце и деветоро унучади.

Трагајући за подацима о дедушки и оцу, о кући, о Гдову, пронашла је у Холандији ликовну уметницу Татјану Јасијевич. Уз њену биографију видела је уметничу слику – драгу кућу у Гдову. Након преписке утврдила је да је инспирација сликарке заиста била дедина кућа, иако испред ње стоји биста Лењина. Без обзира на иронију да их је Лењин протерао, а у неком каснијем времену његова биста „чува“ њихову кућу, Љубов је хтела да купи слику. Старицу која се види на слици осећа као симбол живота, односно трајања свештеничког духа, упкос времену. На велику радост уметница је слику даривала Љубочки.

Спрема се Љубов на пут, на Косово и Метохију. Жели да види остатке Неродимља и Гуштерицу и Добротин. Можда ће препознати неки детаљ који ће јој указати где је гроб њеног деде. Јер, она чува ризницу фотографија, писама, исечака из новина, документа и све то употпуњује трагање.

Отићи ће и у Прешево, прво место где је матушка Параскева дошла са децом мало после супругове смрти. Потражиће у Прешеву Пашићеву улицу број 10. На тој адреси живела је матушка Параскева са Алексејем, Феђом и Екатерином. Антонина је стигла касније у Србију јер је као вокални солиста била ангажована на радију у Финској. Венчала се 1941. док се Алексеј венчао 1942. сви у руској цркви св. Тројица у Београду. После Другог светског рата напуштају Прешево и прелазе у Македонију, где се Феђа запошљава у Геолошком заводу у Скопљу, а бабушка са Антонином и Татјаном настањују се у Кавадарцима, где је бабушка Параскева и сахрањена. Антонина је ту радила најпре као учитељица а касније као наставник. Нина се венчала у истој хаљини коју је изнајмила и Аља, жена њеног брата Алексеја. Млада дечја докторка Аља која је радила у Белој Цркви а крај живота дочекала у Аргентини, остала је без деце. Антонина је рано остала самохрана удовица. Веровале су да им је иста хаљина ускратила породичну срећу.

Да би прича о породици Ласкеев била потпуна даћемо и рецепт за винигрет, руско јело које и данас припрема Љубов, баш као што је спремала њена бака. Посебно скувати два килограма кромпира и килограм цвекле. Исецка се на коцкице. Додају се кисели краставчићи из једне тегле и рен по укусу. Винско сирће, уље и со су обавезан зачин. Као прилог јелу или као салата, служи се хладно.

Радмила Тодић-

православље.ру

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here