ЈА САМ ЖИВ, ЊИХ 16 ЈЕ ПОГИНУЛО КАД САМ РАЊЕН! Ивица из рата има успомену натопљену његовом крвљу и памти јауке

Поделите:

Ова крв ме подсећа на 108 браће која су дала своје животе да Кошаре не би пале и да непријатељ не би отео нашу отаџбину – рекао је Колев.

Ивица Колев био је војник класе 1998. године, и припадник 125. моторизоване бригаде. Требало је да заврши са служењем војног рока 15. марта 1999. године. Ипак, остао је у рату.

Одатле је изашао рањен с 30 гелера, али и болним сећањима. За Еспресо Колев је испричао како је остао у војсци. Сетио се дана кад је рањен, кад је страдало 16 људи, а он то пуком срећом преживео. Сетио се, с кнедлом у грлу, јаука свог друга који је издахнуо након што су њега рањеног одвели да му се укаже прва помоћ.

Двадесетогодишњица рата отворила је бројне успомене, а он оданде има само једну – своју војну плочицу, на којој је исписано његово име и презиме, а на којој је и 20 година касније његова крв, која стоји као подсетник на његово рањавање…

Причу је почео од дана кад је силом прилике завршио на Проклетијама, иако је већ одавно требало да се врати кући…

Како је све почело?

Моја класа требало је да се “скине” марта 1999. са војног рока. Конкретно, ја сам с војском требао да завршим 15. марта. Ипак, због непосредне ратне опасности ми смо добили продужетак војног рока. Дана 24. марта је дошло до агресије НАТО пакта на тадашњу СРЈ и ми смо остали тамо до даљњег да извршавамо разне борбене задатке.

Кад је дошло до покушаја копнене инвазије, у реону карауле Кошаре на Велики петак, 9. априла, ја сам са својим класићима био у Гораждевцу где смо извршавали борбене задатке. Оданде смо дигнути на узбуну. Сам пут до Кошара није био једноставан. Сам НАТО пакт је имао апсолутну превласт у ваздуху, тако да су “авакс” и беспилотне летелице снимале сваки покрет наше војске. Моју групу су у реон карауле Кошаре превезли у цивилном камиону, са цирадом и то је ишло неким заобилазним путем да нас не би снимио “авакс” и бомбардовао нас.

И током 1998. је било борби са шиптарским терористима на подручју целе Метохије као и на свим караулама које су биле на граници са Републиком Албанијом. Нас, иако смо били најискуснија класа војника ништа није могло да припреми на пакао који нас је горе чекао. Горе сам био све до дана мог рањавања, 10. на 11. мај, и био сам на десном крилу, положаје смо држали на “гурт нулу”, то је Кота 403 и на позицији Маја Зез. Око та два врха су вођене борбе, свакодневно смо трпели гранатирање минобацачима и хаубицама Војске Албаније, а тукли су нас и снајперима. Борба је била константна на тим положајима. Веће борбе вођене су у пар наврата. Морате само узети у обзир то да је у питању надморска висина од 2.000 метара и више. Горе је све било тешко. Сам долазак горе, дотур муниције и хране. На дан кад сам рањен у нашем логору је снег био дубок метар и по, ако не и два метра. Како је велика надморска висина врло је хладно, дувају јаки ветрови, магла је – заправо, ви сте малтене у облацима. Горе се промене сва четири годишња доба.

Горе су се заиста мењала четири годишња доба у једном дану. Било је врло тешко газити по том снегу. Он је имао неку кору на врху, а био је дубок и до два метра. Ипак, тренутак непажње значио је пропадање у тај снег. Ако у том тренутку немате саборца поред себе, постоји шанса да у тој рупи и останете – смрзнути. Морало се туда ићи врло опрезно. У таквим условима смо ми водили борбе, то је довољан показатељ свакодневнице тамо горе. Све то наравно, радили смо под пуном ратном опремом…

Подсетио се и ситуација кад су албански терористи тукли јако, а кад је наша војска муку мучила с основним потрепштинама…

Велики проблем је био дотур хране и муниције, али и батерија за моторолу. Врло је битно поред хране и муниције споменути и батерије за мотороле јер су се оне празниле увек – кад није требало.

Као по правилу, батерија би исцурела увек у најгорем тренутку. Једном се десило да су на положају „гурт нул“ остала само тројица војника због тога што су батерије на мотороли исцуреле, па је дошло до грешака у комуникацији. Ту тројицу војника морам посебно да поменем. Један од њих је био Тешовић Вукоман, који је касније погинуо поред мог десног рамена. С њим су тада горе били и Медо Башчаревић и Стари Водник са кодним именом Стари Вук, и управо су они три сата сами чували позицију од непријатеља. Они су горе завршили само у патроли, а остали су сами тако што су они војници који су чували положај мислили да им долази смена. Они су били сами све док ми нисмо дошли. Ту се касније водила жестока битка. То је била невероватна битка, а фасцинантно је то што у њој нико од наших људи није био ни – огребан.

Њима тројици, који су три сата били сами под констатном ватром, није фалила ни длака с главе, а ни нама који смо потом дошли као појачање на „гурт нул“. Терористи су им дошли на 10, 20 метара од позиције, а они су остајали без муниције. У једном тренутку, само пуком срећом Башчаревић је уочио неки шиптарски РАП, њихову торбицу за муницију. Он је тад већ остао са само два, три метка. Свесно је ризиковао свој живот и скочио пред непријатеља да дохвати тај РАП. Тако су се они и одбранили.

Како је изгледало то ваше притицање у помоћ?

Трчали смо као без душе. Албански терористи имали су кинеску верзију калашњикова, а највећа разлика је у звуку при опаљивању метка, много другачије звучи. Тачно се знало ко пуца, а кад чујемо наш пуцањ једина помисао је „добро је, пуцају, значи живи су“. Кад смо ми стигли горе, одували смо их, слободно жаргонски могу тако рећи. Мада, морам одати признање и непријатељу у једној ствари. Својим очима сам видео како извлаче рањене, можда је неко био и мртав, а они нису тамо остављали никог свог. Под нашом ватром и ватром наших минобацача, они су успели да извуку своје рањене, али су оставили опрему. Ту смо нашли њихове транспортне вреће, а ту је био амерички СДО, а то је суви оброк војника за један дан. Тамо је било и путера од кикирикија, сећам се да сам га тад јео први и једини пут у животу – присећа се уз осмех Ивица, и наставља…

То је био леп дан. Били смо задовољни јер смо сачували наше положаје.

Дужан сам да кажем, то десно крило је чувала Трећа чета, класа војника јун 1998. године.

Момци из 125. моторизоване бригаде били су реону карауле Кошаре кад је дошло до тог првог напада, деветог априла 1999. године. Ти момци су имали сјајне вође. Покојни командир Треће чете прве класе Крунослав Иванковић, човек који је родом Хрват је био највећи партиота ког сам у животу видео. Нисам, искрен да будем, ни упознао храбријег од њега… Био је један од строжијих официра. Док смо били гуштери, држао нам је обуку и био је врло строг, али нас је на крају научио да преживимо у тим условима. Он је погинуо на Маја Глави. Управо то десно крило које је држала Трећа чета је држала положај док смо ми дошли горе на испомоћ. Ту су се водиле такође и борбе око врха Маја Зез. Борба је била на свим положајима, од левог крила и Маје Главе преко Раса Кошарес где су вођене најтеже битке, па до десног крила Маја Зез.

Нигде у реону караула Кошаре није било лако, а борбе су биле свакодневне.

Кажу да је најнапетије када се осећа да се нешто спрема. Напади су били свакодневни, али какав је био осећај кад се није пуцало, а било је питање часа кад ће почети? Како сте се ви тада осећали?

У почетку постоји страх, а онда прегориш. Створи се неки инат. Огуглаш и само чекаш. Није ти толико ни битно да ли ћеш преживети или нећеш. Наравно, логично размишљање ти каже да је врло тешко да ћеш преживети. Налазиш се на месту на ком се налазиш, на ком се свакодневно воде борбе… Лично, некако сам сам себе убедио да ћу одатле изаћи жив. Размишљао сам позитивно и хтео да се вратим кући жив. Најтеже су ми падали тренуци одмора, и они су били тежи од тих ишчекивања напада. Кад си на задатку, у борби, кад те нападају, тад си сконцентрисан, то ти је, што ти је! Нема назад.

Инат који сам поменуо стварао се зато што смо ми сви кој смо бранили државу добро знали да су иза нас манастири и нејач, а испред нас муџахедини и свакакви пси рата.

Није тајна да смо сви ми код себе имали један метак или бомбу. Ја сам у малом џепићу од панталона носио један метак. У жару борбе некад се деси да испуцаш сву муницију. У таквом тренутку боље је да пресудиш сам себи, него да те они ухвате живог.

Морам само да кажем да је била очита разлика између њих и нас, и 1998.и 1999. године. Они се и данас хвале сликама са одсеченим српским главама. Код нас на положајима није било тога да је било заробјленика, али и да је неко од нас ухватио албанског терористу, ми би га предали по правилу службе, да се надлежни баве њиме. Свима нама је било битно да спавамо мирно и после рата, и да одатле изађемо чистог образа. Оно што су они радили – нек’ им је на част.

Рекли сте сами себи на Проклетијама да ћете преживети. И тог 10. на 11. мај сте и преживели. Изашли сте рањени одатле, а да ли сте могли да предосетите шта ће се десити те ноћи?

Апсолутно ништа нисам могао да предосетим. То је био дан као и сваки други. Ми смо претходне ноћи имали неку акцију на Маја зезу, а потом се вратили у базни логор у заклоне за спавање. Ти заклони су прављени тако што смо копали рупу у два метра дубоком снегу, са стране обложено балване као зид, и покријемо цирадама, па маскирамо снегом и грањем. То нам је био заклон, ту смо спавали. Тог дана смо имали одмор, а наредне ноћи је требало да идемо у напад. То је онај чувени напад 11. маја кад смо нападали са два тенка. Ми смо се тог дана одмарали и спремали за акцију. Ја сам заспао, а пробудио сам се нешто после поноћи, погледао на сат и наставио да спавам. Не зна се тачно кад је то било, а ли мени се чини да је то било око пола један ноћу. Мене је пробудио страховит тресак, и одмах смо схватили да смо бомбардовани. Прва бомба нас је промашила, и мислио сам “добро је!”. Међутим, чуо се још јачи тресак и кренуле су да се активирају те касетне бомбе. Оне се детонирају како падну на земљу, а касније сам чуо и да су неке имале сатни механизам, да експлодирају онако подмукло кад људи извлаче своје рањене.

И тај други пуцањ чуо се баш близу. Прво што ми је пало на памет је било да отворим уста да ми не би испуцале бубне опне. Помислио сам “то је то!” Адреналин у том тренуцима чини своје, а кроз главу ти пролази свашта. Лепо кажу да прође цео живот пред очима, сетиш се и куће, и породице, и неке девојке… Тад човек размишља 300 на сат. У једном тренутку сам, морам признати, чак осетио и жал. Онда сам помислио “ма шта је ту је”. У том тренутку схваташ да нема где, да ово није игрица од које се одустаје. У тренутку кад сам рањен осетио сам три ударца у лево раме. Рањен сам и у ногу и леву шаку, али то у том тренутку уопште нисам осетио. Кад је бомба пала ми смо иначе били у заклону. Уплашио сам се да ми је лева рука откинута. Тај страх је трајао мање од минута, а мени је деловао ужасно дуго. Нисам смео десном руком ни да дотакнем леву рањену, да проверим да ли је још увек ту.

Ја мислим да је мене погодило њих 20, 30, али су они били ситнији или рикошетирани, дакле они који су већ ударили о нешто и изгубили на јачини. Јер, да се разумем, и један гелер може да убије човека. Директан погодак цепа букву, а можете мислити шта раде човеку. Оно што погоди одмах кида. Ако погоди руку, кида је, ако погоди главу – кида главу. Страшне су касетне бомбе.

У тренутку кад сте рањени, и кад сте схватили да нисте озбиљније повређени, погледали сте око себе лево и десно. Шта сте тада видели?

Уз моје десно раме био је покојни Тешовић, он је тешко дисао, и чуо мене како једва дишем. Питао ме је да ли сам жив, а ја сам одговорио да јесам али да сам рањен, и питао њега како је. Он је тада почео да плаче и рекао ми како му нема руке. Помислио сам да се уплашио као ја, а с мојом десном руком сам њега ухватио за његову леву руку која је била поред мене. Рекао ми је “није та”, већ друга. На крају не знам да ли је остао без руке. Ја сам устао потом, а руку сам фиксирао у ветровку јер ме је ужасно болела. Са здравом руком Тешовића сам ухватио за ногавицу у намери да га извучем. Не знам ни сам где бих га носио, али ми је идеја била да га извучем. Како сам почео да вучем, он је почео да јауче. Рекао ми је да га не дирам јер га боли. Тада сам се скаменио. Он није престајао да јауче. Његов јаук раздирао ми је мозак. Ти јауци и данас су ми у глави, као и помисао коју сам тада имао у глави – да не могу никако да му помогнем. Тада је у наш заклон ушао потпоручник Кукић. Ауторитативним гласом ме је тргнуо из бунила и парализе питањем: “Има ли рањених?”

Одговорио сам му да има и погинулих. Тада сам већ знао да је Милан Кенић Из Београда погинуо. На месту је остао мртав. Чуо сам само кратак јаук, и тамо је и издахнуо.

Потпоручник Кукић рекао је да они који су рањени одмах иду код минобацача на превијање. У том тренутку осетио сам олакшање јер нисам више могао да слушам Тешовића како јауче, то ми је било болно. Касније сам од Башчаревића чуо да је Тешовић издахнуо пет минута након што сам ја изашао. Рекли су ми да је му је стомак био скроз искидан од гелера.

Колев се сећа људи који су га рањеног са Проклетија спуштали, и биће им захвалан док је жив…

Ту сам дужан велику захвалност Драгану Тодоровићу и Дејану Јакшићу. То су војници из чете 125. моторизоване бригаде. Њих двојица су мене рањеног носили са оне висине од 2.000 метара по оном снегу и леду на носилима, крупног и високог какав сам и тад био. Терен је био суров, а они су ме носили и ни тренутка нису посустајали. У једном тренутку сам мислио да ћу пасти јер нисам могао да се држим обема рукама, па сам сишао са носила. Сишао сам држећи се за њих, и тако све до санитета. Кроз то силажење, ја сам нормално ходао. Ипак, био сам рањен и у леву ногу али због адреналина то нисам ни осетио. Кад смо застали да направимо паузу видео сам исцепане панталоне на левој бутини. Мислио сам да сам се закачио на трње, и десном здравом руком сам додирнуо то место. Осетио сам да је мокро и видео да ми је рука крвава. Како сам видео крв тако ми се та лева нога укочила, а до тад сам нормално ходао. Уз помоћ њих двојице дошао сам до санитета, тамо ми је указана прва помоћ, а потом смо пребачени до болнице у Пећи. Тамо је било већ много рањених.

Те ноћи на положају Маја Зез погинуло је 16 наших бораца, а рањено је више од нас 40. Те ноћи су се водиле борбе и на другим положајима, наравно… Када смо стигли у болницу улазни хол болнице био је пун рањеника. Ту су нас оставили на поду да би лекар утврдио ко може да буде лечен ту, а ко мора да иде даље на лечење. Ту сам седео у ходнику, и сећам се да ми се ужасно спавало. Не знам да ли је то због губитка крви, или дана и ноћи без сна, али знам да ми се спавало као никада у животу. Иако су ме ухватили на спавању, то је вио сан који је трајао два, три сата, не дужи. Ипак, од страха нисам смео да заспим. Јер, то је био први тренутак да сам уопште осетио да се плашим. Мислио сам да ће ми одсећи руку јер нисам знао колико сам рањен. Опет понављам, ни тада нисам био свестан колико сам срећан јер ми није повређен ниједан виталан орган нити кост. Некоме звучи чудан број од 20-30 гелера са колико сам рањен, али касетне бомбе су чудне. Има војника који су добијали по 80 до 100 гелера. Они који су били у рату знали су да убија један гелер, а камоли више.

Да се вратимо на страх да ће вам одсећи руку…

Могао сам да покрећем прсте леве руке. Размишљао сам да то није толико страшно чим могу да померам прсте и то ми је био једини мотив да останем будан. Морао сам да останем будан да бих том лекару рекао да случајно не дође до неке грешке…у тим ситуацијама размишљате о свему… Лекара сам гледаи ужаснуто, погледом сам га молио да ми не одсече руку. После тога сам послат у Приштину, где сам оперисан. После сам пребачен у Војну болницу у Нишу где је настављено моје лечење. На Спасовдан, те године 20. маја сам добио отпуст на кућно лечење.

Да ли вам је било жао што не можете да се вратите натраг на Проклетије?

Искрено, ја сам мислио да ћу се вратити. Војна комисија ми је тек касније утврдила да сам две године привремено неспособан за обављање војне службе. Да, било ми је жао. Кад сам дошао кући, пратио сам дешавања оданде, слушао радио, телевизију. Знао сам да је близу примирје. Испада да је било боље да је тадашњи председник СРЈ остао још мало дуже тврд јер је тек сад јасно по изјавама тадашњих НАТО званичника и генерала да они нису могли да воде рат против нас и имали су ужасан притисак у јавности. Подсетио бих само да је НАТО пакт тада бип пред распадом. Многе чланице желеле су да се он расформира, јер нису видели сврху једног војног савеза у тренуцима кад се Совјетски савез распада. Нису имали непријатеља, и сад су многи мишљења да је СРЈ искоришћена да би НАТО пакт доказао своју сврху постојања и прославио 50-годишњицу коју су тада славили.

Дефинитивно је било тешко изборити се са нашим људима?

– Па да. Весли Кларк је тада искрено рекао да је он као главнокомандујући пренео својим доносиоцима одлука из НАТО пакта да не могу копнено да уђу на териротију СРЈ и да је им је потребно да се за наставак рата мобилише још 100.000 војника. То је било пред зиму, јер би то трајало, па их је он известио да ће, уколико се настави, то бити дуг рат са неизвесним исходом. Јер, они су претрпели пораз. Они који су професионални војници они већ признају да је на Кошарама било чупаво, иако су били много бројнији. Мислим да је само САС, Специјална јединица из САД-а часно признала именом и презименом своје губитке које су имали на Кошарама. Неки други то мало крију. Ипак, ми смо живи сведоци тога. Гледали смо их како беже, а гледали смо их и како остају на положају.

Ивица се дотакао садашњости.

– Без икаквих проблема ја могу да причам о тим тешким тренуцима. Богу сам захвалан на томе што сам остао жив, на томе што нисам остао трајни инвалид, али и на томе што се психички доста добро држим. Имам посао, живим од свог рада. Иако сам рањен, немам статус ратног војног инвалида и не добијам никакву накнаду за то, и то ни не тражим.

Шта је са онима који нису као ви?

На Кошарама је било, да се разумемо, доста професионалних војника и војника под уговором. Они су били у радном односу, јер су били у сталном војном саставу. Сви они су збринути, имају војно здравствено осигурање, пензије, бенефицирани радни стаж – и то сасвим заслужено. С друге стране, редовни војници и резерва која је била у рату, па и добровољци, немају ништа. Они који су озбиљније рањени имају статусе ратних војних инвалида и нека примања, али проблем са нашим законом је тај, а мислим да смо у томе једина земља у свету, што пострауматски стресни поремећај ограничавамо временски на пет година од тренутка кад је тај стрес настао. То значи да неко ко се није лечио у првих пет година, данас нема ништа од земље. Та болест, пострауматски стресни поремећај, ње човек није свестан, или у почетку ни не жели да се лечи… Пример је Рацки Миодраг, мој класић који је јавно говорио о томе како је после рата годину дана седео у соби и није изашао из ње. То је тај пострауматски стресни поремећај. Како да очекујете да неко буде свестан тога да је болестан? Ни ја немам статус ратног војног инвалида јер на првостепеној лекарској комисији на којој сам добио одређени степен инвалидитета од 40 одсто на годину дана, после тога сам добио позив за другостепену комисију, што је била уобичајена процедура а ја то нисам знао. Са тих 40 одсто инвалидитета ја бих имао тада инвалиднину која је еквивалент 100 марака на годишњем нивоу. Значи, 100 марака за оно што сам преживео! Па, ја бих више пара потрошио да дођем до Београда код лекара него што бих добио инвалиднину, па зато то нисам ни урадио. Ја сам прошао тако, и хвала Богу нисам тешко рањен, а шта је са другима? Многи борци нису уписали свој пострауматски стресни поремећај и дан данас немају права да се лече по том основу. Лече се у цивилним установама само, где им пишу ко зна које леве дијагнозе, да не би написали пострауматски стресни поремећај, јер забога, прошло је 20, а камоли пет година од рата… Сад би требало то да значи да су ти људи здрави – а нису! Сведоци смо да се неки од њих убијају…ево, пре две, три недеље је био последњи случај самоубиства војника који је горе ратовао…

Након рата, према информацијама које Ивица има, 33 припадника Војске је умрло од малингних болести.

Они су добили канцер. И по ком основу, питам се они лече? Они нити су рањени, нити имају статус ратног војног инвалида. И сад, ми који смо здрави сада, шта кад се разболимо? Чињеница је да пострауматски стресни поремећај са годинама долази по своје. Нико од нас не може да гарантује да се нећемо разболети, добити рак… Ти људи махом немају посао. То су корисници социјалне помоћи. Сад ја питам: да ли је у реду да борци са Кошара буду социјала? На Кошарама је било 67 дана пакла, а само они знају шта су преживели. Неко ко није рањен, он је 67 дана био горе… Један мој пријатељ рекао ми је да не зна да ли је горе нама који смо рањени, или њему који је остао и “сакупљао нас лопатама на парчиће”, да би онима који су погинули послао делове тела да њихови родитељи имају шта да сахране. Тај човек нема статус ратног војног инвалида, а толико му је тешко да не може ни да говори о томе шта је све видео и преживео, ни како се осећао… Људи попут њега су препуштени сами себи.

Ви имате једну успомену са Кошара?

Рекао сам вам како сам рањен. У Приштини су са мене маказама сасекли униформу да би установили колико сам рањен и где. Кад сам се освестио после операција, код себе сам затекао само моју идентификациону плочицу. Њу је имао сваки војник и она мени много значи. Служила је томе да ако погине могу да га идентификују ако га одмах не извуку.

Ту пише војна пошта, то је моја 125. моторизована бригада, број 18 – то је моја чета, и ту је мрља од моје крви. Ова плочица је нешто највредније што ја поседујем. То ме подсећа на све. Ова крв ме подсећа на 108 браће која су дала своје животе да Кошаре не би пале и да непријатељ не би отео нашу отаџбину. Подсећа ме на Тешовића, на Вукомана, на Кенића који су примили те гелере који би мене убили. Подсећа ме на моју браћу из Војне полиције, на Јакшу и на Тодоровића који су ме носили, захваљујући којима нисам искрварио на планини и захваљујући којима сада причам о свему овоме са вама…

Ипак бисте опет све поново?

Без размишљања. ако је отаџбина у опасности, не бих дозволио да неки млади, неискусни војник буде тамо, а да ми који смо то већ прошли и здрави смо и способни за рат, не будемо уз њих. Да се сутра запуца, пријавио бих се, и да, опет бих све поново! – закључио је Колев.

Цео интервју у видео форми можете погледати овде:

 

 

Еспресо

Поделите:

2 Коментари

  1. Такви карактери су потребни у војсци, полицији, жандармерији…, а не којекви
    никоговићи.
    Али, такви не могу имати прођу, због флоскуле: ЕУ – нема латернативу!
    Како ствари иду наопако, није искључено да ће борцима са Кошара, Паштрика…
    судити ”жене у црном” и сва ”елита” која припада тзв ”невладином сектору”!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here