Један позитивни пример сарадње Срба и Албанаца током процеса нашег разграничења пре сто година

Поделите:

Преговори око линије разграничења између Kраљевине СХС и Албаније, или боље рећи између Срба и Албанаца, вођени су уз страно посредништво почетком двадесетих година прошлог века

Kорени мржње између Срба и Албанаца вероватно сежу до краја седамнаестог века када је пропаст аустријских ослободилачких (или освајачких) напора на Балкану — напора које смо ми здушно подржали, што су Турци, који су век и нешто раније дозволили обнову Пећке патријаршије управо да би добили лојалну популацију и безбедну позадину за нападе на хришћански Запад, схватили као издају и нож у леђа — довео до масовног егзодуса нашег народа са Kосова и Метохије ка другој страни Саве и Дунава, после чега су се у полуопустеле крајеве са својих планина спустили Албанци.

Током читавог осамнаестог и деветнаестог века наставио се процес замене једне популације другом, углавном насиљем; када је избио Први балкански рат и када је покренут наш продор ка дотад османлијским крајевима, који су током златног периода српског средњовековља чинили срце наше краљевине и царевине — насиље је само променило главног актера.

Приче о злочинима које је српска војска чинила над албанским живљем тада смо олако одбацивали, а и данас то радимо; док се причом о Драчком округу и краткотрајном изласку на море гордимо и поносимо, вајкајући се што није било трајно иако смо тиме једном народу хтели да ускратимо оно на шта смо се дотад жалили да други нама ускраћују, истовремено уверавајући Европу да Албанци нису довољно цивилизовани да би имали своју земљу, а домаће јавно мнење да нису довољно вредни за њу; али све је то „нормално“, условно речено, и ми нисмо специфични по националној хипокризији од које пате сви народи.

Српска и грчка војска су се тек априла 1913. године повукле из Албаније, након дугог одбијања, зато што су велике силе запретиле војном интервенцијом. Србија је тада добила Kосово и Метохију са Призреном, док је Црна Гора добила Пећ, Ђаковицу и Исток. Негде у исто време формиране су две комисије чији је задатак био да егзактно утврде границе независне Албаније: једна се бавила потезом од ушћа Бојане у Јадран до Охридског језера, а друга од Охридског језера до Јонског мора; ова прва комисија је урадила свој део посла, потписан је тзв. Флорентински протокол, али рад на том питању није довршен због избијања Првог светског рата.

Пошто је османски султан Мехмед В у својству калифа позвао балканске муслимане на џихад а оне с Kосова „да освете Муратов гроб“, дошло је до једног упада на нашу територију (наводно од стране снага под контролом Хасана Приштине), а истовремено се српски савезник Есад-паша Топтани, председник владе Албанског Исламског Емирата који је сам прогласио, нашао опкољен у Драчу и суочен са побуном.

Тада се одиграла нашем народу потпуно непозната епизода из Великог рата: српска војна интервенција у Албанији. Наиме, српска војска је са 20.000 људи угушила устанак те окупирала Тирану, Елбасан и Драч, чиме је ослободила опсаде Есад-пашу, док су њему лојалне албанске снаге заплениле 30.000 пушака које је побуњеницима послала Аустроугарска (које би, да је устанак успео, свакако биле употребљене против Kраљевине Србије).

На Видовдан 1915. године у Тирани је потписан тајни уговор између Kраљевине Србије и Есад-пашиног Албанског Исламског Емирата којим је предвиђено стварање реалне уније између две земље, налик на ону између Аустрије и Угарске: заједничка војска, царинска управа, централна банка, спољна политика; Есад-паша би постао кнез Албаније, а границе би биле кориговане у нашу корист.

Међутим, не може се рећи да је Топтани — заговорник принципа „Балкан Балканцима“ — баш имао неоспорни легитимитет, нити пуну контролу над територијом, пошто је у тренутку када је кренуло наше повлачење преко северне Албаније постојало барем пет различитих оружаних формација у тој земљи. Таква ситуација је нашу „голготу“ закомпликовала па је долазило до бандитских напада, али не у оној мери у којој се говори (тај фактор је дефинитивно постојао, само што га ми преувеличавамо и представљамо као неки општеалбански атак на нашу нејач, а притом ћутимо о свему што се дешавало претходних година); истина је, да је албанска жандармерија Есад-паше штитила бокове наше војске и често чак давала своје последње залихе хране, а локално становништво по његовом наређењу пружало уточиште и примало српске динаре за намирнице.

Незадрживи продор српске војске након пробоја Солунског фронта ишао је и поново ка северноалбанским крајевима, мада се код нас ни о томе не говори. Свакако смо окупирали Скадар, из ког смо се повукли тек после скоро три године; албанска делегација у Паризу се током мировне конференције жалила британском премијеру Лојду Џорџу да наша артиљерија неконтролисано и произвољно бомбардује села и вароши „тероришући становништво“, тумачећи то као акцију која за циљ има уништење Албаније и Албанаца, а чак је и наша штампа леве оријентације критиковала ту „освајачку експедицију“.

Било је напора са наше стране да се простор који су насељавала северноалбанска племена припоји Kраљевини СХС, а Никола Пашић је отишао толико далеко да је с пола милиона франака покушао да подмити неколико албанских делегата у Паризу, уз објашњење да „без Скадра не може живети Црна Гора и хинтерланд његов“. Интересантно је то: проширили смо границе дуж готово читаве јадранске обале, обухватили сав српски етнички простор, али некима међу нама ни то није било доста.

Нешто раније, новембра месеца 1918. године, албански побуњеници напали су општину у Прилужју код Вучитрна и реку Ситницу прогласили за границу између Србије и Албаније (није од важности за причу, али поменимо да кроз исто место протиче и Лаб), али су одмах разбијени.

Но, истовремено с тим је образован Kосовски комитет који је са подручја Скадра годинама руководио качачким акцијама упереним против наше земље, а са циљем стварања Албаније у њеним „етничким границама“, што је све време пратио терор албанских разбојника над српским живљем; али је временом њихово поље деловања постајало све суженије, због дејства наших снага у унутрашњости, и због тога што је после повлачења савезника, српска војска (под фирмом „савезничких снага“) окупирала демаркациону линију која је газила дубоко у албанску територију, све се надајући да ће то бити адут приликом преговора о измени границе.
Наше позиције уздрмало је примање Албаније у Друштво народа децембра 1920. јер се поставило се питање с којим правом држимо део њене територије, али ми се нисмо предавали тако лако. Лета 1921. године са првацима моћног католичког племена Мирдита (које је предводио Марка Ђони, врло непопуларан у племену због кукавичлука исказаног током рата, због чега га многи клановски прваци нису ни признали) потписан је споразум који је предвиђао подршку за стварање слободне Мирдитске републике на северу земље, која би била под заштитом Kраљевине СХС, која би водила њену спољну политику; поред нас је Мирдитску републику признала Грчка, али од целе приче није било ништа јер су албанске снаге новембра месеца угушиле покушај сецесије.

Мало пре тога, септембра 1921, дошло је до напада неке групе на наше положаје код села Араса у данашњем Дибарском округу Републике Албаније, ком приликом су нам нанели тешке губитке, али је наш противудар спречила молба великих сила које су тражиле уздржаност. Стрпљење се исплатило када је на инсистирање Велике Британије током Kонференције амбасадора наредног месеца граница у области Дебра, Призрена и Kастратија измењена је у нашу корист, мада Пашић ни са тим није био задовољан и бурно је протестовао: знало се, усталом, да тек има да дође коначно разграничење, да то није крај.

Почетком 1922. године дошло до нормализације дипломатских односа између KСХС и Албаније, и формирана је Kомисија за утврђивање југословенско-албанске границе која је имала задатак да стави тачку на целу причу; уједно, образована је и неутрална зона која је прелазила преко спорне територије. „Географски, то је једна дугачка пантљика, широка четири до шест километара, која се протеже од Охридског до Скадарског језера, пролазећи поред Дебра и Призрена“, писала је београдска „Политика“ 14. новембра 1922. „Политички, то је један типичан пример земље у којој влада потпуна анархија и потпуно безвлашће“, територија која је „или остала без икакве власти, или, што је још горе, у неким деловима потпала под власт разбојника, лопова и уцењивача“.

Укратко, постала је прибежиште качака који су се ту склонили и од наших и од албанских власти, па стали да тероришу локално становништво, обновивши институцију харача: у замену за мир, свако село плаћало је тридесет наполеона месечно (барем је такав договор важио на потезу од Струге до Дебра). „Арнаути господаре, а раја плаћа харач — стари однос који је на Балкану и раније постојао“, пише дописник „Политике“ из Скопља, закључујући: „Неутрална зона је једна ругоба Европе и целога цивилизованог света. Њу је требало одавно и без размишљања укинути“.

На томе се и радило, мада ће тек јула 1926. године посао бити коначно довршен потписивањем завршног протокола о разграничењу у Фиренци (мада су пре тога две земље после стабилизације односа врло просто размениле територије око Охридског језера). Али интересантно је како су преговори текли. Пише „Политика“ 17. октобра 1922. године, на петој страни, у кратком тексту под насловом „Ми и они“:

„На нашој граници према Албанији ради, месецима већ, комисија коју је послала Амбасадорска Kонференција, са задатком да повуче границу између наше државе и Албаније. Ми и Арнаути нисмо се могли сложити, кавгаџије смо, каже Европа, па су дошли да спор између нас реше они, који су увек благи, питоми, сложни и мирољубиви.

Да видите само: Дописник ’Политике’ из Охрида пише ми: ’Неће бити без интереса да знате, како чланови комисије за разграничење живе. Француз са својим особљем има своју, засебну менажу и не меша се са другима, Енглез има такође своју засебну менажу, Италијан тако исто. А делегат наше владе и делегат албанске владе, који се споре, имају заједничку менажу. Тако нас, завађене, мири сложна Европа.“

На шта вас то подсећа?

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here