Једном када је Србија излазила на три мора: Истина о Душановом царству и нашем највећем владару

Поделите:

Душан Немањић, син краља Стефана Дечанског, цар од 1346. године и највећи српски владар свих времена.

Осим што су постављени темељи државности, што је донет закон и поштовано право и правда, за време првог српског цара – Душана Немањића, Србија се простирала на огромној територији на којој се данас налази неколико држава.

Ово је прича о томе или…

Како смо се од три мора вратили на “три Мораве”?

Цар Душан “Силни” како га данас зовемо, био је све оно што је српска властела чекала вековима – способан, храбар и одлучан. Дао им је прилику да освајају, шире се и доносе ратни плен. Зато и не чуди што је највећи број српског племства, незадовољан попустљивом политиком према Бугарској и Византији, у сукобу Душана и његовог оца, тадашњег краља Стефана Дечанског, стао на страну младог краљевића.

Под Душановом влашћу, српски утицај је проширен до обала Егејског мора и Свете Горе. За време највећег територијалног освајања, српска држава се простирала на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грчке, Албаније, деловима Хрватске, Босне и Херцеговине и наравно, Србије. Или, укупно преко 250.000 километара квадратних простора на коме су живели Срби, Бугари, Грци…

Када се на Ускрс, 16. априла 1346. године у Скопљу прогласио за цара, титула Душана Немањића је гласила: “Стефан у Христу Богу благоверни цар свима Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима”.

Ова велика држава се простирала од Дунава на северу до Коринтског залива на југу. Граница на западу било је Јадранско, а на истоку Егејско море.

Настојећи да се у свему понаша као византијски цареви који су били узор целом хришћанству, Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов законик донет 1349. и допуњен 1354. године врхунац је ових настојања. Закон је усвојен са циљем да се држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Смрт мистерија све до данашњих дана
Интеграцију ових територија у јединствену државу спречила је изненадна смрт Душана Немањића 1355. године, када је цару било тек око 45 година.

Српски цар Душан Немањић сахрањен је у манастиру Светих Арханђела код Призрена који је у време турских освајања срушен до темеља. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Чињеница да је цар Стефан Душан умро још увек млад и у пуној снази, када се спремао на поход за освајање Цариграда, и данас оставља места теоријама завера – од оних крајње егзотичних, као што је прича она о проклетству Стефана Дечанског, до много прозаичнијих, као што је прича о тровању.

После смрти цара Душана, његово велико царство почело је да се растаче. Цар Урош, није поседовао очеву одлучност и срчаност, па није успео да сачува државу. У народу је остао упамћен као Урош Нејаки.

Преузето са: Историјски забавник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here