Jegor Holmogorov: Zadovoljan ruševinama Rajhstaga

Podelite:

Anketa koju je televizijski kanal „Raša Tudej“ (Russia Today) sproveo zajedno s velikim zapadnim agencijama za istraživanje javnog mnjenja pokazala je da se većina stranaca ne seća uloge Rusije u Drugom svetskom ratu. Pedeset odsto ispitanika misli da su Hitlera pobedile SAD, 22 odsto glavne zasluge pripisuje Britaniji, i samo 14 procenata se seća uloge Sovjetskog Saveza. Ostali ili navode druge zemlje ili ne znaju.

Ne radi se samo o slučajnosti ili o nepoznavanju istorije, već o plodovima kampanje koja traje već 72 godine i o sistematskim naporima da se zaboravi naš doprinos u Drugom svetskom ratu. To se prvo objašnjavalo zahtevima „hladnog rata“ i sprečavanjem širenja komunizma, ali su se stvari odvijale prilično teško, jer je bila živa generacija veterana koji su tačno znali da su Ruse sreli na Elbi i da su u Berlin ušli kao gosti.

Pad SSSR-a je angloameričkim propagandistima olakšao posao. Sama zemlja-pobednica je bila u ruševinama, demoralizovana dok su je živu razjedali crvi rusofobije – i tada su mogli da preduzmu svoje aktivnosti punom parom. Dok su Rusima servirali „ledolomac“ koji je bio plod rada britanske obaveštajne službe, na Zapadu je počeo rad širokih razmera na otuđivanju Pobede od Rusa.

Udarna tačka je postala tema „saveza između Hitlera i Staljina“, kako je bez ikakve alternative nazvan pakt o nenapadanju. Zaboravivši na sopstvenu minhensku izdaju „mašina istine“ je vikala kako je sama logika istorije „navodila dve totalitarne velesile na saradnju“, i o „podjednakoj odgovornosti komunista i nacista za početak rata“.

Koliko daleko je otišla ova propaganda pokazuje sledeća činjenica: u četvrtoj verziji izuzetno popularne strateške igre Hearts of Iron (u našem izdanju – „Dan Pobede“) za SSSR i hitlerovsku Nemačku je dostupna samo opcija kao što je sklapanje stalnog saveza, dok zapadne demokratije istovremeno ne mogu da se ujedine, ne samo sa Hitlerom, već ni sa Staljinom. Čak i dok ratuju protiv nacizma saveznici Kominterne (koja je u stvarnoj istoriji rasformirana 1943. godine) po logici ove igre se opisuju kao odvojene, separatne sile, koje su u suštini neprijateljske, iako sarađuju radi postizanja zajedničkog cilja.

Tako se baca u smeće stvarna antihitlerovska koalicija i u mozgove miliona „juzera“ uliva se predstava o Rusiji kao večitom protivniku Zapada, „manjem zlu“ s kojim su morali da sarađuju kako bi se izbavili od „većeg zla“ – Hitlera.

Ali zar se firer u ulozi većeg zla nije obreo čisto situativno, zato što su tako podeljene političke karte? Istinsko raspoloženje Britanaca iz ovog vremena ogleda se, na primer, u recenziji Džordža Orvela na „Majn kampf“, koja je napisana na samom početku Drugog svetskog rata. Autor romana „1984“ nam izgleda kao vitez slobode, iako je zapravo beskičmenjak i doušnik koji je predao kontraobaveštajnoj službi spiskove ljudi koje je smatrao komunistima.

I takva je (vrlo trezvena) Orvelova predstava o rasporedu geopolitičkih snaga 1940. godine: „Moguće je da u Hitlerovoj svesti sovjetsko-nemački pakt znači samo odlaganje. Po planu koji je izložen u ‘Majn kampf’ prvo treba da bude uništena Rusija, a zatim, očigledno Engleska. Sad će, kako se ispostavlja, Engleska biti prva, jer se od ove dve zemlje Rusija pokazala spremnijom za dogovor.“ Odnosno, Engleska jednostavno nije ispoljila dovoljno „spremnosti za dogovor“, inače bi Hitler ubijao ruske boljševike s pouzdanom Engleskom u pozadini.

Zatim sledi još. „Razobličitelj totalitarizma“ Orvel neočekivano priznaje da mu je firer čak i simpatičan: „Spreman sam da javno izjavim da nikad nisam bio u stanju da osetim antipatiju prema Hitleru. Naravno, ubio bih ga da sam bio u prilici, ali prema njemu lično ne osećam nikakvo neprijateljstvo. U njemu očigledno postoji nešto izuzetno privlačno. To se zapaža čak i prilikom gledanja njegovih fotografija, i posebno preporučujem fotografiju na kojoj je Hitler snimljen u mlađim godinama kao crnokošuljaš. Ima tragičan i nesrećan izraz lica, kao kuče, to je lice čoveka koji pati zbog nepodnošljive nepravde.“

Ako su takva razmišljanja o „nesrećnom“ Hitleru „savesti“ britanske nacije, šta tek reći o pragmatičnim političarima od kojih je čak i Čerčil u knjigu „Moji veliki savremenici“ uključio esej o fireru, da bi kasnije uložio ogroman napor da sakrije svoju prijateljsku prepisku s Musolinijem (upravo ova prepiska je dučea koštala glave).

Jedno od Staljinovih velikih dela koje mu zaista daje pravo na veličinu – jeste umeće s kojim je naterao ceo ovaj zapadni klub Hitlerovih prijatelja da ratuju protiv njega umesto da sa zadovoljstvom posmatraju „drang nach Osten“ (Pohod na Istok). Okolnosti su bile takve da je Amerika morala da pokrene program vojne pomoći u našu korist (Lend-Lease Act), a Englezi su bili primorani da upute konvoje u Murmansk i Arhangelsk, jer bi poraz Rusije i za njih značio krah. I upravo zbog toga tako glupo zvuči današnji lament da „ne bismo pobedili bez saveznika“: naprotiv, u mnogo većoj meri je tačno da saveznici, čak i pored sve moći Amerike, ne bi pobedili bez nas.

Pobeda 1945. godine i naši vojnici u Berlinu predstavljali su izvanredno čudo, neverovatan sticaj okolnosti, koje zapadna politika nije predvidela. Kao da je neka nevidljiva ruka uvela Ruse u Berlin. Setimo se, na primer, slučajno premeštene torbe s bombom, što je spasilo Hitleru život u leto 1944. godine. Plemeniti pokušaj nije uspeo. Žalosno je, ali da se to nije desilo, ofanziva Crvene armije bi bila zaustavljena po dogovoru nove nemačke vlasti sa Zapadom. Ne bi bilo nikakve zastave nad Rajhstagom, nikakvog ruskog ponosa zbog Pobede – postojao bi samo osećaj da smo se s naporom i velikom količinom prolivene krvi odbranili od još jednog nadiranja „dvanaest naroda“.

Američki istoričar Džek Goldstoun u knjizi „Revolucije“, između ostalog, kaže: „Hiljadu devetsto četrdeset četvrte godine, kad se nemačka vojska povukla prema Berlinu, sovjetska vojska je okupirala Istočnu Evropu.“ Zanimljivo je, da li su Nemci bar pucali prilikom povlačenja ili je divlja crvena horda upala u nezaštićenu Evropu dok je her komandant pio jutarnju kafu? I ako su se fašisti povukli 1944. godine, čime se naša vojska bavila do 1945. godine? Možda zbog svoje tehnološke nerazvijenosti jednostavno nije stigla da dođe do Berlina? Ako tako događaje vidi obrazovani istoričar, jedan od velikana američke nauke, šta tek reći o onima koji se jedva sećaju školskog gradiva?

U vrednosnoj paradigmi Zapada pobeda Rusije (nije bitno da li je sovjetska ili ne) nad hitlerovskom Nemačkom, na kojoj se još uvek temelji svetski poredak, jeste nešto do te mere protivprirodno da je prosečnom Evropljaninu i Amerikancu lakše da zaboravi na tu činjenicu. I teško da će svi napori „ruske propagande“ (čiju efikasnost rusofobi nesavesno preuveličavaju) biti dovoljni da se promeni mišljenje Zapada o istorijskoj ulozi Rusije u ratu. Zato je za nas najbolji način da zaštitimo rezultate Drugog svetskog rata od revizije – svagdašnja spremnost da ih… ponovo pokažemo.

List “Kultura”, Pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here