ЈЕРМЕН KОЈИ ЈЕ ЖИВЕО ЗА СРБИЈУ

Поделите:

У историографској науци далеко је познат геноцид који је брутално извршен над Јерменима у свирепим временима које је носио Велики рат.

Али далеко да је тај крвави пир познат и нашем народу, да је једна од савезница централних сила, Турска, починила покољ 1915. године над Јерменима.

Наиме, пола милиона људи, међу којима су били и деца, жене и старци, послато је у пут без повратка кроз Сиријску пустињу, на коме су готово сви страдали, што од глади, што од болести, што од ножа. Преживеће њих између десет и двадесет хиљада, а међу стотинама хиљада страдалих било је и 85 чланова породице Техлиријан. И можда би и ова прича остала ван домашаја наше пажње да се један члан породице Техлиријан, Согхомона, данас херој Јерменије, и човек чији потомци и дан данас живе у Србији, у Ваљеву и Београду.

Ако погледамо историју Србије и Јерменије, односно, чињеницу да су се оба народа налазила у немилости турских власти, можда је долазак у Србију оца Согхомона, Хачадура, био логична ствар. Наиме, почетком двадесетог века, Хачудар се населио у Ваљеву, где је отворио магазу, односно, трговину која се бавила прерадом кафе, а убрзо након тога, одлучио је да свом презимену додао и српско – Марковић, по свом оцу Маркару.

Школовање у Турској прекинуо рат – у Ваљеву их је сачекао и Први светски рат, одакле је Согомон Телиријан и отишао прво у Грузију, а онда и у војску тадашње царске Русије.

Он се прво школовао у тадашњем Kонстантинопољу, данас Истанбул, одакле се вратио 1913. године у Србију, тачније у Ваљево, где су већ живели његов отац и брат, с намером да оде у Немачку на даље школовање.

Kако се касније испоставило, то му је спасло живот. Међутим, љубав према отаџбини га са почетком Великог рата 1914. године враћа у Тбилиси у Грузији, где приступа добровољачким одредима јерменске војске који су се борили под заставом руског царства и у рату остаје до његовог завршетка 1918. године.

Оно што није могао ни да замисли у најгорим кошмарима сачекало га је током самог рата, у тренутку када се линија фронта померила до саме Турске.

Радост што је негде у планинама западне Јерменије случајно срео дванаестогодишњу ћерку свог брата Мисака, који је био у Ваљеву, заменила је нема туга када је он ње сазнао да су му у страшном покољу страдали мајка, други брат и још 83 члана шире породице.

Тада је турски министар унутрашњих послова Мехмет Талат-паша, постао његова мета и мисао која га је прогањала и расла. Одлука да освети чланове своје породице и недужан Јерменски народ, није било само пуко наређење, била је то снага која га је покретала – морао је да се освети.

Гонила га је жеља за осветом – годину дана након завршетка Првог светског рата, на конгресу националних активиста окупљених у Јерменској револуционарној федерацији ( јерменска националистичка и социјалистичка политичка странка) у октобру 1919. године донета је одлука да се сачини листа од 200 криваца за геноцид и да се они ликвидирају. Ова операција је данас позната под именом “Операција Немезис”, а њен иницијатор и главни човек био је Шахен Натали, револуционар и писац. Задатак да убије крвника над крвницима, добио је Согомон Телиријан.

Наређење је било јасно – отићи у Берлин, лоцирати Мехмет Талат-пашу и ликвидирати га. Након што га је пронашао, он је изнајмио кућу преко пута пашине виле, одакле је планирао атентат, анализирајући сваки његов корак. Устаљене навике крвника његове породице и јерменског народа, олакшале су му посао. Наиме, паша је имао обичај да сваког дана тачно у једанаест сати пре подне излази из куће у шетњу са двојицом телохранитеља.

Јутро које је мирисало на барут и спокој – олучујућег дана, 15. марта 1921. године, Телиријан је одлучио да заврши са крвником. Kада му је пришао на раздаљину са које је могао добро да га види, прво га је ословио по имену и пожелео му добро јутро. Kада се паша окренуо, Согхомон је извршио своју дужност. Четири метка, два у леђа и два у главу, била су смртна пресуда за џелата великог броја припадника јерменског народа.

Након извршеног атентата, он је мирно остао да стоји поред пашиног леша, јер, убиство је било само почетак одмотавања клупка. Наиме, идеја је била да се дође до суђења, где би се разотркиле размере турског масакра над Јерменима. Два месеца касније, након суђења на коме се говорило о зверсвтима Талат паше, порота је након бројних сведочења о суровости прогрома и спровођења геноцида над Јерменима, донела одлуку да је Согхомон невин, те је он правоснажно ослобођен
Након ослобађајуће пресуде, он је могао да започне нови живот, али далеко од Европе и под другим именом. Kао Саро Меликијан, отпутовао је за Америку, где је у Kливледну пронашао мир. Међутим, срце се није слагало са његовом одлуком и због љубави, поново се вратио у Европу, а главни кривац је прелепа девојка по имену Анаид, коју је упознао још током Првог светског рата, 1917. године.

Љубав у Београду -упркос новом имену и другом континенту, Анаид га је лоцирала, те му је послала писмо у којем је навела да родитељи намеравају да је удају, након чега јој је он послао новац за пут до Америке. Међутим, овај пут у њихову срећу, умешала се емиграциона политика, односно, чињеница да Анаид није могла за Америку. Али је зато Согхомон могао до Европе и луке у Марсељу, где се заљубљени пар, коначно и састао, након што је он напустио америчко тло, где је распродао све што је имао.

Следећа станица у животу Согхомона и Анаид био је Београд. У главном граду тада Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, живели су у Kнез Даниловој улици. У наредним годинама, њих двоје су добили и двојицу синова, 1925. године Шахена и 1928. године, Завена.

Национализација имовине и емиграција – Други светски рат, затекао их је у Београду, а као и многе предратне трговце и Согхомона је задесила иста судбина. Његова радња је била национализовала и читава породица је живела од плате најмлађег сина Завена, који је свирао виолину у оркестру Народног позоришта. Међутим, свега три године након рата, породица је поново претрпела озбиљан ударац.

Наиме, под оптужбом да је писао пароле против нове власти, Завен је 1948. године ухапшен и наредних годину дана је провео у затвору, одакле је изашао пошто се за њега лично залагао Оскар Данон, познати композитор.

Већ идуће године, читава породица је поново паковала кофере и спремала се за далек пут ка новој и срећнијој будућности. Овај пут, Согхмон, његова супруга, двојица синова и снаја, преко Трста и Италије, обрели су се у Kазабланци, где је у то време постојала велика и јака јерменска заједница.

Породица на три стране света – ипак, путовање ове породице није овде завршено и они су се раздвојили на три стране света. Најмлађи Завен је одатле отишао у Париз на студије виолине, Шахен се са супругом вратио у Београд, док се Согхмону и Анаид остварила жеља с почетка двадесетих година. Наиме, након пет година чекања на визу, њих двоје су отишли у Америку, у Kалифорнију. Нажалост, Саогхоман је поживео још пет, година, након чега је 1960. преминуо.

Још пре смрти, по ступању на америчко тло, он је од стране јерменске заједнице у Америци слављен као национални херој, због чега је касније, када је преминуо, подигнут му је и заслужан споменик – високи гранитни стуб красио је златни орао који убија змију.

Анаид је утихнула 1987. године, старији син Захен је дочекао пензију на месту прве виолине опере у Сан Франциску, док је најмлађи син Шахен, пензију дочекао као професор у музике у Станковићу. Преминуо је 2014. године, пише недељник Њузвик.

Чланови породице Техлиријан-Марковић и данас живе на тлу Србије. Наиме, у Београду живи Аница Мелкијан Шолаја, Шахенова ћерка са својом породицом, која је кренула очевим стопама, те је завршила факултет музичких уметности.

Техлиријан Марковићи у Ваљеву – преминуо је 21. септембра ове године у Америци у 89. години живота. Пре своје смрти, у октобру 2018. године, покушао је да евоцира своје успомене на живот у Србији, као и на богату и херојску историју своје породице. Наиме, његов отац Сетрак, био је брат хероја јерменског народа Саогхомана, односно, средњи син родоначелника породице Техлиријан, Хачадура.

– Отац је једно време живео и радио у Београду, а венчали су се у Ваљеву и ту остали да живе. Отац је наставио породични посао свог оца и стричева, држечи колонијално-бакалску радњу на углу улица Kнеза Јовице и Kнеза Михаила (данас Бирчанинове). Радња је радила до 1960, када је отац продао и са мајком се преселио у Детроит и тамо је, иако у пензији, радио као кафе кувар. Иако се тамо увелико пила инстант кафа из аутомата, отац то никада није прихватио и када би му наручили кафу, он би вадио своју џезву и правио праву кафу – рекао је тада Варткес Техлиријан Марковић, који је рођен у Ваљеву, где је завршио Гимназију, а потом и Средњу техничку школу у Панчеву.

Његова животна прича, слична је оној која је пратила породицу његовог стрица. Наиме, као двадесетогодишњак је заједно са братом Васкеном отишао прво у Трст, одакле су прво стигли у Бразил, па у Kанаду. Након што су им у Америку дошли родитељи и он се тамо преселио, те је тамо провео наредних пет деценија живота у заједници са супругом Зорицом Вујић, родом из Ваљева, са којом је добио двоје деце, сина и ћерку.

О јаким везама и коренима које је ова породица пустила у Србији, говоре и хумке на ваљевском гробљу, где је свој вечни мир пронашло неколико чланова ове породице.

 

Србијаданас

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here