Junaci sa Gučeva pali u zaborav

Podelite:

Junaci sa Gučeva 1914. godine skoro dva meseca su iz rovova tukli austrougarsku vojsku i omogućili Živojinu Mišiću pripremu za čuvenu Kolubarsku bitku. Boj na ovoj planini iznad Banje Koviljače ostao je neopravdano u senci pobeda u Cerskoj i Kolubarskoj bici i nije tako često pominjan, iako je tu srpska vojska pokazala veliku hrabrost, upornost i dovitljivost u sukobu sa mnogo bolje opremljenim austrougarskim snagama.

Prema rečima Žarka Ćosovića, predsednika udruženja Memorijalna galerija Bitka na Drini iz Banje Koviljače, iako je Bitka na Drini najveća bitka srpske vojske u Prvom svetskom ratu, ona je zaboravljena i malo ljudi zna išta o tome. Dešavanja na Gučevu iz jeseni 1914, svojevremeno je u knjizi „Bitka iznad oblaka“ opisao Branimir Ginić i od zaborava sačuvao golgotu i junaštvo gučevskih boraca.

PUCALI SAMO DOBRI STRELCI

Srpska vojska se tokom 55 dana bitke, koja je počela 8. septembra 1914. godine, sukobila sa nadmoćnijim neprijateljem koji je po prvi put na ovoj planini upotrebio neka nova oružja i oruđa. Učestvovalo je oko 125.000 Austrougara, kojima se suprotstavilo 60.000 Srba.

Spomenik izginulim borcima na Gučevu

Na srpske vojnike veoma jak utisak ostavljale su svetleće rakete koje je koristio napadač, takav da su neki vojnici, u početku, u strahu hteli da beže i bilo ih je teško zadržati na položajima. Ovde su, kako je zapisano, a naročito na Eminovim vodama, Austrougari koristili do tada za Srbe neviđena tehnička čuda, tromblonska oružja, oružja sa pneumatskim pritiskom, sasvim mukla i bez pucnja, i svetleće i dum-dum metke koji su nanosili strašne povrede. Dok je neprijatelj imao novo naoružanje, srpski borci su se mučili sa nedostatkom municije, toliko da su izdavane zapovesti da pucaju samo dobri strelci. Srpski vojnici su i u ovoj bici pokazali veliku domišljatost. Kako bi sakrili nedostatak municije, oni su od drvenih oblica pravili čegrtaljke koje su kada bi se okretale u ruci tako dobro imitirale zvuk pucnjave mitraljeza, da ga u borbi nije moglo razlikovati ni najizvežbanije vojničko uvo.

Čegrtaljke su toliko zbunjivale neprijatelja da nije mogao proceniti kakve mitraljeze imaju Srbi. U ratu je komunikacija veoma važna, a srpski vojnici dosetili su se kako da mnogo brže nego telefonom obaveštavaju pozadinu o dešavanjima u prvim borbenim linijama. Za to su koristili sanduke za pešadijsku municiju koji su u unutrašnjosti imali zatvoren sanduk od lima na kojem su krupnim slovima ispisivali poruke i podižući ih na duge motke činili da budu jasno vidljive u pozadini. Koristili su ih i noću i to tako što bi unutar sanduka stavili sveću i poruka bi bila čitljiva i na 300 metara. Mada nisu bili dobro naoružani, srpski artiljerci bili su veoma precizni, toliko da se pričalo da su Austrijanci obećavali 1.000 kruna u zlatu za svaki zarobljeni srpski top. Bitka na Gučevu pominje se i kao prva rovovska bitka. Da bi anulirali prednost Austrougara u daleko nadmoćnijoj artiljeriji, Srbi su se ukopavali što bliže neprijatelju, pa je rastojanje između rovova bilo od 20 do 50, a negde se pominje čak samo sedam do deset metara. Ona je posebna i po tome što su se austrougarske trupe smenjivale, dok su srpski vojnici držali greben Gučeva bez smene svih 55 dana.

Uprkos jačem neprijatelju i velikim gubicima, Srbi su na ovom frontu uspeli da ukoče austrougarsku vojsku skoro dva meseca, sve do odstupanja početkom novembra, i omoguće Živojinu Mišiću pripremu za trijumfalnu Kolubarsku bitku.

AMERIKANAC DŽON RID OPISAO BORBE

Za Gučevo je, zahvaljujući američkom novinaru Džonu Ridu, uskoro saznao svet jer je on u svojoj knjizi „Rat u Srbiji 1915. godine“ opisao, pored ostalog, i Gučevsku bitku. Često su pominjani njegovi zapisi: „Na jednoj strani ovog brisanog prostora bili su srpski rovovi, na drugoj austrijski. Jedva ako ih je delilo desetak metara.

Ovde-onde oba rova spajala bi se u ogromne jame, dvanaestak metara ukrug i petnaestak duboke, na mestima gde ih je neprijatelj dinamitom bacio u vazduh.

Teren između rovova bio je prekriven nepravilnim gomilama zemlje. Pogledavši bolje, videli smo strašnu stvar: iz ovih malih gomila štrčali su komadi uniformi, lobanje sa ulepljenom kosom s kojih su još virile krpe mesa, kosti s natrulim šakama na kraju, krvave kosti koje su virile iz vojničkih čizama. Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo. Ponekad bi nam noge upale u jame trulog mesa, drobeći kosti.

Iznenada su se otvarale rupe koje su vodile duboko unutar i po kojima je vrilo od sivih crva. Većina leševa bila je pokrivena samo tankim slojem zemlje koju je delimično sprala kiša, a mnogi nisu uopšte bili sahranjeni. Gomile Austrijanaca ležale su onako kako su pale u očajničkom jurišu, natrpane po zemlji u položajima punog pokreta… Punih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani – 10.000 njih.“

DŽON RID (1887–1920) JE AMERIČKI PUBLICISTA I PISAC, AUTOR POZNATOG SVEDOČANSTVA O OKTOBARSKOJ REVOLUCIJI „DESET DANA KOJI SU POTRESLI SVET“. AUTOR JE I KNJIGE „RAT U SRBIJI 1915“. RID JE KAO DOPISNIK NJUJORŠKOG LISTA THE METROPOLITAN MAGAZINE BORAVIO U SRBIJI OD APRILA DO OKTOBRA 1915. GODINE.

TRGOVINA

NA GUČEVU SU AUSTROUGARI IMALI VIŠE MUNICIJE I OPREME, ALI SU SRPSKI VOJNICI BOLJE STAJALI SA HRANOM. LINIJE SNABDEVANJA NEPRIJATELJA SA ONE STRANE DRINE NISU BILE POUZDANE, A ČESTO SU IH PREKIDALI I SRBI, TAKO DA SE NA EMINOVIM VODAMA, GDE SU POLOŽAJI BILI NAJBLIŽI, RAZVILA NESVAKIDAŠNJA TRGOVINA.
OSTALO JE ZAPISANO DA SU ZA DVA HLEBA NAŠI VOJNICI OD AUSTRIJANCA KUPOVALI PAR CIPELA, KOJIH SU OVI IMALI DOVOLJNO. RAZMENA SE ODVIJALA TAKO ŠTO BI IZ SRPSKOG ROVA BIO BAČEN JEDAN HLEB, ONDA BI AUSTROUGARI DOBACILI OBE CIPELE, PA BI TEK TADA DOBIJALI I DRUGI HLEB.

SPOMEN-KOSTURNICA

Nažalost, o velikoj borbi i junaštvu vojnika sa Gučeva nije se govorilo mnogo. Na gučevske borbe danas podseća spomen-kosturnica koju su 1916. započeli Austrougari, a današnji izgled su joj 1929. dali Srbi i u njoj su pokopani poginuli vojnici obe zaraćene strane.

Sto godina kasnije, Gučevo sa svojim gustim šumama stoji nad Koviljačom, a pokolenja koja su došla niti mnogo znaju o slavnim danima, niti se o spomen-obeležjima dovoljno dobro stara. Posetioci, pogotovo stranci, koji dođu do spomen-kosturnice, nigde ne mogu pročitati osnovne podatke o Bici iznad oblaka, ni ko je pokopan ispod piramidalnog spomenika. Prilaz spomeniku često je neuređen, a nije redak slučaj ni da nesavesni izletnici nedaleko od mesta gde počivaju izginuli vojnici roštiljaju i iza sebe ostave gomilu smeća. Ova godina bila je prilika da se setimo neopravdano zaboravljene Gučevske bitke, a pitanje je i koliko ćemo ubuduće pominjati gučevske junake. Možda ih se, prema dosadašnjem ponašanju, ponovo setimo i o njima više pričamo i pišemo tek 2064. za 150. godišnjicu.

Vesti onlajn

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here