Kako je Amerika priznala Srbiju: Diplomatija suvih šljiva

Podelite:

Zanimanje velike prekomorske sile za malu kneževinu na Balkanu trajalo je decenijama, propraćeno pitalicama tipa kako će njihovi brodovi moći da uplove u ovdašnje luke… Sve se svelo na umešnost važnih trgovaca.

Samo dve nedelje pošto je 22. februara 1882. godine knez Milan Obrenović proglasio „Knjaževinu Srbiju za kraljevinu a sebe za naslednog kralja pod imenom Milan Prvi”, na četvrtoj strani „Njujork tajmsa” pojavio se, kako je pisao dr Milan Bulajić, članak koji je, ne bez zlobe i ironije, obaveštavao o ovom događaju i izražavao nadu da će novopečenom kralju ta odluka, ako ništa drugo, doneti bar veću platu.

Sastanak u Takovu, Paja Jovanović, ulje na platnu, 1898.

Današnjem čitaocu takav ton se ne bi učinio ni neočekivan ni neobičan, ali ondašnjem jeste. Jer, tada su duvali neki drugi vetrovi. U to vreme su se Sjedinjene Američke Države svojski trudile da uspostave što bolje veze s malom podunavskom kneževinom, kako su nas zvali, koja im se činila najzanimljivija u regionu, čak toliko da su na veze s njom gledale kao na čistu nužnost. Zahvaljujući tome, dogodilo se nešto što je presedan u povesti diplomatije: pre nego što su SAD uopšte uspostavile veze sa Srbijom, naš diplomata Konstantin Magazinović postao je američki otpravnik poslova na rumunskom dvoru.

Ali, da krenemo od početka…

Nedremano oko iz daljine

Početak je bio 1830. godine, kad je Srbija uspela da se izbori za autonomiju u sastavu Turskog carstva. Nastavak je usledio kad su turske trupe 1867. godine povučene s njenog tla. A tada je, već godinu dana, bio na snazi ugovor o saradnji Srbije i Crne Gore koji nije bio baš sasvim po ukusu kneza Nikole. Mada ga je potpisao, vladar Crne Gore smatrao ga je prilično neodređenim i ne baš naročito obećavajućim, pa je zbog njega izrazio spremnost da se, ako treba, „odreče” prestola u korist kneza Mihaila.

Grb Kneževine Srbije

O potrebi saradnje te iste, 1866, godine umovao je i Juraj Štrosmajer, vođa hrvatske Narodne stranke. On, doduše, nije imao samostalnu državu iza sebe, ali je bio zagovornik ideje o stvaranju zajednice Južnih Slovena, potpuno nezavisne od Turske i Austrije.

Sličnim razmišljanjem bile su zaokupljene i pristalice bugarskog revolucionarnog komiteta, zalažući se za stvaranje novog carstva na Balkanu koje bi se zvalo Srbo-Bugarska ili Bugaro-Srbija. I oni su na čelu te nove države videli kneza Mihaila.

Predlozi su stizali i s juga, iz Grčke, što se, kao što znamo, nikad nije ostvarilo. Interesi tada najmoćnijih evropskih sila, posebno Austrije, Rusije i Turske, nisu bili u skladu s tim težnjama.

Što se tiče Sjedinjenih Američkih Država, one su se tek izdaleka bavile Evropom. U to vreme bavile su se sopstvenim mukama – oporavljale su se od posledica građanskog rata i radile na razvijanju industrije. Jer, uz procvat na tom polju, rasla je potreba za novim tržištima. Jedno od njih otvorilo se na prostoru evropskog dela Turskog carstva koje se raspadalo. Područje na koje su Amerikanci bacili oko, a koje je uspelo da se izbori za autonomiju, bila je kneževina Rumunija. Zahvaljujući svom geostrateškom položaju, učinila im se zanimljiva, pa su požurili da u njen glavni grad pošalju svog izaslanika. Bio je to Luis Capkai.

Kralj Milan Obrenović

Čim se smestio, a zatim osvrnuo oko sebe, Capkai je svojim pretpostavljenima poslao pismo u kome im je ukazao na Srbiju i njenog kneza. Neke evropske zemlje su, pisao je, svoje konzularne agente već poslale u Beograd. Kako su bile u pitanju sile kao što su Rusija, Francuska, Austrija, Engleska, Italija i Pruska, prilježni diplomata predlagao je Stejt departmentu da i on postupi slično.

Jovan Ristić

Samo nekoliko dana pošto je primio ovo pismo, američki državni sekretar Vilijam Sjuard poslao je 12. juna 1867. godine odgovor u Bukurešt. On je smatrao da je Capkaijev predlog mudar i zato mu je preporučio da odmah počne da traži odgovarajuću ličnost za taj položaj. U želji da zadatak obavi što pre i što bolje, Capkai se obratio za pomoć Konstantinu Magazinoviću, srpskom konzularnom predstavniku u Bukureštu, koji je potom zatražio uputstva od svog šefa Ilije Garašanina, tadašnjeg ministra inostranih dela.

Garašanin nije imao ništa protiv uspostavljanja veza s jednom tako dalekom prekomorskom zemljom, naprotiv. Samo mu se nije dopadalo da budući konzularni agent bude pod okriljem Bukurešta. Zato je Luis Capkai obavešten da u Beogradu ne postoji ličnost spremna da posao agenta besplatno obavlja i da bi bilo najbolje da on sam preuzme tu dužnost.

Loša vest, dobra prilika

Pre nego što je američki konzul stigao da o tome čestito promisli, srpski knez Mihailo Obrenović ubijen je (po novom kalendaru) 10. juna 1868. godine. Ova loša vest bila je za američkog konzula dobra prilika da pokaže ozbiljnost namere svoje zemlje, pa je požurio da poseti Magazinovića i izrazi mu saučešće, uz napomenu da SAD imaju veliko razumevanje za srpski gubitak i nesreću. Pa i same SAD su, tri godine ranije, na sličan način izgubile predsednika.

Konstantin Magazinović

Ovom posetom naklonost SAD je potvrđena, a prijateljstvo utvrđeno, kako se pokazalo nekoliko meseci kasnije kad je Luis Capkai zatražio da ga premeste u Budimpeštu. Stejt department nije imao ništa protiv tog premeštaja, pod uslovom da se nađe neko ko će zastupati američke interese na rumunskom dvoru. Capkaiju je predloženo da pokuša sa švajcarskim konzulom, a ako Švajcarska nema svog predstavnika u Rumuniji, neka sam nađe nekog. Želeći da što pre pređe u Budimpeštu, preduzimljivom Capkaiju palo je na pamet da rukovođenje američkim poslovima ponudi Konstantinu Magazinoviću!

Ovu čast Magazinović je rado prihvatio. Nije to bila mala stvar ni za njega lično ni za Srbiju. Ali, kad se 1869. godine vratio u zemlju, nikog nije ovlastio da preuzme poslove američkog konzulata. Time je prijateljski raspoložene Amerikance doveo pred svršen čin, pa im nije preostalo drugo do da konzulat zatvore a arhivu prebace svojim predstavnicima u Carigradu. To je i učinjeno, ali kada je jedan službenik američkog konzulata u ovom gradu zatražio od sekretara srpskog predstavnika na Porti da mu preda papire, ovaj je to odbio. Ne dolazi u obzir, rekao je, dok mu njegov pretpostavljeni to ne naredi.

Priznanje Srbije od Strane SAD

Na to je između Vašingtona i Beograda usledila živa prepiska. Okončana je davanjem traženog naređenja, ali je Amerikance naljutila i odustali su od daljih pokušaja uspostavljalja diplomatskih odnosa. Izgleda, ipak, da nisu bili baš toliko ljuti da bi sa Srbijom prekinuli svaku vezu. Ona je, obazrivo, nastavila da se održava preko Bukurešta.

Američko zanimanje za Balkan i Srbiju oživelo je početkom sedamdesetih godina 19. veka zahvaljujući Eugenu Skajleru, poslaniku SAD u Petrogradu. On je 1871. godine izvvstio Stejt department da  je crnogorski knez Nikola došao u posetu ruskom caru koji ga je primio kao nezavisnog vladara. Na isti način postupljeno je i u nekim drugim evropskim zemljama.

Što se Srbije tiče, ona se u to vreme spremala za rat s Turskom. Uoči objave sukoba Skajler je proveo nekoliko dana u Beogradu iz koga je pisao da mu je vrlo teško da „kontroliše svoja osećanja pri pomisli na uništavanje ove zemlje i bombardovanje ovog divnog grada (Beograd)”. Pisao je i da je knez Milan Obrenović ostavio na njega izvanredan utisak. Po Skajlerovom opisu, knez je bio dvadesetdvogodišnji mladić „zgodan i dobro građen, izuzetno inteligentan i dobro obavešten” i činio mu se kao neko ko više zna o tome šta se dešava u Americi nego mnogi Amerikanci u Parizu.

Zahvaljujući svojim prilježnim diplomatama, SAD su bile dobro obaveštene i o ratnim uspesima i neuspesima Srbije i Crne Gore, posledicama Sanstefanskog mira i Berlinskog kongresa. Njih je posebno pratio Džon Kason, američki izaslanik u Beču. Upravo je on ukazao na nužnost uspostaljanja konzularnih odnosa sa Srbijom, Crnom Gorom i Rumunijom i predložio da se otvore konzulati u Beogradu, Baru i Bukureštu. Tome u prilog išlo je proglašenje Srbije za nezavisnu zemlju.

Rista nije bio turista

Dok je Džon Kason pisao pismo za pismom, novi državni sekretar Vilijem Evards je oklevao. U strahu da SAD ne izgube korak u opštoj trci za širenjem interesnih sfera, Džon Kason je odlučio da smesta nešto preduzme te je rezervisao kartu za prvi brod u pravcu Novog sveta. Rezultat tog putovanja bilo je uspostavljanje konzularnih odnosa između Srbije i Sjedinjenih Američkih Država. Na to je „po milosti Božjoj i volji narodnoj knjaz Milan odlučio da u Njujorku, u Americi, ustanovi počasni konzulat”.

Karta Srbije 1878. godine

Istog dana, 1. juna 1879. godine, knez je doneo i ukaz o postavljenju Gerharda Jansena, „stanovnika njujorškog”, za počasnog srpskog konzula. Jansen je izabran na predlog uglednog beogradskog trgovca Riste Paranosa koji je, zahvaljujući posredovanju svog delovođe, „amerikaniste” Marfija Panajota, već uveliko trgovao s njim. Rista je izvozio, a Jansen uvozio, one, kod nas tako često s tugom i ponosom pominjane, suve šljive. Prema svojevremenom istraživanju Ljube Popovića iz Arhiva Srbije, Gerhard Jansen bio je „šef njujorške kuće ‘Jansen end komp.’ s kojom je ovdašnja trgovačka kuća R. Paranosa odavno u svezi stajala. Gospodin Gerhard je kao čovek, po važnosti svoje kuće i po svojim simpatijama za Srbiju, zasluživao da bude počastvovan titulom našeg konzula koju bi dužnost on, razume se, besplatno vršio”.

Džon Kason

Po saznanjima uvaženog i dobro obaveštenog Paranosa, njegov poslovni partner bio je rođen „u Hanoveranskoj (Đermanija) gdi je svršio svoje nauke, posle toga bio je delovođa jedne velike trgovačke kuće u Hamburgu, i bavio se pored svog mesta, kada je u trgovini zlu zašlo, sa žurnalistikom, kao saradnik vodećih listova. Do ujedinjenja Đermanske države sa Pruskom bio je g. Gerhard Jansen konzul Oldenburga, a od kada je u Americi, biće preko 27 godina, razume se da je sada amerikanski podanik, daklem Amerikanac. Imajući ujaka u Americi, g. dr Šmita, pruskog tajnog savetnika i đeneralnog konzula u Nju Jorku, ode u ovo mesto gde je nastavio pod firmom ‘Shmidt & Comp’, koja i danas postoji”.

Ništa bez intimnosti

Kad se krajem avgusta 1879. godine Džon Kason vratio u Beč, u Evropi se već uveliko znalo za priznanje koje mu je „više nego jednom prilikom odato” zbog ulaska u „intimne odnose sa Rumunijom i Srbijom”, beleži u svom radu „Uspostavljanje diplomatskih odnosa između Kneževine Srbije i Sjedinjenih Američkih Država” dr Milan Bulajić.

Vilijam Sjuard

Zahvaljujući poverenju koje je uživao, Kason je dobio zadatak da ponovo otputuje u Beograd i Bukurešt i tamo poradi na uspostavljanju ne samo diplomatskih već i trgovačkih veza. Podrazumevalo se da treba da se izbori da SAD dobiju status „najvećma povlašćene države”. Tadašnji ministar inostranih dela Jovan Ristić bio je spreman da to podrži, ali kad su u pitanju bili diplomatski odnosi pokazao se kao tvrd orah. Naime, po Kasonovom predlogu, američki konzul zadužen za Srbiju trebalo je da ima pravo da prisustvuje radu sudova. Osim ovoga, tražio je i da se na konzulatu vije američka zastava, kao i da američkim podanicima budu zajemčene verske slobode. Ti zahtevi su, po Ristiću, bili sasvim neprihvatljivi.

Tako je opet došlo do zastoja. Spor je razrešio ministar finansija Vladimir Jovanović, lativši se pravljenja novog predloga koji bi više bio po meri Srbije. Kad je okončao taj posao, Džon Kason morao je ponovo da se zaputi u Beograd. S obzirom na važnost zadatka koji je imao, upriličeno je da ga primi knez Milan. Knez je i na njega, kao i na Skajlera, ostavio lep utisak. U pismu Stejt departmentu opisao ga je kao „mladog čoveka od znanja, lepog i inteligentnog lica, uverljive političke mudrosti”. A srpski narod opisao je, pun oduševljenja, kao narod prirodne mentalne snage i zabeležio da se za Srbe može reći da su „možda isuviše pametni i da će im neposredni kontakti sa zapadnom civilizacijom biti od velike koristi…”

Krajem decembra 1880. godine Filip Hristić, srpski poslanik u Beču, obavestio je Džona Kasona da bi Srbija rado pozdravila američke predstavnike u Beogradu. Kason je odgovorio da SAD to jedva čekaju.

Kreni-stani, hoću-neću

U srpsko-američko diplomatsko hoću-neću potom se ponovo umešao Eugen Skajler, ali sada s tvrdnjom da iz Srbije nema šta da se uvozi sem suvih šljiva. Veza s njom, tvrdio je, i nije baš toliko poželjna budući da su izgledi da američki brodovi stignu do Srbije vrlo mali, tako reći nikakvi.

Eugen Skajler

Koliko je promena njegovog mišljenja uticala na vladu SAD teško je reći. Istina je da su se pregovori otegli do 28. juna 1881. godine, kada je Ministarski savet Kneževine Srbije konačno rekao sudbonosno „da”. U predloženim sporazumima predviđalo se da se i jednoj i drugoj zemlji jemči sloboda trgovine, plovidbe i naseljavanja u oblasti druge zemlje.

Privođenje ovog diplomatskog posla kraju još jednom je dovelo Eugena Skajlera u Beograd. Susret sa knezom Milanom završio je uveren da knez dobro zna šta radi. Da li bi to isto mislio i da je nekim čudom znao za tajni dogovor koji je tog dana knez Milan potpisao sa Austrougarskom (bez znanja svoje vlade) i dao joj položaj najpovlašćenije nacije (isti onaj koji su očekivali Amerikanci), nije teško pogoditi.

Do konačnog uspostavljanja srpsko-američkih odnosa došlo je na zasedanju Narodne skupštine na kojoj su pročitani predlozi međudržavnih ugovora. Predsednik Ministarskog saveta Milan Piroćanac upinjao se iz petnih žila da ukaže na sve njihove povoljnosti, tvrdeći kako nijedna druga vlada ne bi mogla da smisli nešto bolje u korist Srbije.

Podržao ga je poslanik Avram Ozerović dajući ostalim narodnim predstavnicima do znanja da će zemlja sada imati sigurno tržište za svoje suve šljive i da se otvaraju mogućnosti za izvoz vina i kože. Međutim, neki poslanici mislili su drugačije. Tako je Marko Bogdanović skrenuo uvaženim ministrima pažnju da pred očima ne smeju da imaju samo interese pojedinih staleža, već celog naroda. U tome ga je podržao Nikola Pašić, zahtevajući da mu se potanko objasni šta to iz Srbije ide, a iz Amerike dolazi. Ni Milan Đurić nije bio očaran predloženim ugovorima, ističući da za Srbiju nije dobro da stranci u njoj imaju nekretnine i da ulažu kapital koji će je potčiniti.

Na kraju zasedanja prevagnulo je mišljenje da ugovore treba potpisati, o čemu je Milan Piroćanac izvestio američkog državnog sekretara. Konačno, 7. jula 1882. godine američki predsednik Čester Artur potpisao je oba ugovora (Trgovinsku i Konsularnu konvenciju) i za prvog opunomoćenika u Srbiji imenovao Eugena Skajlera koji je te poslove obavljao iz Atine.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here