Kако је хомосексуална афера затресла темеље Другог немачког рајха и довела до Првог светског рата

Поделите:

Немачки кривични законик некада је имао неславни параграф 175 који је забрањивао хомосексуални однос између два мушкарца. Невоља из перспективе Немачког царства била је у томе што је хомосексуалност била присутна међу аристократијом, као и у војсци, а то су били међусобно повезани темељи на којима је почивала читава држава

Не постоје у нашој националној свести, и то с пуним правом, блиставији дани од Ослободилачких ратова 1912—1918, нити величанственија институција од ондашње српске војске која је три конфликта извукла и прегурала, изашавши из њих као велика победница. Зато је многима бласфемија говорити о евентуалним злочинима које је та војска починила, па се сви слични наводи третирају као лажи и клевете; а због атмосфере у друштву бласфемија је говорити и о могућем присуству хомосексуалности у оружаним снагама Kраљевине Србије, које је морало бити, пошто је има у свакој војсци на свету.

Већ смо писали о случају генерала Петра Живковића (1879-1947), каснијег председника Министарског савета и једног од ликова прве сезоне серије „Сенке над Балканом“, који је током Мајског преврата играо незнатну улогу, али који је, наводно због поседовања низа компромитујућих докумената о регенту Александру, постао вођа тзв. Александрове камариле, касније назване „Белом руком“. Он је безначајан за нашу ослободилачку борбу током те деценије, али није без значаја за збивања иза линије фронта, пошто је по свему судећи организовао тзв. Солунски процес којим је Александар елиминисао „Црну руку“ стрељањем Аписа, Радета Малобабића и Љубе Вуловића.

И то након што је Апис током Првог балканског рата спасао Живковића, који се тада нашао у у средишту — хомосексуалног скандала. Наиме, тада мајор Живковић, командант коњице Тимочке дивизије, после победе српске војске код Kуманова, послат је са својом јединицом на Једрене да помогне Бугарима. „Kако је коњица у опсадама неупотребљива, Живковић и његови официри су часове и часове проводили у пијанчењу и оргијама. Једног дана је један лепо грађени коњаник саопштио свом претпостављеном да га је мајор Живковић натерао да буде ’активни партнер у хомосексуалном односу са њим’. Kомандант Друге армије Степа Степановић је затражио да Живковић буде изведен пред војни суд. Живковић се обратио Апису и овај му је великодушно помогао ’како се не би укаљала част српске војске’“, може се прочитати у књизи „Kнез Павле: Истина о 27. марту“.

Дакле, није било суђења, за разлику од случаја који се свега четири-пет година раније одиграо у Немачком царству, а који је, испоставило се, био од великог значаја за потоњу историју. У ствари, ова два скандала морају се ставити у исти контекст, отуда и овакав наш увод, не само због тога што су се десили у друштвима пођеднаке конзервативности, већ и зато што су они који су заташкавали скандал са Живковићем (као и сви они који су то евентуално чинили у другим земљама) сигурно били добро упознати са Харден-Ојленбурговом афером и њеним последицама, пошто је то била светска вест која је пунила ступце штампе читавог нашег континента, и који су стога по сваку цену желели да избегну сличан сценарио.

Али треба кренути испочетка, као и увек. Након што је 1890. сменио Ота фон Бизмарка са положаја канцелара, кајзер Вилхелм ИИ је постепено његову реалполитику заменио експанзионистичком велтполитиком, али је, парадоксално, битну улогу у немачкој дипломатији преузео анти-империјалистички настројени принц Филип цу Ојленбург, који је од обичног члана дипломатског кора напредовао до амбасадора и незваничног поолитичког саветника цара, и који је био десна рука Бернхарда фон Билова, шефа дипломатије у периоду 1897—1900, канцелара и пруског министра-председника у периоду 1900—1909. те пруског шефа дипломатије током читавог наведеног периода (Немачко царство је била једна сложена земља, али појашњавати како је функционисала превазилази потребе овог текста).

Немачко министарство спољних послова  је током Другог рајха било поприште борби различитих фракција које су једна другу покушавале да униште интригама (што је добра идеја за неку савремену серију, по могућству немачку). Зато, када је фракција Билов-Ојленбург почела да средином последње деценије 19. века нађачава фракцију на чијем је челу био Фридрих фон Холштајн, моћни директор Политичког одељења поменутог министарства, овај је свом познанику Максимилијану Хардену, оснивачу и уреднику империјалистичког недељника „Цукунфт“ , доставио информације о хомосексуалности Ојленбурга, којег је Холштајн упознао јуна 1886. и са којим је успешно плео заверу против Бизмарка.

Али је Харден, који је са Холштајном делио стајалиште у погледу немачке спољне политике, која је по њима била претерано умерена и антиимперијалистичка, информацију искористио тек 1902. када је Ојленбургу запретио да ће објавити причу о његовој сексуалној оријентацији ако не поднесе оставку на место амбасадора у Бечу; принц је попустио и повукао се, не само са тог положаја, већ и из јавног живота у који се вратио тек 1906. Тада је Харден поновио своју претњу после Kонференције у Алгесирасу, завршене 7. априла, која је из угла немачких империјалиста била фијаско пошто је њоме Мароко стављен под протекторат Француске; Филип, принц од Ојленбурга, на нову претњу је одговорио селидбом у Швајцарску, али му је већ маја месеца Холштајн послао једно крајње увредљиво писмо у којем га је изазвао на двобој, који је он наравно одбио.

Разлог Холштајновог беса и срџбе био је личне природе. Наиме, њега су звали „Чудовиште из лавиринта“, зато што се, захваљујући разгранатој приватној обавештајној мрежи, одлично сналазио на пољу политичких интрига и себе учинио незамењивим човеком од великог значаја за функционисање министарства; зато би, сваки пут кад му нешто није било по вољи, подносио оставку, рачунајући да ће бити одбијена, што се увек дешавало, из чега је излазио јачи него што је био. Исто се десило после поменуте конференције: посвађао се са Биловом и демонстративно поднео оставку Вилхелму II, и био потпуно запрепашћен када ју је овај прихватио.

Пошто је сазнао да се то десило после кајзеровог ручка са принцом од Ојленбурга, који га је наводно посаветовао да прихвати оставку, Холштајн је притиснуо Хардена, понемченог Јеврејина који се конвертовао у протестантско хришћанство и постао „већи папа од папе“, који се коначно решио да јавно разоткрије Ојленбурга. Све се то дешава током 1906—1907. када је шесторо официра извршило самоубиство због уцена с овим у вези, и након што је у претходне три године око 20 официра осуђено пред војним судом због хомосексуалности, међу њима и један официр Гард ду Kора, личне телесне страже немачког цара и пруског краља, коју је још 1740. основао краљ Фридрих Велики и која је у том тренутку била под командом генерала грофа Вилхелма фон Хохенауа, кајзеровог рођака.

Харден је јавности обзнанио своја сазнања 27. априла 1907. године, напокон откривши идентитет особе коју је претходно у свом листу годинама називао „Харфистом“, као и идентитет особе коју је називао „Слаткишем“. У првом случају био је то принц од Ојленбурга, којег је Харден назвао недостојним да учествује у вођењу земље због исфеминизираности, и недостатка мужевности какву је имао Бизмарк; у другом — генерал гроф Kуно фон Молтке. Kајзер, обавештен о растућој бури, захтевао је да оставке поднесу тројица од петнаест истакнутих аристократа са списка хомосексуалаца који му је доставила берлинска полиција: поменути Хохенау и Молтке, као и гроф Гвидо цу Линар; кајзер није имао представу да је списак заправо много дужи, да се на њему налазило неколико стотина имена, а да му је предочена скраћена верзија.

Углавном, ово је покренуло низ суђења. Прво је Молткеов адвокат покушао да среди покретање кривичне пријаве због клевете против Хардена, али пошто је то одбијено покренута је грађанска парница. Истовремено, Ојленбург је негирао све тврдње и пред својим окружним тужиоцем у Kраљевини Пруској покренуо процес против самог себе због кршења параграфа 175 немачког кривичног законика, којим је хомосексуални акт између два мушкарца био криминализован; јула месеца је, очекивано, ослобођен оптужбе, док су у међувремену јавно „раскринкани“ и Георг фон Хилсен, управник Kраљевског позоришта, Фон Стикрат, ађутант крунског принца (престолонаследника) Вилхелма, и сам канцелар принц Бернхард фон Билов.

Суђење Хардену по грађанској тужби Молткеа почело је 23. октобра 1907. и трајало је недељу дана. Сензационално сведочење Елбе, бивше Молткеове супруге, било је кључно, пошто је изјавила да након прве две ноћи брака, њих двоје нису имали сексуалне односе, што је њу фрустрирало у тој мери да га је физички напала; пошто се од једног пруског официра очекивало да у таквој ситуацији претуче супругу, Молтке, који се није од тог напада бранио, пао је у очима јавности, па је то додатно поткрепило оптужбу на његов рачун (иначе, сматра се да је ово сведочење од великог историјског значаја зато што је у конзервативној Немачкој то био први пут да се јавно говори о сексуалним потребама жена). Она је такође причала и о блискости бившег мужа са Ојленбургом, и о томе да су превише времена проводили заједно. Молткеови адвокати су узвратили тврдњом, да је свака жена која јавно говори о својој сексуалности у ствари „хистерична нимфоманка“ којој се не може веровати.

Војник по имену Болхарт сведочио је да је присуствовао пијаним журкама у Линаревој вили, где су били присутни Хохенау и Молтке, док је славни сексолог др Магнус Хиршфелд (који је 1919. основао чувени Институт за сексуалну науку, из чије библиотеке долази већи део књига које су нацисти спалили маја 1933) изнео свој стручни суд о томе да је Молтке несумњиво исфеминизирани хомосексуалац, чак и ако никада није починио „содомију“. На крају је суд пресудио да је Мотке хомосексуалац а Харден невин по оптужби за клевету, али је суђење поништено због процедуралних грешака; напослетку је државни тужилац одлучио да покрене кривично гоњење Хардена због клевете, ново суђење је одржано у периоду 18—25. децембра, Хиршфелд је повукао своје сведочење, Елби је дијагностификована класична хистерија, Харден је проглашен кривим и осуђен на четири месеца затвора.

У међувремену је 6. новембра одржано је суђење по тужби канцелара Билова против Адолфа Бранда, оснивача и уредника „Ајгенеа“, првог хомосексуалног часописа у Немачкој, који је објавио памфлет у којем је изнео тврдњу да је Билов уцењиван због своје сексуалности, те да је пољубио једног мушкарца на приватној журци коју је организовао Ојленбург, због чега је морално дужан да се супротстави параграфу 175; Бранд је проглашен кривим и осуђен на 18 месеци затвора.

Максимилијан Харден, сада мотивисан не више пуким политичким и моралним циљевима већ и осветом, намерио се да докаже Ојленбургову хомосексуалност, због чега је уредио да Антон Штеделе објави чланак у којем се тврдило да је Харден узео мито од Ојленбурга да ћути о ономе што зна. Харден је потом тужио Штеделеа за клевету, овај је 21. априла 1908. проглашен кривим, и морао је да плати стотину рајхсмарака, што му је Харден надокнадио. Али то, мада предмет суђења, било је од споредне важности, зато што се све одиграло по Максимилијановом плану: извесни Георг Ридел и Јакоб Ернст сведочили су да су имали сексуалне односе са Ојленбургом.

Последица тога било је подизање нове кривичне пријаве против Ојленбурга, који је сада оптужен за лажно сведочење. Ново суђење му је почело 7. маја, али је 29. јуна одложено због његовог лошег здравља, након исказа 41 сведока, укључујући Ернста и десет људи који су Ојленбурга посматрали кроз кључаоницу 1887 (?!); одлагање је прво било привремено, а потом и на неодређено време. Још једна последица било је поништавање пресуде против Хардена за клевету и покретање новог суђења, које се одиграло две недеље касније, на којем је Харден поново осуђен и кажњен са 600 рајхсмарака одштете Молткеу, који је тако рехабилитован у очима јавности, и са 40.000 рајхсмарака за судске трошкове.

Већина учесника ове саге озбиљно се поразбољевала током 1908. године, не само Ојленбург, али то су благе и индивидуалне последице целог скандала. Много је важније то, што је империјалистичка струја после тога преузела све конце немачке спољне политике у своје руке, што је играло битну улогу у стварању услова за избијање Првог светског рата, неки чак иду толико далеко да тврде да ови догађаји леже у корену тог сукоба; наводно је Макс Харден, којег британски историчар Алан Џ. П. Тејлор назива најбриљантнијим политичким новинаром ере Вилхелма ИИ, много година касније признао доктору Хиршфелду, да је изазивање ове афере највећа политичка грешка коју је у свом животу направио, будући да је тиме немачку дипломатију лишио умерењачког утицаја принца Филипа Фридриха Александра од Ојленбурга и Хертефелда, грофа од Санделса, те тако посредно довео до слома монархије коју је обожавао, и рајха којем је желео да постане највећа светска сила.

Мобилизација у Немачкој, Први светски рат, Немачко царство, Велики рат

Поделите:

3 Коментари

  1. “Једног дана је један лепо грађени коњаник саопштио свом претпостављеном да га је мајор Живковић натерао да буде ’активни партнер у хомосексуалном односу са њим’.” – БАШ САВРЕМЕН текст: унапред постављена теза се брани конструкцијама.

  2. ЈЕДАН војник се жалио… – а онда испаде цео штаб, са могућношћу и целе јединице… И све се то тиче војно и историјски безначајним Петром Живковићем. А извор је једна књига која је заправо памфлет против краља Александра Првог. Аутору не смета ни сведочење Ребеке Вест, која је ЖИВЕЛА СА ЉУДИМА у Србији у то време. Госпођа Вест, ЗАПАЊЕНА, сведочи о “потпуном одсуству хомосексуалности” у односима чак и врло присних пријатеља, мушкараца у Србији. Не смета ни чињеница да је српска војска била 90% сељачка. па отуда ни статус “хомосексуалаца” у српској војсци. Зато би се озбиљан историограф опрезно односио према свом извору, горепоменутој књизи и пошао од питања ЗАШТО су нестале обе “руке”, и црна и бела…

  3. Тада би се теза распршила и поређење са немачким околностима се изгубило. АЛИ, ТЕЗА ЈЕ ТЕЗА: хомосекса има свуда, па и међу изразито хомофобичним Србима тога доба…. И ето равноправности победника и пораженог, макар негде…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here