Kако је изгледао један дан у Аушвицу

Поделите:

Ужас који је почињао пре свитања и трајао и након сумрака остаће упамћен као један од најмрачнијих периода у људској историји.
Kако је др Миклош Њисли, који је у Аушвиц стигао 1944. године, рекао после рата, прозивка у овом логору почињала је у три сата изјутра и трајала по чак четири сата.
Заробљеници би се поређали у колону коју је чинило по пет људи и стајали би све до седам сати, када су у логор пристизали официри СС-а. За то време, чувари би приморавали заробљенике да чуче по читав сат држећи руке изнад главе или би их тукли.

Др Њисли је открио да су чак и мртви морали да буду на прозивци – остали заробљеници би их држали у вертикалном положају све док прозивка не би била завршена.

Током мање од две године, колико је Њисли провео у Аушвицу, у баракама је сваке ноћи умирало између пет и десет људи.

Њисли је био у нешто повољнијем положају – чинио је особље које је помагало др Менгелеу, те је био привилегован: будио се у седам сати и на прозивци проводио свега неколико минута.

После прозивке, затвореници би одлазили на принудни рад ходајући по петоро у колони. На себи су имали пругасте униформе и неудобне дрвене ципеле. Доњи веш и чарапе нису спадали у одећу која је била дозвољена.

Док су напуштали логор и полазили на рад, затворски оркестар имао је задатак да свира веселију музику. Ове музичке групе биле су одлично организоване, а најпознатија је Женски оркестар Аушвица.

Радни дан је трајао 12 сати током лета и нешто мање зими, а затвореници су најчешће радили на грађевинским објектима. Нису имали право на одмор од рада, а један од њих обично би био задужен за то да мери колико су времена остали проводили вршећи физиолошке потребе.

Друга прозивка одвијала се ноћу.

Њисли је своја сећања описао у књизи “Аушвиц: Сведочење лекара”.

Уколико би макар један затвореник изостао, сви су морали да стоје у колони док се не утврди разлог његовог изостанка – чак и уколико би то трајало сатима, без обзира на временске прилике.

У зависности од тога шта се догађало током дана, након друге прозивке су спровођене индивидуалне или колективне дневне казне.

Након тога су заробљеници добијали хлеб и воду, а после две до три сата било је време за спавање.

Што се тиче смештаја, он је био очекивано неудобан – затворени су спавали у дугим редовима дрвених кревета, обучени и обувени како им неко не би украо одећу и обућу. Понеки су бирали да се свуку и изују, те су спавали на овим предметима.

Недеља је била једини нерадан дан, али ни тада несрећни становници Аушвица нису имали прилику да одморе – чистилу су своје бараке и одлазили на недељно купање. Ово је био и дан када су поробљени могли да пишу својим породицама (искључиво на немачком). Они који нису говорили немачки давали би свој хлеб другим заробљеницима како би им помогли да напишу писмо, а ова пошта је морала да прође и кроз процес цензуре од стране немачких официра.

Судећи по Њислију, људи су били приморани да спавају малтене приљубљени једни уз друге, потпуно лишени достојанства.

 

Национална географија

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here