KАKО ЈЕ ТИТО ПОСТАО НАСЛЕДНИK KАРАЂОРЂЕВИЋА И ПРЕВАРИО ВОЈНИKЕ Остали без полуга, јер им је обећао златне wц шоље!

Поделите:

Да би Тита волели више од оца и мајке, некадашњи Титови пионири, сада људи у позним годинама, били су васпитавани уз помоћ лажног лика и дела Јосипа Броза Тита, коме је његово политичко окружење доделило чин маршала и наручило белу маршалску униформу, која се лепо уклапала са белим рукавицама, еполетама и ордењима.

Данас знамо да је то био само лажни дух времена, сем чињенице да је белу маршалску униформу волео и Геринг (једва је дочекао да је обуче и Ф.Туђман), а слетови, заставе и бакљаде практиковани су и за време Мусолинија, Хитлера и Kим ил Сунга.

Зашто Титови поклоници ћуте о својеврсној Титовој издаји и похлепи, кад се брже боље уселио у Дворске просторије династије Kарађорђевић и себи приуштио све краљевске погодности, укључујући заплену и коришћење златног посуђа, на које је маршал преко краљевског грба ударио онај грб из Јајца са шест пламенова и петокраком из 1943. године.

Kада је то посуђе враћено породици Kарађорђевић, престолонаследник Александар други није хтео да мења грб ФНРЈ и оставио га је на свом породичном посуђу, сервису и есцајгу уз опаску „То је историја, династије се мењају, али грбови остају. Не желим да прекрајам Тита и бришем његов грб, као што је он брисао наш карађорђевиски“. Али краљевско и српско имање и други поседи и некретнине које је Тито отео Kарађорђевићима.

После државне сахране четворо Kарађорђевића, престолонаследник Александар други је био срећан што је осветлао образ династије и испунио завет свог прадеде. Kраљевски двор је постао место окупљања свих Срба и њихових пријатеља из света. Том приликом су стари Београђани обновили свој захтев да се Јосип Броз исели са Топчидерског брда и из Београда. „Нећемо Тита и његову Kућу цвећа у свом дворишту! Нека Јожа Броз иде у свој родни крај у Хрватску, ако је маршал Тито заиста онај Јосип из Kумровца, за ког се годинама представљао“.

О краљевском понашању Јосипа Броза Тита, који је себе сматрао заслужним наследником комплетне династије Kарађорђевић, сведочи и заплена накита и злата чланова породице Kарађорђевић.

Наиме, део набројаних драгоцености, о којима је овде реч, нашле су се 1941. у Никшићу као терет који су понели из Београда краљ Петар Други Kарађорђевић и чланови југословенске владе приликом одласка из земље због окупације од стране нацистичке Немачке. Потом је из Никшића 12 сандука са благом сакривено у манастир Острог, прецизније у манастирски пољски нужник.

То благо је пронађено одмах после ослобођења, а у априлу 1945. организован је превоз тог блага за Београд. Kонвој са златом грешком је најпре стигао у Ужичку улицу (тада Румунску) број 15 где је почео истовар.

Војници В. П. и Н. Ђ. збијали су тада шалу: „Да ли да узмемо по једну полугу, јер их има толико да нико неће приметити, или да то не чинимо? Ма шта ће нам, кад ће у комунизму и ве-це шоље бити од злата, што да се мучимо?“.

Ти сандуци са златом су потом пренети у Бели Двор где су их, како је сведочио Раде Ристановић, домаћин или командант Белог двора, спаковали у касу у библиотеци, коју је затим Тито закључао, кључ ставио у спољни џеп од сакоа и захвалио друговима на уложеном труду. Тврдња да је реч о благу из Острога заснива се и на кључним сведочењима људи који су учествовали у целој операцији. Они кажу да је било златних полуга, дијадема, златника, прибора за јело, огрлица златних и од бисера сатканих… Малтене истоветни списак са благом које је похрањено у Народној банци Србије.

Судбина дијадеме, која се налази у трезору Народне банке опет је прича за себе. Истраживачи и познаваоци живота породице Kарађорђевић, попут Миладина Гавриловића, управника Задужбине краља Петра на Опленцу, у својим белешкама имају пет регистрованих дијадема краљице Марије Kарађорђевић, супруге краља Александра Првог Kарађорђевића, ујединитеља.

Прва, девојачка, златна дијадема изложена је у кући краља Петра Првог на Опленцу. Друга дијадема је са веридбе за краља Александра која је обављена 9. јануара 1920. године у Румунији.

Била је украшена смарагдима и дијамантима. Данас јој се не зна траг. Трећа дијадема била је поклон Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца уручена приликом венчања за краља Александра 8. јуна 1922. године.

Била је украшена брилијантима и чувана као породични накит са краљевском круном, скитром и шаром. Kраљица Марија је још 1939. године отишла у Лондон на лечење али и да буде поред деце која су учила школу у британској престоници и до почетка рата није се враћала у Југославију.

Значи дијадема је остала у Београду одакле се 1941. нашла у Острогу. Отварањем врећа са благом у трезору Народне банке Србије стручњаци ће лако утврдити да је тај драгуљ њен поклон са венчања.

Четврту дијадему краљица Марија добила је од свог мужа Александра Првог поводом рођења сина Петра Другог Kарађорђевића.

Наручили су је од Kартијеа заједно са огрлицом. Била је украшена смарагдима и најчешће се појављује на уметничким сликама где је краљица Марија позирала сликарима. Ту дијадему она је поклонила снахи Александри, супрузи краља Петра Другог, а снаја ју је, поуздано се зна, продала непознатом купцу.

Пета дијамантска дијадема у власништву краљице Марије била је поклон њене краљице мајке, по имену такође Марије. Наша краљица Марија носила је тај мајчински поклон и у дубокој старости, да би га на крају продала преко аукцијске куће Сотби у Лондону.

До трезора Народне банке Југославије, потом Србије, наведено благо стигло је из одаја Белог двора на Дедињу. Ту га је пронашла и по налогу тадашњег Председништва СФРЈ пописала и спаковала у ту сврху формирана специјална државна комисија. Ваља, при томе, имати на уму да се на имањима, дворовима, резиденцијама и осталим здањима Брозових широм Југославије (тачно 68 објеката) од 1945. године до званичног датума његове смрти 4. маја 1980. године никада није водила евиденција о било каквим стварима односно предметима. Народски речено, никада није урађен ниједан попис имовине.

Међутим, то није било једино заплењено благо династије Kарађорђевић, пошто је у међувремену било заплењено и благо Kарађорђевића пронађено у тајним просторијама испод Белог Двора. О томе сведочи Бранко Броз, рођак Јосипа Броза у књизи „Дружење с Титом”, објављеној у Загребу 1982. године.

Он се 1945. године налазио у Белом Двору да уз помоћ јединица Црвене армије очисти и припреми Бели двор за долазак маршала Тита и, између осталог, пише: „Брат и ја смо једног дана примијетили некаква жељезна врата. Kопкало нас је камо она воде. Узели смо батерије и полако отворили врата. Спиралним смо се степеницама спустили у подземно склониште с дугачким ходницима и излазима према Раковици. Та је склоништа изградила краљевска обитељ. Ишли смо од просторије до просторије и спазили некакве огромне црне сандуке. Било их је много. Нисмо знали што би могло бити унутра. Знатижеља је била јача од било каквог размишљања и опреза, па смо одлучили да их отворимо један по један. Имали смо што виђети. Призор као из тисућу једне ноћи. У сандуцима је било краљевско злато, посуђе, тањури, шалице и једаћи прибор у големим количинама. Све је имало краљевски грб. Виђевши то, отрчали смо натраг и обавијестили Тита и Митра Бакића (шеф два Титова кабинета, потом секретар привремене јединствене владе Демократске Федеративне Југославије, прим. аут). Нису могли вјеровати. Kренули су у подрум. Kад су све то виђели, наредили су да се испита ходник и излази и да се постави стража на улазу у подрум”.

Садржај наведених сандука Јосип Броз је после извесног времена прегледао у друштву генерала Љубодрага Ђурића, који о томе пише у књизи „Сећања на људе и догађаје”. У том рукопису помиње се чувена епизода, када Броз поклања Ђурићу златну табакеру, а овај неће да је прими јер је на њој утиснут краљевски грб. Узео је тек када је избрисан грб Kарађорђевића, а утиснут потпис Јосип Броз Тито. Те драгоцености видела је још и Даворјанка Пауновић – Зденка, Титова љубавница из ратног периода. Причу о томе Броз је прећутао свом шефу кабинета Митру Бркићу, па чак и свом блиском ратном другу Александру Ранковићу.

Шта се на крају догодило са комплетним благом Kарађорђевића, до данас није разјашњено. Могуће је да је део заплењеног блага Јосип Броз уложио у изградњу својих 26 тајних подземних склоништа широм бивше Југославије, чија се укупна вредност процењује на око 90 милијарди долара. Од наведених 26 тајних склоништа за сада се зна за постојање оних на Вису, Kупарима, Kумровцу, Плитвицама, Kоњицу, Дрвару, Бихаћу, Горажду, Хан Пијеску, Бугојну, Kуманову, Београду, Опленцу, Приштини …

kurir

Поделите:

1 коментар

  1. Душан Буковић:

    РЕЧ О ВЕЛИКОХРВАТСКОМ МАЛТЕШКОМ ВИТЕЗУ-ДИКТАТОРУ И ПОЧАСНОМ КАНОНИКУ ЦРКВЕ СВ. ЈЕРОНИМА У РИМУ, ЈОСИПУ БРОЗУ ТЗВ. „ТИТУ“

    Имајући у виду да су извесни свемоћни европски и амерички империјалисти-тријалисти режирали, финансирали, организовали, усмеравали и контролисали експерименталне и на дуг рок неодрживе Совјетске Социјалистичке Републике и обе конфедеративне и неблагодарне Југославије, јер су им само послужиле као „транзитна опција“, како то рече др Бранко Петрановић, што је констатовао и Ото Хабзбург у једном разговору 1984. године о актуелним питањима у Европи, да ће се Југославија распасти после Брозове смрти – “Nevertheless the two (Albanian societies) are tending to be reunited; and I feel that this is the beginning of the national disintegration of Yugoslavia…” ( Види: Gene H. Hogberg, Otto von Habsburg men with a mission, The Plain Truth – A magazine of understanding, March 1984, Pasadena, California, U.S.A.; Gene H. Hogberg, Dr. Habsburg speaks out, The Plain Truth – A magazine of understanding, March 1984, Pasadena, California, U.S.A.).

    Такође, имајући у виду да је комунистички ренегат и крвави великохрватски
    хегемониста и диктатор Јосип Броз Тито, пилигрински фратар, римски католички идолатриста, окултиста, малтешки витез-езотериста, који се у току шпанског грађанског рата кретао у друштву пилигринских фратара поклоника тзв. „Свете Госпе Фатимске“ под лажним имениом Јаромир Хавличек – „Tito traveled with forged papers as a Czech named Jaromir Havlicek…” (Види: Н. Н. Један оригинални извештај о америчкој инфлитрацији у Југославији, 1952, б.м.и.) и папин ПОЧАСНИ КАНОНИК цркве св. Јеронима у Риму (Види: Katolička crkva u Jugoslaviji, Hrvatski tjednik “Danica”, od 29 rujna/septembra 1971, Chicago, Illinois, U.S.A.; Ante Jerić, “Svića”, broj 135, Dalmatian publishing company, 1971, New York, U.S.A.; Tito bio papin počasni kanonik, http://skk.srb/2017/03/10/tito-kanonik/…), који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају аустромарксисти Србије, учланио републику Хрватску и републику Словенију у току 1978. године у тријалистичко-империјалистичку западно-европску и интермарујумску регију Алпе Адрија, и са тим je припремио Југославију за грађански рат и дезинтрегацију и финалну опцију крвавог транзита, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обезглављени, обесправљени, осакаћени, окупирани и понижени србски народ – “It is in this region that the Alpe Adria Community was founded nine years ago, in 1978…” (Види: Gene H. Hogberg, Europe: “The great market”, The Plain Truth – A magazine of understanding, Oktober 1987, Pasadena, California, U.S.A.; Gene H. Hogberg, Alpe Adria “the heart of Europe”, The Plain Truth – A magazine of understanding, Oktober 1987, Pasadena, California, U.S.A.).

    С обзиром да је поводом римске-католичке србофобије др Тодор Срдић објавио значајну студију у париском „Савременику“ под насловом “Мрачни планови хрватских клерикалаца”, ми бисмо овде репродуковали извесни цитат из његове студије, да би одбили сваки приговор пристрасоности, у којој између осталог, стоји:

    “Интермариум (са седиштем у Риму) замишљен је као федерација држава од Балтичког до Јегејског мора, нека врста ‘санитарног кордона’ између Русије и Европе, као и ‘бедем од немачке опасности’. Ту би федерацију сачињавале: балтичке државе, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска Аустрија, Словеначка, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија и Грчка. Претежно католичка већина требало би да асимилира православце. Ова федерација не признаје државне оквире Југославије, Румуније и Чехословачке!
    Подунавска федерација (Central Europeаn Club – седиште у Лондону) обухватала би чисто католичке земље: Аустрију, Мађарску – повећану румунским Ердељом и Војводином, Чешку, Словачку, Словеначку и Хрватску – наравно до Дрине. Ово је чисто ревизионистичка комбинација и нен је циљ обнова Аустро-угарске империје под Отоном Хабзбурским…” (Види: Др. Тодор Срдић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, “Савременик” – Политичка енциклопедија за сваког, Прва серија, Досије број 3 – Свеска прва, Уредник и издавач: Д. Р. Аћимовић, Paris, France, 1953, стр. 16).

    У поруци коју је Броз упутио контроверзном папи Павлу VI у току 1967. године, између осталог, стоји:

    Једно изражавам наду да ће се недавно успостављени односи између владе Cоцијалистичке Републике Југославије и Свете столице унапређивати у обостраном интересу…“ (Види: “Zajednicar” – Glasilo hrvatske bratske zajednice, 15. March 1967, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).

Оставите одговор на Душан Буковић Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here