Како је убијала Удба или комунистичка индустрија смрти

Поделите:

Може се рећи да је особеност Србије у односу на Словенију и друге делове Југославије већи удео цивилног становништва у страдању

Срби су прваци света у многим дисциплинама, али своје савршенство, по којем би се заиста могли звати небески народ, досегли су оног трена кад су направили механизам за ликвидације, тортуре, производњу савршеног страха и омразе. То “савршенство” се у почетку звало Озна, после Удба, ДБ и данас БИА. У оснивању 13. маја 1944. у Дрвару била је урамљена у скоро хришћанску идеју “Одељење за заштиту народа”. Из те мимикрије родила се звер, идеја Јосипа Броза, креативна рука у разради и пракси носи рукопис Србина Александра Ранковића.

Ово није прича о томе како је настала крилатица “Озна све дозна”, него минијатурна ретроспектива индустрије смрти, како је настала, којим методама се служила, и на крају – какве менталне и психосоматске трагове је оставила Србима у њиховом генетском наслеђу.

Као и у Совјетском Савезу, тајна полиција представљала је исукани мач револуције, “најреволуционарнији и најбобренији орган за чување великих тековина наше револуције”. Историчар Срђан Цветковић, који је свој научни опус посветио управо репресији комунистичког режима током и после Другог светског рата, за “Експрес” каже да је Озна од настанка 13. маја 1944. устројена као политичка полиција, методолошки по совјетском моделу, вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Разговарамо са њим у Институту за новију историју Србије, на Тргу Николе Пашића, у згради у којој је кратко било седиште савезне Озне. Дуго су имали седиште у данашњој згради Танјуга, на Обилићевом венцу.

Цветковић истиче да је Озна предњачила по терору и броју стрељаних без суда у односу на друге земље у Европи.

– Насиље није било плод ексцеса или ванредног стања већ део детаљно разрађеног плана и претворено у трајан, тоталан и савршен репресивни систем којем је господарила свеприсутна тајна служба ослоњена на полицију, војску и, наравно, тужилаштва и судове, који су у стаљинистичким системима неодвојиви део власти. Тајна полиција је била кичма репресивног апарата. Циљ је био успостављање диктатуре једног човека, једне идеологије и једне партије – комунистичке. Озну су чинили људи из различитих друштвених слојева, али правоверни комунисти, лаки на обарачу и често наклоњени партијском миљеу и пре рата. Они су пролазили обуке и били озбиљно припремани за будући посао. Тражило се да буду конспиративни и да извршавају наређења, а да не размишљају превише – напомиње Цветковић.

Док је на овим просторима трајао вишеструки грађански рат, сматрало се нужним да се створи јединствена и моћна организација која ће управљати политичком обавештајном службом у иностранству и на окупираној територији, контраобавештајном службом у јединицама НОВЈ. Озна за Србију настала је на Вису јуна 1944. док партизанске снаге нису дубље продрле у Србију. На њено чело постављен је Слободан Пенезић Крцун, који је већ до краја 1944. премрежио целу Србију моћном Озном. Колико је та мрежа озбиљно схватала свој посао показује податак да су 364 запослена ознаша до 1947. сачинили картотеку од 47.534 лица. Примера ради, у Босни их је било око 15.000, а Црна Гора свега 6.000 сумњивих.

Кадровски потенцијал Озне, што Цветковић наводи у својој књизи “Између српа и чекића”, пажљиво је биран међу најправовернијим борцима и бескомпромисним комунистима. Девиза је била “ко не може убити непријатеља, не може бити прави комуниста”. Од оснивања, на начин и принципе рада пресудно је утицала совјетска служба НКВД. Официри Озне су се школовали на академијама НКВД-а и Коминтерне у Москви, па су затим они обучавали млађе колеге у Србији преносећи искуства из СССР. Скоро свако опуномоћство имало је једног официра НКВД-а у свом саставу. Они се нису претерано мешали у рад Озне, јер су били надлежни за белоградејске заробљенике и совјетске грађане који су се затекли у Београду. Међутим, поједини бивши припадници југословенске тајне полиције сведоче да је “главне непријатеље” хватао НКВД, док је ситније рибе препуштао Озни.

По освајању градова, Озна заузима зграду затвора или неку већу кућу, и ту отвара своје седиште. Често, по унапред сачињеним списковима одмах крећу хапшења, ислеђивања уз тортуру, која се завршавају тајним стрељањима, уз скоро обавезно сакривање трагова. Дешавало се и да су накнадно фабриковане пресуде. О свим овим подухватима, за разлику од осталих тајних служби у земљама комунизма у Европи, “наша” Озна пажљиво је водила евиденцију жртава, како би доцније пратила чланове породице и потомке. Ти документи су данас познати јавности, али интересантно да је архив БИА и даље доступан само историчарима, али не и новинарима.

Пракса је била следећа: По пријави грађана, која је могла бити само на основу гласина, агенти Озне су приводили осумњичене, саслушавали и правили њихов картон (досије). У Београду се, на пример, са свим картонима и списковима дневно (некад и два пута) одлазило у Маглајску улицу (Дедиње) где су људи из главног штаба Озне прегледали спискове. Њихова оловка је најчешће исписивала две речи: „Бањица” или „стрељати” (углавном ово друго, ако су у питању била униформисана лица или означена као „изразити непријатељ”). Скинути са списка на којем су људи стављени у категорију С и одређени за стрељање било је готово немогуће. Посебно прецизна евиденција се водила о представницима цивилне власти: кметовима, деловођама, председницима општина, полицајцима и другим из чиновничког апарата. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре, мучењима и силовањима, најневероватније свирепости попут чупања ноктију, вешања за полни орган, сакаћења, пребијања…

Ликвидације су рађене по унапред припремљеном и добро осмишљеном плану. Директиве са врха су биле прецизне. Тражила се највећа тајновитост и бескопромисни обрачун са “реакцијом и колаборантима, као и њиховим јатацима”. Један од најзначајнијих метода научених у СССР-у било је “покривање”, на 10 грађана долазио је један повереник, у сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по једног агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Непоуздани нису могли добити запослење. У једном документу Озне пише: „Треба имати на уму да повереници не смеју знати један за другог, као и да се исти на раду покажу што конструктивнији. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном, да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност…”

После кратког боравка у истражном затвору (најчешће свега неколико дана или седмица), где су често затвореници везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу одвођени у групама од 15 до 30 на стратишта. Бележе се случајеви ликвидације лица рањених ратних заробљеника који су директно из болница спровођени на стрељање (Власотинце, Ваљево, Београд…). У дивљим чишћењима у Србији је од септембра 1944. до марта 1945. стрељано без суда више десетина хиљада лица, док их је сличан број страдао као последица нељудског односа у логорима и затворима. У регистру жртава на разне начине ликвидираним у овом времену уписано  је више од 59.000 људи страдалих на више од 211 локација. Овај број није коначан будући да добар део података и документације недостаје. По правилу током ноћи до јутра стрељани су најчешће на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река… Само током ноћи 31. октобра 1944. на локацију Лапотинце код Лесковца стрељано је 81 лице. Стрељачки вод је бројао од 15 до 30 војника КНОЈ-а, од којих сви нису имали метак у цеви. Понегде су и јавно читани спискови стрељаних (Бањица-Београд) или дељене потврде о стрељанима.

Цветковић истиче да је то рађено због застрашивања и додатног срамоћења не само ликвидираних, већ и њихових породица. По стаљинистичкој “салама техници” требало је увезати не само “непријатеља”, већ и све који су имали било какву везу са њима.

Због безакоња у раду Озне и безочних ликвидација, Ранковић, а затим и Крцун 25. децембра 1944. позивају да се заустави убијања окривљених без суђења. Према структури стрељаних, на основу до сада обрађеног материјала, може се рећи да је особеност Србије у односу на Словенију и друге делове Југославије већи удео цивилног становништва у страдању. У другом таласу 1946-1948. на мети тада већ формиране Удбе су били такозвани сапутници револуције, махом социјалисти и леви земљорадници, хапшени и осуђивани углавном под оптужбом да су шпијуни западних сила у време распиривања Хладног рата.

Коначно, у трећем таласу репресије од 1948. до 1953, али и касније, страдали су “отпадници” са партијског курса након сукоба са дојучерашњим идолом свих комуниста Ј. В. Стаљином. У пролеће 1948, тачније Стаљинове екскомуникације југословенског лидера, државни и идеолошки сукоб довео је до тога да су хапшени и мучени сви који су оптужени да се колебају или пак и даље верују Стаљину, до јуче неприкосновеном вођи у кога се заклињао и сам Јосип Броз. Оптужбе су даване у истрази под невиђеном тортуром, било је много лажних признања само да би људи спасли своју кожу не могавши више да издрже зверска мучења.

Најтрагичнија прича није у самом броју већ у облицима нељудске тортуре и мучења како би дошло до ревидирања мишљења. Иследници су тражили да окривљени поткажу своје јатаке али и оне који су знали за то а нису их пријавили. Затворенике, посебно на Голом отоку, дочекивао је “топли зец”, који је подразумевао да гуштера бије и назива издајником и разним погрдним именима чак 3.000 затвореника.

Дане су проводили носећи тежак камен, а јели су по свега неколико зрна пасуља дневно. Посебна монструозност била је кибла, у преводи дрвена каца где су сви затвореници обављали нужду. По сведочењима преживелих, ако би неко направио само неки миг или било шта што би надређенима било сумњиво, морао је читаву ноћ да буде над киблом, а сви остали су морали да мокре по њему. Дежурни ревидирац је све то надгледао, а уколико би неко обављао своје физиолошке потребе поред, а не над тим што је над киблом, придружио би му се са друге стране.

Такав модел најстрашније тортуре и преумљивања, које спроводе сами затвореници, није забележен у Европи, наводи Цветковић.

– Такву праксу имали су комунистички режими у Кини, Вијетнаму, Кореји, али не и у овом делу света. Ту има мало примеса инквизиције, јер желе да промене оно у шта човек верује. Буквално, истерују ђавола, у овом случају Стаљина, из појединца уз стравичне методе. Како је то Света Стевановић назвао, Голи оток је био антистаљинистички стаљинизам. По методама Совјета, и по угледу на гулаге, психички и физички су мучени они који су били “за Стаљина”, а није ни чудо пошто је током рата то била једна од најбољих служби на свету – додаје наш саговорник.

Од 1948. до 1956. ухапшено је само по овом основу око 56.000 лица, истражне затворе прошло је око 32.000, а више од 16.500 је прошло кроз предузеће Мермер (како је био званичан назив логора). Две трећине њих тамо се нашло не на основу судске пресуде већ на основу административне одлуке којом их је партија или тајна полиција слала на “принудно-васпитни рад у предузеће Мермер.” Међу логорашима највише је било Срба, чак две трећине.

Касније, нарочито од Стаљинове смрти 1953. почиње одређено смиривање и либерализација, јер је режим склонио све противнике и добио подршку западних сила. Махом од најбољих кадрова бивше Озне и Удбе почетком педесетих формирана је Служба за истраживање и документацију СИД, при Савезном секретаријату за иностране послове, која је била окренута иностранству и претежно политичкој емиграцији, али и кадровима у самом министарству. У њиховим архивама се до половине 60-их нашло скоро 4.000 људи “сумњивих за сарадњу са страним обавештајним службама, лица са лошом прошлошћу, оне које треба удаљити из СИП, нерадници, неспособни, филозофи и демагози”.

Из СИД-а су одлазили у дипломатију само проверени кадрови, са знањем страних језика. Важнији центри попут Вашингтона, Париза и Москве ангажовали су и до шест обавештајаца, мањи као Беч, Праг, Атина по четири, а у још мање центре су ишли један или двојица. Праћена је емиграција, политички и економски сектор у односу 3:2:1. Крајем 50-их у иностранству је било ангажовано око 150 обавештајаца. Оваква политика се уклапала у атмосферу Хладног рата, где су конзулати и амбасаде били незванични центри шпијунаже и пропагандне делатности у оквиру “специјалног рата”. Они су, попут Мосада, у филму “Минхен”, уклањали усташе и опозиционаре у иностранству и у томе имали прилично успеха. Најчешће су користили опробану методу “саобраћајке”, иначе специјалност НКВД.

Осим борбе са “шестом колоном”, Удба је током шездесетих и код куће имала пуне руке посла. Осим остатака ибеоваца и ђиласоваца, на удар гвоздене руке, која је сада носила бар некакве рукавице, нашли су се и анархолиберали, техноменажерија, троцкисти, шездесетосмаши, односно студентске левице. Блажи однос према њима и непривођење “марксистичке опозиције”, иако су наравно били под надзором Удбе и често избачени са радних места на Универзитету, показује уплив страног фактора. Тито је желео да уз сопствени култ личност изгради и имиџ “либерално-комунистичке” земље пред западним пријатељима, те је имао “разумевања” за ову врсту дисидената.

Напретком земље, напредовала је и Удба. Методе и средства рада које су користили током седамдесетих могу се поделити на две категорије: методе за откривање, праћење и сузбијању рада унутрашњег и спољног непријатеља и методе за безбедносну заштиту одређених личности и објеката. Основна разлика је што се прве обављају у строгој тајности, док се друге користе уз знање и сагласност надређених. У широк спектар начина рада спадало је врбовање, праћење, прислушкивања телефона, читања писама, као и прављење фото и ТВ документације. Прислушкивање је усавршавано у ритму динамичног развоја технологије. Одобрење за праћење давао је савезни СУП, на предлог организационе јединице СДБ.

Тајна полиција Словеније је прва почела са овом праксом још 1947. када је Митја Рибичић набавио прву технику. Октобра 1954. формирано је посебно XII одељење за праћење у оквиру савезне Удбе. И до 1966. имала је крупне резултате. Микрофони су били у свим страним амбасадама, важним институцијама, и то у зидовима, вазама, цвећу и пепељарама. Било је фиксних прислушкивача.

Међутим, тада су оптужени за прекорачење овлашћење под сумњом да су прислушкивали чак и Тита и Кардеља. Осим стандардних метода, коришћене су и алтернативне, као што су убацивање агената у редове противника. Занимљив је пример Ивана Стојановића, иначе рођеног брата Ђ. Стојановића ликвидираног приликом отмице Владе Дапчевића, коме је подметнута лепа девојка с којом је “био” у вези, иначе честа техника у службама, а посебно совјетској. Приликом давања лажног идентитета узимана је реална особа која је преминула или која се ни по чему није истицала. Извори из службе кажу да је приликом обраде лица у појединим операцијама ангажован колегијум различитих експерата психолога, психијатара, да би се у мултидисциплинарном приступу допринело ефикасности и квалитету акције.

Осим стручњака, од 70-их година служба је све више ангажовала и криминалне групе за обављање прљавих послова, најпре у иностранству, а затим, нарочито 90-их, и у земљи. Наводи се да је Стане Доланц, одговорно лице у Председништву за безбедност земље, први успоставио везу са подземљем. Око 150 људи из криминалног миљеа радило је за службу, а служба се бавила шверцом дувана, цигарета и дроге. На тај начин је долазила до девиза (контролом наркоманије, крупног шверца), а са друге стране “мафијаши са значком”, будући вични том послу, често су били погодан инструмент за неутралисање екстремних политичких емиграната и касније унутрашњих непријатеља. Два можда типична случаја, деца официра ЈНА, познати криминалци и сарадници, па и официри државне безбедности и као такви се прочули током ратова 90-их били су Жељко Ражнатовић Аркан и Миодраг Улемек Легија.

 

Аутори Наташа Анђелковић, Ђоко Кесић

 

Извор Експрес

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here