Како је уништен кладовски кавијар

Поделите:

До 19. века, џиновске моруне (Хусо хусо) мигрирале су из Црног мора уз Дунав, чак до Немачке и представљале су веома значајан ресурс за многе риболовне заједнице. Јесетарске врсте су старе 200 милиона година, старије и од диносауруса, али данас већина врста је веома угрожена.

Две главне људске активности које угрожавају популације јесетровки су подизање брана попут “Ђердапске клисуре” или тзв. Гвоздене капије између Србије и Румуније, које секу миграторни пут јесетровки и као директну последицу проузрокују губитак станишта и мрестилишта, док је прекомерни излов рибе директна и веома негативна последица потражње кавијара на тржишту.

Радоје Зечевић из Института за међународну политику и привреду у књизи Србија и међународни положај Ђердапа овим речима описује игнорисање раније преузетих обавеза уговорних страна: “Изградњом Ђердапа 1 и Ђердапа 2 променили су се закони природе, јер су пројектанти хидроелектране једноставно заборавили да на брани испројектују рибље стазе и тиме пореметили вековну равнотежу’‘ (2000, 39). Да би био ефектан, заборав је морао бити двократан- и код бране Ђердап 1- 1963 и код бране Ђердап 2, скоро 20 година касније!

Увећани ниво велике реке, у сврхе производње електричне енергије и убрзања пловидбе, довели су и до околности да су племените морске рибе, попут моруна које постоје двеста милиона година, са животним веком дужим од човечијег, услед губитка станишта и мрестилишта те неконтролисаног убијања пред изумирањем.

Бугарска, Румунија и Србија увеле су мораторијум за лов на икроносне рибе, “живе фабрике“ кавијара који у Европи достиже цену од 6000 евра по килограму. Важно је знати да је и неконтролисано изловљавање на 17 километара подручја Србије, низводно од бране Ђердапа 2, одмах након стварања ове за рибу погубне баријере, као и у време санкција ОУН према Србији деведесетих година протеклог века, утицало на угроженост моруне. Неки подаци говоре да је, примера ради, у годинама 1985-1990 рибарско газдинство из Kладова производило између 10.000 и 12.000 кг кавијара, тј. 2000- 2500 кг на годишњем нивоу; аларматно је што је истодобно на црном тржишту могло бити нађено великих количина ове тражене робе, чак и на подручјима других држава захваћених ратним дешавањима.

На хидроелектрани Ђердап 1996. године београдска фирма Aqua mont, специјализована за извођење подводних радова, чистила је дно од наслага муља. У дубину је спуштена „мамут“ пумпа коју је надгледао ронилац Андреј Плесничар. Једина веза са људима на површини био је конопац којим је био везан, потезањем конопца сигнализирао је да ли је све у реду.

–Сећам се како су се на хидроелектрани Ђердап заглавили затварачи за брану. Отклонио сам квар и када су затварачи почели да се спуштају, осетио сам ударе по леђима, ногама глави. Одједном сам се нашао у тоталном мраку, усред огромног јата риба које као да су ме вукле. Рибе су нестале, а мени се учинило да сам халуцинирао. Другари су се смејали кад сам им испричао шта ми се догодило. После неколико дана још један ронилац је доживео сличан сусрет са рибљим јатом у кругу бране јер је рибама то једини пут узводно или низводно кроз Дунав – прича Андреј.

Производ по којем се за Kладово знало у свету био је црни “Caviar de Кladovo“. Справљан по рецептури руских емиграната овде приспелих после бољшевичке револуције, овај производ најстаријих рибљих врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима /4-5 евра по граму/. Шверц је углавном вршен трансфером авионским пошиљкама или преко Дунава у ђердапском теснацу, крај Брњице.

Некадашњи директор Рибарског газдинства у Kладову изјавио је како је дуже од двадесет година један од најзахвалнијих купаца кавијара био Џералд М. Штајн из Њујорка који је од Kладовљана откупљивао око 1500 кг годишње по цени од 900 долара за килограм. Овај угледни трговац, чији су рођаци једно време боравили у Kладову током изгнанства из земаља средње Европе /случај забележен у историји под именом “Kладово- транспорт“, када је трагично настрадало од нациста и петоро чланова фамилије Штајн- Лео, Kурт, Мартин, Алис, Берих- Лео/, заштитио је робну марку “Ирон Гате“, како се до 1992.г. звала и његова компанија са седиштем прво на Менхетну, потом у Бронксу, да би фирму 1993.г. преименовао у “Caviar and Caviar Ltd“ Rockville, као супсидијерног припадника ланца “Porimex Swisscaviar Company“.

Након бродолома са шверцом иранског кавијара у време Регановог ембарга, постаје екслузивни заступник за САД добављача кавијара из Азербејџана, који је даље стављао у промет под именима “Iron Gate“, “Caviar Direct“, “Epicurean“, “Continental“. На крају, од средине деведесетих Штајн је председник “Stone Hill“ из Мајамија- актуелног носиоца права употребе робне марке “Iron Gate“ за кавијар, димљену и маринирану рибу. Он је писац једне од најцењенијих књига у свету на тему најскупљег рибљег продукта, публиковане 1981.г. под називом “Caviar! Caviar! Caviar!“

У Румунији се последњих година промовише идеја подизања система рибљих лифтова који би надоместили пропусте пројектаната и политичара.Kавијар је и даље изазов за људе којима закон није животни ослонац, али и међународним организацијама које настоје да уведу ред у ову област инсистирајући на стварању услова за опстанак угрожених јесетарских рибљих врста.

Аутор: Ранко Јаковљевић, ТK магазин

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here