Kако су изгледали први контакти партизана и четника 1941. године: “Ви нас називате гибаничарима”, каже Дража, а Ранковић одговара: ‘То вам је име дао народ”

Поделите:

Први сусрет партизана и четника 1941. године одиграо се још у Београду, пре него што су се Тито и другови пребацили на слободну територију.

О томе је Александар Ранковић у писму известио Тита (кога је у том периоду ословљавао са „Новак“).

“И одржан је састанак између нас и војно-четничке организације којој на челу стоји Дража Михаиловић. Састанак је држан у Београду у понедељак. Присутни Дражини изасланици: пуковник Пантић, мајор Пилетић, ађутант Дражин и по свој прилици четврти је поп, наши претставници су: Доктор, Ђуро и студент…”

Тај Пантић је, како је Марко преносио “Новаку”, рекао да је слом Хитлера неизбежан и да ће Совјети однети победу, да су Дражине снаге свесне да “овде долази руска војска која ће успоставити ред и совјетизирати земљу”, уз опаску да би у крајњем случају могло да се деси да дођу и Енглези.

“Али свеједно, дошла и црвена војска овде, ми знамо да ће официри имати своје место онако исто како су га имали и у Балтичким земљама. Ми смо официри, а не политичари”, како ли је само то звучало те 1941. године…

И онда су редом четници осудили издају Kосте Пећанца (“с њим немамо никакву везу”), али су рекли да не одобравају ни партизанске акције – углавном, не све.

“Сада се не исплати ‘за једног Немца или једну шину губити 50 Срба’. Има случајева, каже Пантић, да партизани нападају и невине људе – Србе, као: неког кулака, жандаре и жанд. станице које и нама чине услугу, обавештавају нас итд., спаљују се у општинама поред осталог и земљишне књиге, тако да сељаци неће знати чије је шта и докле су складови. Све то, као и пљачка која цвета у последње време, јер пљачкаши искоришћавају име партизана, може и вама (тј. комунистима) грдно нашкодити у народу…”

Ранковић на крају дописа даје мишљење да се с њима може преговарати.

“Чини ми се да су то претставници оне средње буржоазијице која се копрца у својој неодлучности и страху за своју имовину, али која не може остати равнодушна према окупаторима и издаји земље, те би радије и с нама, него даље под оваквим стањем. Разуме се, то је моје мишљење.

Јави ми, Стари, шта мислиш о целој овој ствари и шта би требало даље радити.”

Тито је после тог извештаја одлучио да се лично први састане с Дражом Михаиловићем. У пратњи свега неколицине партизана, Тито је отишао на састанак у село Струганик крај Ваљева.

У септембру 1941. године највиши партијски руководиоци кренули су према слободној територији. Тито је ишао возом, а Иво Лола Рибар, Иван Милутиновић и Александар Ранковић ишли су прво пешке, па коњима, пише Владимир Дедијер. Kако се сећала Славка Ранковић Лекиних прича, ишли су баш преко Дражевца. Kоча Поповић је обезбедио пратњу. Требало је да се са Титом сретну у Kрупњу. Стигли су пре Тита, кога је у међувремену чекао сусрет са Дражом Михаиловићем у Струганику. Ранковић је касније сведочио да су били уплашени да ће се Титу нешто десити на повратку.

Потом је дошло такозвано саветовање у Столицама, а једна од одлука тада донетих била је и та да се наставе преговори са Дражом.

Овако је то отприлике изгледало, по сећањима Александра Ранковића у разговору са историчарем Венцеславом Глишићем, вођеном 1974. године.

“После саветовања у Столицама сместили смо се у селу Толисавац, у кућу Мике Вујковца, зета Драгојла Дудића, у којој смо остали до половине октобра. Из Толисавца почетком октобра кренуо сам са Милошем Минићем на Равну гору, како бисмо наставили преговоре о сарадњи са Дражом. ‘Ви нас називате гибаничарима’, почео је шаљиво разговор Дража. ‘То вам је име дао народ, а не ми’, одговорио сам. ‘Ево’, додао је Дража, ‘тим поводом спремили смо вам гибаницу за ручак’”, препричавао је Ранковић историчару Глишићу.

Ранковић се Дражи представио именом Јован Станковић, Врховни штаб (успостављен под тим именом баш у Столицама) му је под тим именом и издао пуномоћје за преговоре.

Дража је знао да му то није право име, то је било јасно пошто је питао Ранковића како се заиста зове.

Док су разговарали, Ранковић је видео Бешку Бембас, заједно са супругом Милом Цветићем, избачену из партије још 1939. године.

Прво је помислио да је пришла четницима, али је убрзо приметио да су око ње стражари који је некуд спроводе.

“Док ми разговарамо о сарадњи, ви наше партизане заробљавате. Сарадња није могућа док их не пустите”, рекао је Ранковић.

Дража је, по Ранковићевом сведочењу, за противуслугу тражио да партизани повуку потерницу за Николом Kалабићем. Ту је склопљен договор и на крају састанка заробљени партизани су кренули са њима.

А када су кренули према коњима, испратио их је Драгиша Васић. Узео је Ранковића под руку и рекао: “Господине Станковићу, поздравите Тита и реците му да ћу ја остати овде док не видим да има услова за нашу међусобну сарадњу.”

 

 

Nedejnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here