KО ЋЕ ЊУ ДА ПАМТИ, КАД НЕМА НИ ГРОБ, НИ СПОМЕНИК? Заборављена ЈУНАKИЊА Првог светског рата (ФОТО)

Foto: SD Ilustracija
Поделите:

Колико памтимо своје хероје? Да ли смо склони да их заборављамо, потискујемо или довољно не ценимо жртве оних најхрабријих људи који су дали своје животе за – ИДЕЈУ?
Много је примера у српској историји да су неки људи због неких необјашњивих разлога величани и то посебно у време после Другог светског рата, а неки веома заслужни, који су се показали у најтежим временима по српски народ – заборављани. Једна од тих заборављених хероина и јунакиња, за коју је ретко ко чуо била је и Ризна Радовић. Међутим, ако кажемо Стојан Комита, можда ће се ретки и подсетити ко је то.

А жена која је највећим делом заслужна за ослобођење једне општине, општине Блаце и Топличког краја свакако заслужује да се о њој зна и да буде слављена међу својим народом.

Ризна Радовић је заборављена јунакиња Првог светског рата и нажалост није једина. Ризна Радовић рођена је у Крпимеју на Лабу код Подујева око 1900. године, а умрла у Чавољу 1939.године. Ово је њена прича дуга као и њен живот – 39 година.

Како је са својом породицом живела на подручју где су постојали велики сукоби са Арбанасима њена породица се сели у село Прекопуце код Прокупља, а управо на подручју Топлице их затиче Први светски рат. Све до 1917. године живела је мирним животом.

А те 1917.године храбри народ Топлице подигао је велики устанак против бугарске и аустроугарске окупације. Као и многи и Ризна Радовић одлучује да се придружи српској војсци и храбром народу југа Србије, а пре свега народу који је живео на простору Топлице, Јабланице, Јастрепца и источних и средњих предела Копаоника.

Ризна Радовић је прво приступила чети војводе Косте Војиновића. Тамо добија надимак Стојан Комита, а то јој никад није ни сметало. Штавише, до краја живота се облачила као мушкарац и говорила о себи у мушком роду. Убрзо по ступању у српску војску и чети војводе Косте Војиновића добила је огромно поштовање међу својим саборцима и показала је невероватну храброст и вољу за слободом. Учествовала је у многим окршајима са Аустријанцима и Бугарима.

Оно што је најзначајније је чињеница да се посебно исказала приликом ослобођења Блаца, и то посебно у борбама на Јастрепцу и Ристовцу. Тада је због показаног јунаштва унапређена у чин десетара.

Рат јој је донео много невоља и мука. Приликом једне борбе са Бугарима бива рањен. Два бугарска метка завршавају јој у левој нози. Ту се њеним мукама не назире крај. Бугари је тако рањену пробадају 15 пута бајонетом, тражећи од ње да ода своје саборце. Све ово је преживела.

Историјски подаци говоре да је до краја коначног ослобођеења наизменично боравила у болници и окупационом затвору. Епилог битке по њено здравље била је једна ампутирана нога, а рука јој је била одузета од убода бугарских бајонета.

Пошто је била добровољац, као и већина добровољаца добила је од краља Александра пет хектара ораница у добровољачкој колонији Чавољ, недалеко од Келебије и Суботице.

О њеном приватном животу се мало зна. Поред чињенице да је имала надимак Стојан Комита, била добровољац, показала невероватну храброст, она је до краја живота од себи говорила у мушком роду и облачила се као мушкарац. Познато је и да се никада није удавала.

Умрла је 1939.године у Чавољу и сахрањена је на српском војничком гробљу у Дудовој. Да судбина тих храбрих људи, ванвременских јунака и хероја буде још трагичнија приликом мађарске окупације 1941. године гробови српских јунака су оскрнављени, а онда је део гробља одузет од Српске православне црквене општине, гробови јунака су у потпуности уништени, а земља изорана због изградње спортог центра.

Такође, веома важна чињеница је и да ју је лично француски маршал Франш Депере одликовао Француским ратним крстом са палмама и двема армијским похвалама због невероватног исказаног јунаштва у Топличком устанку против бугарских и аустроугарских окупатора.

Од успомене на ову одважну жену, није остало ништа. Ни гроб, ни споменик, ни сећање на њу. Ништа. Једино што буди наду да неће бити заборављена је прича о њој и само ретки људи који су чули з њу и њене подвиге. Такође, а можда и иронично, само игром животне судбине или нечијег немара, остала је иза ње и песма спевана њој у част за насловом “Оста само песма”.

ОСТА САМО ПЕСМА
Ој, Ризна, младо момче, зашто нам село остави,

комитско рухо обуче, реденик тешки навуче,

назва се Стојан Комита, с гором се чарном састави.

Да кршиш с горе злотворе?

Стојане, мори комито, чува ли горје зелено,

Трешти ли бомба громовна, пљушти ли киша оловна,

Бије ли пушка силено, чујел’ се јека далеко?

Стојане, болан Стојане, што лежиш смркнут у гори,

Чујеш ли вране злокобне, поју ти песме надгробне,

Каква те мора умори, зашто си тијо, ђидијо?

Пеку ли ране Стојане, седамнаест смртних процвата

На младом телу дивотном, руменом крвљу животном?

Srbija Danas

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here