Краљу Александру Карађорђевићу дошла главе версајска Eвропа

Поделите:

Политичка позадина атентата на Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године .Британија и Француска спречиле да истрага не оде далеко. Архиви недоступни и до данас за историчаре истраживаче

ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница. Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је стварно био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага с почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за историчаре истраживаче. Коме и зашто одговара да истина о марсељској трагедији остане под велом историјске таме?

Непосредно после атентата званични став Британије и Француске према догађају у Марсељу јасно се искристалисао. Били су одлучни да се не сме дозволити да истрага о овом злочину оде сувише далеко… И нису дозволили. Истрага није отишла “сувише далеко”. Поред оваквих савезника, коме су још потребни непријатељи…

Почео је невиђени притисак на Југославију да никако не сме да оптужи Мусолинија, већ да оштрицу напада треба да усмери на северног суседа. Директива је гласила – оптужујте Мађаре до миле воље. Међутим, ни то није дуго трајало. Кнеза Павла упозоравају да се пропаганда против Мађарске смањи, наводно због испада према мађарској мањини у Југославији.

Краљ Александар променио план зграде Главне поште

МНОГО деценија касније, однос Лондона према пресудном политичком атентату, између два рата, није се променио. О томе најбоље говори сведочење Станише Влаховића, професора на Универзитету у Бирмингему, који у “Политичкој ревији” број 2, за 2004. годину, пише о једном невероватном догађају када је из Британског државног архива нестала сва документација о ликвидацији југословенског монарха:

“Мислио сам тада да студију о убиству краља Александра поделим у два дела… Због тога сам решио да прво проучим оно што постоји у Британском државном архиву. То је било 9. и 10. фебруара 1984. године, када сам провео два дана у Архиву у Лондону. Наишао сам и на обиље важних докумената на енглеском, француском, немачком и италијанском језику”, навео је Влаховић.

Професор Влаховић се поново обрео у лондонском архиву фебруара 1987. године. И доживео је шок: “… у архиву није више било ни трага од докумената на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском о периоду од краја 1929. до октобра 1934. године. Није било ни каталога у којима су документи били заведени.”

Роланд Абијате /Атмосфера у “Малом Паризу”…

И осамдесет година од осуде на смрт првог југословенског краља, архиви настављају да крију тајне о завери против њега. Сличну судбину, попут професора Влаховића у британском државном архиву, доживеће неколико наших истраживача у Паризу.

Крајем априла 2014. професор Предраг Симић изјавио је, за “Новости”, да се извештај француске државне комисије о атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу налази под ембаргом и 80 година после тог догађаја, вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету.

Париз и Лондон сигурно не без разлога држе под ембаргом досијеа о овом политичком атентату…

ПРЕЋУТКИВАЊЕ овог дела историје намеће отворене сумње да се у марсељски атентат упетљала готово сва версајска Европа, и да је свим главним и споредним играчима било у интересу да се склоне и краљ Александар и Луј Барту.

Двадесет три године после атентата, 23. маја 1957. године, у јутарњем издању листа “Нова Немачка” (Neues Deutschland), на предњим странама, поново отварају ову, такорећи, заборављену страницу историје. Суштина овог новинског штива била је у тврдњи да је капетан Ханс Шпајдел 1934. године, као помоћник немачког војног аташеа у Паризу, по Геринговом наређењу извео супертајну операцију “Тевтонски мач”. Циљ овог подухвата је споменути атентат на југословенског краља, операција у којој је страдао и француски министар иностраних послова Луј Барту. Целу операцију, пише новинар “Нове Немачке”, организовао је Шпајдел, уз помоћ својих агената који су до танчина пратили све мере обезбеђења краљеве посете Француској, и на тај начин омогућили непосредним извршиоцима, усташама и ВМРО, да изврше атентат.

Извештај капетана Шпајдела Герингу

У Президијуму Савета националног фронта Немачке ДР, у јулу исте године одржана је међународна конференција за новинаре. Званични представници источнонемачке државе поделили су новинарима копије трију докумената, јединих сачуваних, како су посебно истакли. Ти документи су, заправо, били писмо рајхсминистра авијације Хермана Геринга упућено у Париз капетану др Хансу Шпајделу, 1. септембра 1934. године, а затим Шпајделов одговор од 3. октобра 1934. у коме се прецизира да су све припреме за операцију завршене. Трећи документ био је прилог уз Шпајделово писмо, односно извештај немачког шпијуна Г. Е. Хаака, с тачним описом руте кретања краља Александра по доласку у Марсељ.

ПРЕ 80 ГОДИНА У МАРСЕЉУ На данашњи дан убијен Александар Карађорђевић, пуцали у краља да убију и Југославију

Ова конференција за новинаре изазвала је поприличну гужву у светским медијима, нарочито у оним из источног “лагера”. Само у Југославији је био – тајац. Ниједан дневни лист није пренео ни реч. За разлику од званичног Београда, у Источном Берлину не мирују. Ангажују познати филмски брачни пар, режисера Ендруа Торндајка и његову супругу Анели, који снима документарни филм “Тевтонски мач” и објављују књигу са истим насловом.

Ово је један део приче о атентату на краља Александра. Други се дешава поред њега у Београду.

ПОЧЕТКОМ лета 1932. београдском калдрмом је закорачио један држављанин Монака који је већ много година угоститељ и поседује хотел у Жуан ле Пену. Његово име је Роланд Абијате. Сазнао је да у престоницама Балкана недостају луксузна места за добар ноћни провод.

У Београду су задовољни што један странац хоће да уложи новац у репрезентативни локал европског нивоа. Дипломате, акредитоване у Београду се, иначе, жале да вечери проводе у резиденцијама и да се досађују. Балканске гостионице за њих су неуредне, прљаве и без фантазије.

ОБАВЕШТАЈАЦ И НОВИНАР
ХАРВИ Клер, професор са универзитета Јејл и један од аутора књиге “Шпијуни: Успон и пад КГБ у Америци”, у часопису New Republic пише: “Роланд Абијат, који је убио совјетског пребеглицу Игнаца Рајса у Швајцарској, 1937. године, сместио се у Њујорк под маском дописника ‘Правде’, по имену Владимир Правдин и спријатељио се са америчким новинарима као што су били Волтер Липман и И. Ф. Стоун…”

Посебну пажњу привлачи његова вереница. Висока, витка и лепа плавокоса, стара око 27 година. Представља се као шведска бароница Фон Колас.

Чим је упознао мало боље прилике и обичаје, проналази просторије за свој ресторан. Била је то кафана “Дрина”, у Бирчаниновој 17, у тадашњем дипломатском кварту. Брзо задимљени бирцуз претвара у првокласни европски ресторан. У једном делу је коцкарница у којој се игра само за високе улоге…

РЕСТОРАН зрачи отменом атмосфером. Старо име “Дрина” више није прикладно. Ново је европско “Петит Парис” (Мали Париз) и преко ноћи постаје састајалиште београдског крема. То су официри из оближњег Министарства војног и Генералштаба, чиновници из Министарства иностраних дела и, наравно, стране дипломате. И није чудо, у близини су британска, италијанска, бугарска и француска амбасада. На педесетак метара је и централа Велике ложе Југославија. Масони после својих ритуала све чешће и у све већем броју долазе у “Мали Париз”. У коцкарници отварају кредит младим официрима и дипломатама, без досадног инсистирања на враћању дугова.

Ова идила траје више од две године. Два месеца после атентата у Марсељу, Роланд Абијате оставља пуномоћје пријатељу Ерману Бахману, италијанском пословном човеку, да ликвидира ресторан, и напушта возом Београд, са четири кофера.

НАРЕДНИХ година нико више ништа није чуо о хотелијеру из Монака. Ово би наизглед могло да изгледа као крај приче о човеку који је променио ноћни живот југословенске престонице. Међутим, знатижељник може данас да прочита на руском сајту о обавештајној служби, следе и његови биографски подаци: “Правдин Владимир Сергејевич (он је и Francois Rossi, Roland Abbiat (1904 (1905?) – 1962). Агент ИНО ОГПУ (Инострани одсек претходника КГБ). Из породице музичара и композитора, држављанина Монака. Рођен у Енглеској. Одрастао у Санкт Петербургу.”

Неколико месеци, по одласку Абијатеа из Београда, у његовом столу су пронађене признанице на дуговања преко 120 официра из Министарства војске, из Генералштаба, дипломата из Министарства иностраних дела, као и чиновника Управе двора. То су све били људи који су били упознати са важним државним тајнама, наравно захваљујући положајима које су заузимали. Те 1935. у државној управи, војсци и дипломатији било је неуобичајено много отпуштања и премештања по казни. Неколико самоубистава официра и дипломата никада није расветљено.

Абијате је испунио свој задатак. Сазнао је све детаље и комплетан протокол и начин обезбеђења путовања краља Александра у Марсељ. Његова вереница ће бити она чувена “лепа плавка” која ће пренети оружје атентаторима из Швајцарске у Марсељ.

 

Новости

 

Kонтакт за поруџбину – bojanic73@gmail.com

моб ‎0652061021

Поделите:

7 Коментари

  1. Hm,hmm…na,jednoj strani Englezi i Francuzi,a na drugoj on,sa istetoviranim,germanskim orlom,na grudima i u mozgu. U, tim vremenima..mrka kapa. Imperijalizam,jdan klin u Hrvate,Slovence,drugi klin u Makedoniju..capanje interesa..a,on se trtio…posluzio,da se napravi,tampon drzava,da zaustavi Nemacku, da se siri,na jug,a Rusija da se ne siri na Zapad…

  2. Југославија је била изнуђено енглеско решење како би обезбедили католичку контролу над Србима. Међутим краљ Александар је једнога тренутка покушао “ампутацијУ”, којом би се ослободио контролора и добио православно царство на Јадрану – то је Енглезима и свима осталима било превише. Југославија је и овако била трн у оку свима, а тек Православија није долазила у обзир!

  3. Како можете писати на ову тему, а прећутати колаборацију КПЈ-усташе-ВМРО?
    Уместо тога, бавите се куплерајским оговарањима?
    Да, “Версајска Европа” је дошла главе нашем витешком краљу Александру, али у сарадњи са нацистима, фашистима и комунистима. што то прећуткујете?
    И, даље, што ћутите о даљој биографији нацисте, капетана Ханса Шпајдела? Рецимо зато што пичкоусти босанчерос Вучић лиже папуче Меркеловој и НАТО, па је корисно прескочити незгодне детаље?

    …Смртни ударац српству је задат у уторак, 9. октобра 1934. године, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Тада је у здруженом фашистичком атентату убијен наш краљ Александар I Карађорђевић. После његове смрти Срби су изгубили на погибељној историјској ветрометини један свој глави ослонац. Да је од свих српских непријатеља наш херојски Краљ нанишањен као највећа препрека у реализацији намера, доказује да су његову главу тражили Моша Пијаде, Стаљин, Мусолини, Хорти, Хитлер, Павелић и ко зна још ко.

    Колико је мрачна позадина атентата доказује и чињеница да ни 80 година после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу извештај француске државне комисије која је истраживала овај злочин није постао доступан јавности. Према прозирним документима, може се лако бранити идеја да је убиство краља Александра први удружени европски пројекат. Без сарказма, али са најдубљим презиром, Србија би требала да предложи да се 9. октобар 1934. прогласи за Дан Уједињене Европе.

    После “опсежне истраге” какве познајемо и данас када су у питању расистички усмерени злочини према Србима, Мађарска је “строго опоменута” а Италија ни то. Да неко спомене тадашњег америчког љубимца Хитлера, ни случајно. Мада, има врло солидних доказа да је Немачка уплетена у злочин. Неспорно је да је капетан Ханс Шпајдел помоћник војног аташеа при Немачком посланству у Паризу, за кога историчар Волков наводи да је био умешан у атентат на краља Александра, током Другог светског рата постао је Хитлеров генерал и начелник штаба Петог армијског корпуса на источном фронту, а затим начелник штаба Ромелове групе армија Б у Француској. После рата је успоставио тесне везе с Конрадом Аденауером и имао водећу улогу у обнављању Бундесвера, чији је први генерал био. У априлу 1957. постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи.

    Лако се може успоставити паралела између ликвидације Франца Фердинанда – који (атентат) се терети за изазивање светског рата, и атентата на Суверена народа који је поднео тешке губитке у том Првом рату. Овај пут, убиство једног европског краља није изазвало ништа до једва приметног циничног осмеха на леденим лицима и куцкање кристалним чашама “уздравље” на истим европским дворовима. Ми ћемо стати на становишту да свакако те европске “камене фаце” у опште нису биле у својој имбецилности свесне куд су (и) овим убиством гурали свет.

    Фашисти и бољшевици су отада били сигурни да могу да ударе где и кога хоће, да узму шта и колико им треба. И увек ће наћи саучеснике међу мањим народима, који ће им бити од помоћи.

  4. Hm,hmm…boljsevik Milan Stojadinovic,najbogatiji Srbin iz evrope,i fasista Ante Pavelic, 1954, sacinioi sporazum o podeli YU,skoro “‘tocno”, kako su,nacrtali na salveti, Cercil i Staljin…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here