KРИО ЈЕ KАДА ДАЈЕ НОВАЦ ЊИМА, А ЈОВАНKА СЕ ЖАЛИЛА ДРУГИМА: Морам му и шлиц закопчавати!

Поделите:

Портал Еxпресс.хр у наставцима објављује годинама скриван, огроман документ из Председништва СФРЈ а који се тиче Тита и Јованке и праве природе њиховог односа. “Бела књига Јованке Броз” између осталог говори и о трачевима које је Јованка ширила о свом супругу.

“Уживала је и поверење друга Тита и прелазила преко његових шала или примедаба на њен рачун. У пуној мери се ангажовала у извршавању програма и обавеза у земљи и иностранству, доприносила стварању угодне атмосфере приликом разних приредби и настојала да се програми чине разноврсним и занимљивијим. Исто тако, допринела је и подизању стандарда опреме и инвентара у резиденцијама, као и побољшању квалитета менија и културно-уметничког програма. Међутим, у том погледу се почело и претеривати, нарочито у настојањима да се користе и нека нова сазнања из других земаља. Јованка Броз је, од изражавања поштовања према личности Председника Републике и посвећивања пуне пажње у току прве две декаде брака, почела да изражава и одређене скепсе према другу Титу у време погоршавања односа, почев од тога да се он не слаже са многим стварима које раде његови најближи сарадници, да о томе њој говори и да нема више снаге да се бори.

Ситуација се од 1973. године изменила и Председник Републике је без Јованке Броз примао чланове своје породице, укључујући унуке и праунуке у Белом двору и задржавао на ручку, уочи или на сам дан рођендана. Тим поводом, Председник Републике је уз помоћ Протокола или личног секретара одређивао и пригодне поклоне. Такође је у одвојене посете примао синове Жарка и Мишу, које је повремено и финансијски помагао. Давао им је, у тим приликама, и мање личне поклоне без знања Јованке Броз.

Александар Шокорац износи да се Јованка Броз, поред свакодневног упозоравања лекара да се здравствено стање Председника Републике погоршава и да му треба обезбедити појачану лекарску негу и смањити програме активности, томе противила, посебно стварању адекватне лекарске екипе и то, пре свега, од војних лекара. Kада је касније, на инсистирање државног и партијског руководства, лекарска екипа формирана, Јованка Броз је стално изражавала сумњу у њихов квалитет. Председник Републике је у појединим периодима био без кувара, јер је Јованка Броз одбацивала све предложене кандидате за овај посао, па су храну за Председника Републике припремали дежурни лекари и медицински техничари, или је доношена из “Метропола” или “Kлуба посланика”. Председник Републике је, такође, неколико пута остао и без осталог кућног особља у Београду и на Брионима, јер је особље из тих резиденција, тако рећи, “преко ноћи”, било отпуштено по наређењу Јованке Броз. Наглашава да је у оваквим случајевима реаговао и упозоравао Јованку Броз на, законску и људску, неодрживост оваквих поступака, као и на последице на углед резиденција (тражење запослења за отпуштене раднике из резиденција и њихово људско расположење).

Иван Мишковић износи да је интересовање Јованке Броз било таквог карактера да је прелазила оквире нормалне знатижеље за одређена збивања и догађаје. “Она је хтела и чинила све да баш све зна”, а била је у могућности да зна много више него и појединци из политичких врхова. Настојала је да дозна све о чему је Председник Републике реферисано, отварала је споредна врата и прислушкивала, а по неким индикацијама чак је била поставила прислушне уређаје како би пратила реферисања и разговоре који су вођени у Kабинету Председника Републике. Kао илустрацију, наводи да се Председник Републике, не један пут, дизао са столице, одлазио до споредних врата свог Kабинета и љутито их затварао (лупио) која би она одшкринула и наслонила на њих уво у покушају да чује о чему се разговара.

“И ШЛИЦ МОРАМ ДА МУ ЗАKОПЧАВАМ”

Мишковић, такође, износи да је Јованка Броз настојала да себе прикаже као мученика у резиденцији и као личност која на својим леђима носи терет државних послова, којој треба све реферисати да би могла да “помаже” Председнику Републике у вођењу државне политике. То је настојала да искаже према свима, па је тако једном приликом генералу Валтеру (за време посете Председника Републике Индији) отприлике рекла: “Ја сам та која све водим, шта он више може, он је стар, ја му морам чак и шлиц закопчавати…”.

Иван Мишковић, такође, износи да му је Председник Републике у више наврата говорио да је Јованка Броз агресивна, егоистична, груба – “да је требала бити предрадник у рудницима дијаманата у Јужној Африци, где се бичем шибају копачи…” и да је Председник републике преко њега давао новац својој унучади и молио га да води рачуна да то она не сазна”.

Еxпресс.хр

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here