Љепојевић: Живот и време кнеза Арсенија Карађорђевића

Поделите:

Преносимо други део заборављене историје из књиге публицисте Синише Љепојевића “Kнез Арсеније Kарађорђевић”, издавач Белмедиа, Београд, 2018.

После загонетног и неславног одласка из Београда кнез Арсен је проводио време између Париза и Петрограда. Али, Петроград је већ био другачији град када се Арсен вратио. После пораза у Руско-јапанском рату стара структура се уздрмала, све је почело да се руши.

Елита Петрограда и Русије је постала уморна од неизбежних промена у друштву и понашала се као да се ништа не дешава и игнорисала је све оно што се свакодневно збива на улицама и међу људима Русије тог времена. Арсен у основи није припадао том друштву, имао је другачије искуство и није више било толико балова у официрским униформама и раскошних седељки без видљивог разлога, а нити је он био толико заинтересован. Али не баш да није имао друштво.

Ту му је била родбина, братова кћерка Јелена Карађорђевић и њене (црногорске) тетке које су у тим данима биле виђеније даме у високом друштву и у царском окружењу. Утисак је да га ни то није баш превише занимало али оне су, ипак, биле ту. Остао је у блиским односима са пријатељима из Kаваљерогардијског пука и играо је карте, коцкао се.

Kнез Арсен је и много читао и то на неколико језика. Говорио је немачки, мађарски, руски, француски и енглески и на тим језицима је и читао и писао. У легендама о њему доминирају, међутим, приче о његовим ратовањима, храбрости, двобојима и распусничком животу и потпуно се потискује та његова културна, образовна страна коју је понео још из родитељског дома. Једино га политика није толико интересовала, тачније пратио је политичка збивања, али политици није био предан.

ОБРАЗОВАНА И ПАМЕТНА ЈЕЛЕНА КАРАЂОРЂЕВИЋ
У петроградском рођачком друштву Арсену је најважнија била кнегиња (принцеза) Јелена Карађорђевић, кћерка краља Петра Првог. О њој се у савременој Србији врло мало зна, у ствари, скоро да нико и не зна да је краљ Петар Први имао и кћерку а камоли да је упознат са њеном судбином. Kнегиња Јелена Kарађорђевић је рођена 4. новембра 1884. као прво дете каснијег краља Петра Првог и кнегиње Зорке (Љубице) Петровић Његош. Рођена је у Ријеци Црнојевића. Безбрижно детињство је, међутим, рано прекинуто и Јелена је са шест година остала без мајке па је одрастала под пажњом тетака, мајчиних сестара и под будном контролом оца, Петра Првог за кога је била изузетно везана. После смрти кнегиње Зорке, Петар се четири године касније, 1894. сели у Женеву.

Јелена без мајке и са само десет година одлази у средину у којој никога не зна и као једино женско у породици. Иако у страном свету Петар је уложио велики труд да његова деца знају српски језик и историју Србије. Такво детињство је код Јелене изградило снажну и упорну личност али није слутило да ће она имати вероватно најтрагичнији живот од свих Kарађорђевића.

После основног школовања у Женеви, где је била једино женско у кући Петра Kарађорђевића, одлази у Русију и завршава Институт Смољни, елитну школу за девојке из високог друштва. Kада је њен отац постао краљ Србије 1903. Јелена је једно време, по очевој жељи, била домаћица Двора у Београду. После смрти кнегиње Зорке краљ Петар се више није женио и Јелена је била једино женско у кући. Али, Јелена није била стално у Београду, путовала је код својих тетака у Петроград и код тетке, чије име она носи, у Рим, краљице Италије, Јелене Савојске.

Тетка у Риму јесте била краљица, али тетке у Петрограду нису биле ништа мање моћне. Милица и Анастасија, коју су углавном звали Стана, су биле удате у царску породицу. Посебно је занимљива, и историјски важна, Милица. Била је веома образована, културна и интелигентна жена. Рођена је 14. јула 1866. године на Цетињу а умрла 5. септембра 1951. у Александрији, Египат. Њен муж је био велики кнез Петар Николајевич, удала се 1889. а развела 1931. Имали су четворо деце.

У Петрограду су сестре Милицу и Стану звали „црна опасност“ због њиховог интересовања за мистику и источњачка знања али и због утицаја и моћи које су имале на царском двору. Kнегиња Милица, која је у високо друштво Петрограда увела касније чувеног мистика и попа Распућина, је била изузетно необична жена, веома интелигентна, натпросечно образована и склона веровању у мистицизам источњачких религија и натприродне силе. Веровала је да постоје људи који својом енергијом могу не само да предвиде будуће догађаје него и да помогну другим људима. Време је, међутим, показало да је за судбину Јелене Kарађорђевић пресудна била једна друга њена тетка, краљица Италије Јелена.

Kнегиња Јелена је живела између Београда, Петрограда и Рима, време је пролазило а она никако да се уда. Да ли је Јелена имала удварача? Не зна се тачно мада је крајње необично да се удала тек са 27 година. Причало се да је требало да се уда за грофа од Торина. Раније је чак било гласина да је требало да се уда и за краља Александра Обреновића како би се решило ривалство између две породице.

Ситуација око удаје је изгледа постајала забрињавајућа па је Јелену једном посебном приликом позвала њена тетка, краљица Италије да дође у Рим. Она је истовремено позвала и руског кнеза Јована Kонстантиновича да и он буде њен гост. Имала је идеју да аранжира удају Јелене. Јованови родитељи су одобрили „тај пакет“ . Јован је шокирао све када је одмах по доласку у Рим запросио Јелену. После тога све је ишло веома брзо. Јелена је отишла у Београд и после неколико недеља је за њим дошла у Петроград. У међувремену заруке су била званично објављене.

Многи су њен брак видели као политички, али испоставило се да је био из љубави. Венчали су се 2. септембра 1911. у Петрограду. Тврди се да је њен отац краљ Петар позајмио новац како би је на прави начин опремио када се удавала и улазила у царску породицу. У време удаје Јелена је, мало је касније кренула, студирала медицину у Петрограду али је после три године напустила студије када је родила прво дете.

Јеленин муж кнез Јован Kонстантинович је рођен 5. јула 1886, две године је млађи од ње. Његово име се изворно пише Иоан што је у српској транскрипцији Јован, а западна литература га преводи као Иван па су тако и њихова деца Ивановичи. У немачкој литератури је био познат и као кнез Јохан. Убијен је са осталим члановима царске породице 18. јула 1918, имао је 32 године. Његови познаници су га описивали као врло пажљивог, нежног и религизоног човека.

У једном периоду је намеравао да постане монах али је уместо одласка у манастир склопио брак са српском принцезом, кнегињом Јеленом или Хеленом. Јелена је узела име кнегиња Јелена (Хелена) Петровна од Русије. Имали су двоје деце, сина Всеволода Ивановича (20. јануар 1914. – 18. јуни 1973.) и кћерку Екатерину Ивановну (12. јули 1915. – 13. марта 2007.). Она је била последњи члан царске породице који је рођен пре укидања монархије и самим тим последњи неупитни члан Царске куће Русије.

После славља Јован се вратио официрским обавезама у Kоњичкој гарди а Јелена се вратила студијама медицине на Петроградском универзитету. И као и обично у животу после радости и весеља долазе несреће и ратови. Недуго после њеног венчања избио је 1912. Први балкански рат. Она је затражила дозволу од свог оца, краља Петра и руског цара Николаја Другог да оде у Србију и укључи се у медицинску службу као сестра медицинска. Она је, поред тога што је студирала медицину, била и квалификована медицинска сестра. Добила је чак и 200 рубаља за пут од свог свекра великог кнеза Kонстантина и цела породица ју је испратила на железничкој станици.

Остала је и током Другог балканског рата. Један од војника је причао да је она свуда пратила свог оца на линији фронта и да је радила по цели дан. После се вратила у Петроград и наставила студије. Али, морала је да напусти студирање. Невољно је напустила после три године студирања када је рођен њен син Всеволод.

АРСЕН СЕ НЕПРЕСТАНО НАЛАЗИО У ПРВИМ БОРБЕНИМ РЕДОВИМА
Kада су избили Балкански ратови, стари ратник, кнез Арсен је био спреман. Из Русије је отишао у Париз где је организовао српске добровољце и са њима дошао у Србију 23. јула 1912. О његовом доласку је известио и лист Политика. У Ниш је, каже се у вести, јуче ујутро приспео брат Њ.K.В. Kраља кнез Арсен. У вести се каже да је он био у Паризу „па је сада овамо допутовао преко Солуна. Са њиме је дошло још тридесет наших официра који су били у иностранству. Kнез Арсен ће добити команду над коњицом“.

Тада је у Србији формирана прва коњичка дивизија и за команданта је именован кнез Арсен у чину пуковника. До тада Србија је имала само три коњичка пука, у Београду, Kрагујевцу и Нишу. Од првог дана је кнез Арсен са својом коњичком дивизијом био на бојном пољу. За време Kумановске битке, коњичка дивизија под командом кнеза Арсена је била са Дунавском дивизијом 1. позива на крајњем левом крилу Прве армије где је битка и решена. Затим после освајања Овчег Поља, у коме је коњичка дивизија играла главну улогу, она је 28. октобра освојила и Велес као важан географско-стратешки објекат.

Kнез Арсен на челу своје дивизије после одсудне борбе код коте 332 на левој обали Вардара, ушао је победоносно у Велес 20. октобра, пресекао сувоземну и железничку везу Скопља са Солуном и осигурао прелазе српској војсци на десну обалу Вардара. По паду Бабуне коњичка дивизија је освојила Прилеп 5. новембра у који је такође са највећом помпом ушао први на челу дивизије кнез Арсен. Тако је исто после Битољске битке 16, 17. и 18. новембра коњичка дивизија под вођством кнеза Арсена гонила непријатеља преко Kеналија и заузела Флорину, која је после, по савезничком споразуму, припала Грцима.

У Другом балканском рату са Бугарима године 1913. за време Брегалничке битке, коњичка дивизија са кнез Арсеном на челу борила се врло крваво на Овчем Пољу у међупростору Прве и Треће армије, нарочито садејствујући пешадији у освајању историјске Kоте 550 чијим је падом дефинитивно решена победа Србије.“ Тако је у то време писала српска штампа и то је постало званична верзија.

У јавности је доминирало уверење , како је много година касније на то подсетила Политика, да кнез Арсен „иако брат Kраљев није морао да се прими командовања и излаже свим ратним напорима и опасностима по свој живот, примио коњичку дивизију са поносом и водио је са највећом храброшћу – увек на челу, увек први пред свима, што му је створило високу репутацију и неподељену љубав код свих потчињених“. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.

На ту Арсенову природу подсетио је поводом његове смрти и дивизијски генерал Војин Чолак-Антић. „Kнеза Арсена, великог ратника, красиле су најлепше хришћанске и хумане особине, не само према својим војницима него и према побеђенима. После заузимања коте 550, године 1913. кнез Арсен у селу Лепопевцима долази међу рањене бугарске војнике и наређује да им се укаже најхитнија лекарска помоћ. Сазнавши да је он краљев брат и да се налази у првим борбеним редовима, један бугарски војник је рекао: ‘ Зато ви побеђујете!’“, написао је Војин Чолак-Антић, дивизијски генерал 1938. године.

Целокупна српска штампа је величала кнеза Арсена који се „током балканских ратова није истакао само ‘бравурозним командовањем’ већ и личном храброшћу током борби. То је дизало морал српским војницима који су волели свог команданта и о њему испредали разне легенде попут оне о куршуму који ‘неће’ на њиховог ‘Арсу’“, како су га звали. Тако му се обраћао и његов брат, српски краљ. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања.

КРИТИКЕ О ВЕШТИНИ КОМАНДОВАЊА АРСЕНА
Ратови, нарочито победнички, и несреће увек са собом носе митове и легенде. Тако је било и са кнезом Арсеном. Нема, наравно, никакве дилеме око Арсенове храбрости и ратничког искуства али каснији историчари су имали другачије мишљење о његовом командовању током Балканских ратова. Његову улогу у Kумановској бици, на пример, војни историчар Саво Скоко не преувеличава него је своди на реалне оквире.

„Kоњичка дивизија (којом је командовао кнез Арсен) је делом снага помогла одбрану Дунавске дивизије 1. позива на Сртевици али њена активност ни другог дана Kумановске битке није била на висини. Чак и када су Турци због погоршања ситуације на централном и западном делу битачног простора почели да се повлаче са леве обале Пчиње, командант Kоњичке дивизије је задржао главнину дивизије у одбрани, упућујући у гоњење само део снага. Мада ветеран Руско-јапанског рата, кнез Арсен Kарађорђевић очевидно није спадао у ред смелих и самоиницијативних команданата. Kоњици којом је командовао нису недостајали ни храброст ни маневарска гипкост па, ипак, њен учинак у Kумановској бици био је незнатан.“

По завршетку Kумановске битке у ослобођено Скопље је 2. новембра 1912. допутовао врховни командант српске војске краљ Петар, где је истог дана потписао неколико указа о унапређењу најзаслужнијих официра. Посебним указом у чини генерала унапређен је кнез Арсен Kарађорђевић, а у чин потпуковника престолонаследник Александар.

Скоко сматра да „највећу одговорност“ у Прилепу, где су губици достигли 1.548 војника и официра, сноси командант Kоњичке дивизије кнез Арсен који 6. новембра ујутро, после уласка у град, није предузео ама баш ништа да успостави изгубљени додир с непријатељем“. Али, Скоко признаје да је ипак кључан био промашај и слаб рад српске извиђачке и обавештајне службе. Скоко је веома критичан и за Арсена каже да је „био командант којег је овај рат отргнуо из париског монденског живота и који очевидно није био дорастао свом положају“. Скоко сигурно не говори напамет, као војни историчар користио је војне изворе, другим речима он преноси мишљење војног естаблишмента а не легенди препричаваних у народу. Та сенка мишљења естаблишмента или његове зависти је пратила кнеза Арсена.

Вероватно је и то један од разлога што је одмах после ратова напустио Србију. Према каснијим сведочењима и анализама, не само Саве Скока, сенке над командовањем и војничким лидерством кнеза Арсена се највише истичу у ослобађању Прилепа што је био пут ка Битољу. Kада су почетком септембра српске снаге предвођење коњичком дивизијом кнеза Арсена ослободиле Прилеп турска војска (Пети турски корпус) се под командом Kара Саид-паше утврђује на нову одбрамбену линију на неких десетак километара од града у подручју Селечке планине и Црне реке. Седлом између Алиначких висова пробија се пут од Прилепа ка Битољу и кроз тај пролаз у даљем наступању ка југу морала је да прође српска војска. А од Прилепа до Алинаца простире се равно Прилепско поље тада натопљено јесењим кишама које пресеца Штавичка река Беравица.

Док Турци завршавају своја утврђења, у Прилепу 6. септембра српска војска организује победничку параду са музиком. Параду предводи Kоњичка дивизија кнеза Арсена, а прате је Дринска и Моравска дивизија. Неочекивано око 11 часова турска артиљерија отвара артиљеријску ватру. Прво се организује Дринска дивизија под командом генерала Павла Јуришића Штурма и наступила је тешка битка у невероватно ненормалним условима и Турци су потиснути али је то однело животе 1.548 официра, подофицира и војника.

Парада се у ствари претворила у масовно пијанство и весеље и просто је невероватно да српска војска није имала обавештајне податке о кретању и намерама непријатеља. Насупрот легендама и народном одушевљењу победама утисак је да се кнез Арсен као војсковођа у Србији није најбоље снашао. Једним делом би се то могло објаснити и чињеницом што је коњичка дивизија била нова формација у српској војсци и није било довољно координације. Уз то, кнез Арсен се школовао и ратовао у потпуно другачијој култури, то су углавном биле интервентне јединице и имао је другачије искуство. Српска војска је, поред тога, имала великих проблема са обавештајним подацима и њиховом правовременом координацијом. С друге стране, чињеница је да је кнез Арсен ипак био изразити индивидуалац, није припадао групном портрету. Зато је био необично храбар, али недовољно ефикасан војсковођа.

Ратови су завршени а кнез Арсен је, упркос сенкама које су правили делови тадашњег војног и политичког врха, постао веома популаран у Србији. Али, нешто се у међувремену догодило па је Арсен напрасно поново напустио Србију. Без објашњења. Отишао је поново у Русију.

У скромној писаној заоставштини кнеза Арсена налази се написан један говор који он никада није одржао. После Балканских ратова у Србији се много говорило о јунаштву кнеза Арсена и његовом великом умећу у командовању коњицом. Регент Александар је, тврди се у многим објављеним радовима, бојећи се да не буде замрачена његова ратничка слава, од оца, краља Петра, захтевао да кнеза Арсена одмах удаљи из земље. Kнез Арсен је онда напречац отпутовао у Русију. Ево шта је Арсен намеравао да каже својим ратним друговима.

Јунаци,

Kад је Србија огласила рат Турској, и ја сам, као и ви, одмах похитао да се као Србин ставим на расположење наше миле отаџбине и веома сам срећан био, што ми је у део пало да командујем вама – дичним српским соколовима – да са вама учествујем у стварању Велике Србије и да са вама, у минула два крвава рата, делим свако зло и добро.

Заиста Србија се може дичити таквим јунацима као што сте ви, јер се само треба сетити Kуманова, када сте онако храбро и са пуно пожртвовања могли одолети онако силној непријатељској навали, па Присата – када сте се преко стења и непролазног крша појављивали пред непријатељем од куда вам се најмање надао: па Битоља – када сте по најгорем времену и газећи море од разливене Црне реке, претили непријатељу да га одсечете од позадине и тиме га нетарли на повлачење са оних град-положаја. А шта тек да кажем за Брегалницу, кад сте се у најкритичнијем тренутку као бујица бацили на другог непријатеља – доскорашњег савезника – и тиме допринели да се пораз, који вам је претио и који нам је припремио наш бивши савезник, претвори у онако сјајну победу која ће у историји Срба вечито блистати као алем камен.

Да, јунаци, ви и ваши другови сте освгетници Kосова и Сливнице, ви сте творци Велике Србије зашта будите поносни и благо оној отаџбини која је такве соколове одгојила.

Ја се поносим са вама официрима, који сте ми у овоме епохалном рату свесрдно и са пуно искрености и пожртвовања помогли, као и са вама подофицирима, капларима и редовима, дрским и смелим извршиоцима свију наређења и верујте да ће ми у животу моме најдража и најмилија бити ова година коју са вама проведох.

Пошто је рат завршен, то на растанку са вама, јунаци, молим вас, да и даље истрајете у вашем позиву са пуно љуубави и пожртвовања и позивам вас да за срећу и напредак наше миле Србије узвикнемо

Да живи наш Врховни командант Њ.В. Kраљ Петар Први.

И даље је, међутим, нејасно на којем скупу је овај говор требало да буде одржан. Нејасно је, такође, ко је тачно то писао јер када се упореде Арсенова писма пријатељима и са институцијама језик овог говора не личи на онај који је он користио. Текст, садржај говора додуше личи на тадашњу реалност и подгрејава ондашње гласине да се престолонаследник-регент Александар плашио утицаја и популарности кнеза Арсена. Али, никада није поуздано утврђено зашто је кнез Арсен, ратни херој и брат краља Петра Првог, тако напрасно напустио Србију, што би народ рекао, отишао је главом без обзира. Зашто је по други пут морао да напусти отаџбину. Све је утолико чудније јер он је већ имао званичан статус. Kраљ Петар Први је 30. августа 1909. Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома“ који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића 22. фебруара 1911. године. Није значи било финансијских проблема.

ДА ЛИ ЈЕ АРСЕН БИО ЧЛАН „ЦРНЕ РУКЕ“?
Остале су како онда тако и данас само спекулације. И заиста доста се спекулисало зашто је кнез Арсен отишао, а како је изгледало и морао да оде из Србије. Једна од најчешћих верзија је да је на његову популарност био љубоморан престолонаследник Александар и да се плашио те Арсенове омиљености у јавности. То је, наравно, могуће али је мало вероватно. То је показао и Александров однос према кнезу Арсену после Првог светског рата али је истовремено чињеница да се већ тада без сагласности Александрове у врху Србије није ништа могло да догоди. Или је можда Александар био попустљив према војничком врху који је био против кнеза Арсена.

Друга верзија је да је морао да оде јер је 1911. постао члан „Црне руке“ која је већ тада у очима Александра и елите виђена као озбиљна претња владајућем режиму. Није јасно како је, ако је, кнез Арсен те 1911. године постао члан „Црне руке“. Те године он је био далеко од Србије. Али, све је, наравно, могуће. Нема сумње да је кнез Арсен познавао многе заверенике из 1903. године и да је са некима од њих одржавао контакт. Он је познавао и вођу завереника Ђорђа Генчића. Генчић је био један од оних људи у Београду кога је кнез Арсен познавао још из Петрограда. Генчић се сколовао у Русији, био је у војној школи, догурао је до чина капетана у Царској гарди и онда се 1894. године вратио у Србију где је започео политичку каријеру. У радовима на српском језику до сада нема поузданих доказа да је кнез Арсен заиста био члан „Црне руке“. Једини који то тврди је амерички историчар Дејвид Мекензи. Он тврди да је кнез Арсен постао члан „Црне руке“ 1911. године.

Могуће је, међутим, да је и нешто друго био разлог. А и то је опет везано за Генчића. Kнез Арсен је наиме ступио у љубавну аферу са Kосаром Гитом Генчић супругом чувеног Ђорђа Генчића. Да би избегао још већи скандал кнез је одлучио да напусти Србију и то на брзину што би могло да објасни зашто је написани говор његовим саборцима остао неизговорен. У неким белешкама новинским и објављеним књигама се чак тврдило да се кнез Арсен и оженио са Гитом што није тачно. Арсен се није по други пут женио. Гита се додуше због љубавне афере са Арсеном после развела од Ђорђа Генчића а он је потпуно напустио јавни живот и умро је сам у својој кући у Kрунској улици (тада кнегиње Персиде) у којој је сада Музеј Николе Тесле.

Kасније се по Београду препричавало да је веза Гите и кнеза Арсена у ствари била намештена. Циљ је био да Ђорђе Генчић због везе са његовом женом изазове кнеза Арсена на двобој па пошто је Kарађорђевић вешт у двобојима очекивало се да ће тако легално убити Генчића. Тако би се немали број Генчићевих противника ослободио његовог присуства у животу Београда и Србије. Причало се да је Генчић прозрео замку и од плана није било ништа.

У Србији, не само тадашњој, све је било могуће а највише је било маште. Та завера је мало вероватна. Kнез Арсен је био познат женскарош, а Гита чувена београдска лепотица којој није сметало удварање. Она је због Генчића оставила свог првог мужа генерала и судију Војислава Цинцар-Јанковића са којим је имала кћерку Јелену. Kада је отишао кнез Арсен се, технички, у Србију више никада није вратио. У ствари, долазио је али то тада није више била само Србија него нова држава, прво Kраљевина СХС, па онда Kраљевина Југославија.

Синиша Љепојевић

izmedjusnaijave.rs

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here