Ljepojević: Život i vreme kneza Arsenija Karađorđevića

Podelite:

Prenosimo drugi deo zaboravljene istorije iz knjige publiciste Siniše Ljepojevića “Knez Arsenije Karađorđević”, izdavač Belmedia, Beograd, 2018.

Posle zagonetnog i neslavnog odlaska iz Beograda knez Arsen je provodio vreme između Pariza i Petrograda. Ali, Petrograd je već bio drugačiji grad kada se Arsen vratio. Posle poraza u Rusko-japanskom ratu stara struktura se uzdrmala, sve je počelo da se ruši.

Elita Petrograda i Rusije je postala umorna od neizbežnih promena u društvu i ponašala se kao da se ništa ne dešava i ignorisala je sve ono što se svakodnevno zbiva na ulicama i među ljudima Rusije tog vremena. Arsen u osnovi nije pripadao tom društvu, imao je drugačije iskustvo i nije više bilo toliko balova u oficirskim uniformama i raskošnih sedeljki bez vidljivog razloga, a niti je on bio toliko zainteresovan. Ali ne baš da nije imao društvo.

Tu mu je bila rodbina, bratova kćerka Jelena Karađorđević i njene (crnogorske) tetke koje su u tim danima bile viđenije dame u visokom društvu i u carskom okruženju. Utisak je da ga ni to nije baš previše zanimalo ali one su, ipak, bile tu. Ostao je u bliskim odnosima sa prijateljima iz Kavaljerogardijskog puka i igrao je karte, kockao se.

Knez Arsen je i mnogo čitao i to na nekoliko jezika. Govorio je nemački, mađarski, ruski, francuski i engleski i na tim jezicima je i čitao i pisao. U legendama o njemu dominiraju, međutim, priče o njegovim ratovanjima, hrabrosti, dvobojima i raspusničkom životu i potpuno se potiskuje ta njegova kulturna, obrazovna strana koju je poneo još iz roditeljskog doma. Jedino ga politika nije toliko interesovala, tačnije pratio je politička zbivanja, ali politici nije bio predan.

OBRAZOVANA I PAMETNA JELENA KARAĐORĐEVIĆ
U petrogradskom rođačkom društvu Arsenu je najvažnija bila kneginja (princeza) Jelena Karađorđević, kćerka kralja Petra Prvog. O njoj se u savremenoj Srbiji vrlo malo zna, u stvari, skoro da niko i ne zna da je kralj Petar Prvi imao i kćerku a kamoli da je upoznat sa njenom sudbinom. Kneginja Jelena Karađorđević je rođena 4. novembra 1884. kao prvo dete kasnijeg kralja Petra Prvog i kneginje Zorke (Ljubice) Petrović Njegoš. Rođena je u Rijeci Crnojevića. Bezbrižno detinjstvo je, međutim, rano prekinuto i Jelena je sa šest godina ostala bez majke pa je odrastala pod pažnjom tetaka, majčinih sestara i pod budnom kontrolom oca, Petra Prvog za koga je bila izuzetno vezana. Posle smrti kneginje Zorke, Petar se četiri godine kasnije, 1894. seli u Ženevu.

Jelena bez majke i sa samo deset godina odlazi u sredinu u kojoj nikoga ne zna i kao jedino žensko u porodici. Iako u stranom svetu Petar je uložio veliki trud da njegova deca znaju srpski jezik i istoriju Srbije. Takvo detinjstvo je kod Jelene izgradilo snažnu i upornu ličnost ali nije slutilo da će ona imati verovatno najtragičniji život od svih Karađorđevića.

Posle osnovnog školovanja u Ženevi, gde je bila jedino žensko u kući Petra Karađorđevića, odlazi u Rusiju i završava Institut Smoljni, elitnu školu za devojke iz visokog društva. Kada je njen otac postao kralj Srbije 1903. Jelena je jedno vreme, po očevoj želji, bila domaćica Dvora u Beogradu. Posle smrti kneginje Zorke kralj Petar se više nije ženio i Jelena je bila jedino žensko u kući. Ali, Jelena nije bila stalno u Beogradu, putovala je kod svojih tetaka u Petrograd i kod tetke, čije ime ona nosi, u Rim, kraljice Italije, Jelene Savojske.

Tetka u Rimu jeste bila kraljica, ali tetke u Petrogradu nisu bile ništa manje moćne. Milica i Anastasija, koju su uglavnom zvali Stana, su bile udate u carsku porodicu. Posebno je zanimljiva, i istorijski važna, Milica. Bila je veoma obrazovana, kulturna i inteligentna žena. Rođena je 14. jula 1866. godine na Cetinju a umrla 5. septembra 1951. u Aleksandriji, Egipat. Njen muž je bio veliki knez Petar Nikolajevič, udala se 1889. a razvela 1931. Imali su četvoro dece.

U Petrogradu su sestre Milicu i Stanu zvali „crna opasnost“ zbog njihovog interesovanja za mistiku i istočnjačka znanja ali i zbog uticaja i moći koje su imale na carskom dvoru. Kneginja Milica, koja je u visoko društvo Petrograda uvela kasnije čuvenog mistika i popa Raspućina, je bila izuzetno neobična žena, veoma inteligentna, natprosečno obrazovana i sklona verovanju u misticizam istočnjačkih religija i natprirodne sile. Verovala je da postoje ljudi koji svojom energijom mogu ne samo da predvide buduće događaje nego i da pomognu drugim ljudima. Vreme je, međutim, pokazalo da je za sudbinu Jelene Karađorđević presudna bila jedna druga njena tetka, kraljica Italije Jelena.

Kneginja Jelena je živela između Beograda, Petrograda i Rima, vreme je prolazilo a ona nikako da se uda. Da li je Jelena imala udvarača? Ne zna se tačno mada je krajnje neobično da se udala tek sa 27 godina. Pričalo se da je trebalo da se uda za grofa od Torina. Ranije je čak bilo glasina da je trebalo da se uda i za kralja Aleksandra Obrenovića kako bi se rešilo rivalstvo između dve porodice.

Situacija oko udaje je izgleda postajala zabrinjavajuća pa je Jelenu jednom posebnom prilikom pozvala njena tetka, kraljica Italije da dođe u Rim. Ona je istovremeno pozvala i ruskog kneza Jovana Konstantinoviča da i on bude njen gost. Imala je ideju da aranžira udaju Jelene. Jovanovi roditelji su odobrili „taj paket“ . Jovan je šokirao sve kada je odmah po dolasku u Rim zaprosio Jelenu. Posle toga sve je išlo veoma brzo. Jelena je otišla u Beograd i posle nekoliko nedelja je za njim došla u Petrograd. U međuvremenu zaruke su bila zvanično objavljene.

Mnogi su njen brak videli kao politički, ali ispostavilo se da je bio iz ljubavi. Venčali su se 2. septembra 1911. u Petrogradu. Tvrdi se da je njen otac kralj Petar pozajmio novac kako bi je na pravi način opremio kada se udavala i ulazila u carsku porodicu. U vreme udaje Jelena je, malo je kasnije krenula, studirala medicinu u Petrogradu ali je posle tri godine napustila studije kada je rodila prvo dete.

Jelenin muž knez Jovan Konstantinovič je rođen 5. jula 1886, dve godine je mlađi od nje. Njegovo ime se izvorno piše Ioan što je u srpskoj transkripciji Jovan, a zapadna literatura ga prevodi kao Ivan pa su tako i njihova deca Ivanoviči. U nemačkoj literaturi je bio poznat i kao knez Johan. Ubijen je sa ostalim članovima carske porodice 18. jula 1918, imao je 32 godine. Njegovi poznanici su ga opisivali kao vrlo pažljivog, nežnog i religizonog čoveka.

U jednom periodu je nameravao da postane monah ali je umesto odlaska u manastir sklopio brak sa srpskom princezom, kneginjom Jelenom ili Helenom. Jelena je uzela ime kneginja Jelena (Helena) Petrovna od Rusije. Imali su dvoje dece, sina Vsevoloda Ivanoviča (20. januar 1914. – 18. juni 1973.) i kćerku Ekaterinu Ivanovnu (12. juli 1915. – 13. marta 2007.). Ona je bila poslednji član carske porodice koji je rođen pre ukidanja monarhije i samim tim poslednji neupitni član Carske kuće Rusije.

Posle slavlja Jovan se vratio oficirskim obavezama u Konjičkoj gardi a Jelena se vratila studijama medicine na Petrogradskom univerzitetu. I kao i obično u životu posle radosti i veselja dolaze nesreće i ratovi. Nedugo posle njenog venčanja izbio je 1912. Prvi balkanski rat. Ona je zatražila dozvolu od svog oca, kralja Petra i ruskog cara Nikolaja Drugog da ode u Srbiju i uključi se u medicinsku službu kao sestra medicinska. Ona je, pored toga što je studirala medicinu, bila i kvalifikovana medicinska sestra. Dobila je čak i 200 rubalja za put od svog svekra velikog kneza Konstantina i cela porodica ju je ispratila na železničkoj stanici.

Ostala je i tokom Drugog balkanskog rata. Jedan od vojnika je pričao da je ona svuda pratila svog oca na liniji fronta i da je radila po celi dan. Posle se vratila u Petrograd i nastavila studije. Ali, morala je da napusti studiranje. Nevoljno je napustila posle tri godine studiranja kada je rođen njen sin Vsevolod.

ARSEN SE NEPRESTANO NALAZIO U PRVIM BORBENIM REDOVIMA
Kada su izbili Balkanski ratovi, stari ratnik, knez Arsen je bio spreman. Iz Rusije je otišao u Pariz gde je organizovao srpske dobrovoljce i sa njima došao u Srbiju 23. jula 1912. O njegovom dolasku je izvestio i list Politika. U Niš je, kaže se u vesti, juče ujutro prispeo brat NJ.K.V. Kralja knez Arsen. U vesti se kaže da je on bio u Parizu „pa je sada ovamo doputovao preko Soluna. Sa njime je došlo još trideset naših oficira koji su bili u inostranstvu. Knez Arsen će dobiti komandu nad konjicom“.

Tada je u Srbiji formirana prva konjička divizija i za komandanta je imenovan knez Arsen u činu pukovnika. Do tada Srbija je imala samo tri konjička puka, u Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Od prvog dana je knez Arsen sa svojom konjičkom divizijom bio na bojnom polju. Za vreme Kumanovske bitke, konjička divizija pod komandom kneza Arsena je bila sa Dunavskom divizijom 1. poziva na krajnjem levom krilu Prve armije gde je bitka i rešena. Zatim posle osvajanja Ovčeg Polja, u kome je konjička divizija igrala glavnu ulogu, ona je 28. oktobra osvojila i Veles kao važan geografsko-strateški objekat.

Knez Arsen na čelu svoje divizije posle odsudne borbe kod kote 332 na levoj obali Vardara, ušao je pobedonosno u Veles 20. oktobra, presekao suvozemnu i železničku vezu Skoplja sa Solunom i osigurao prelaze srpskoj vojsci na desnu obalu Vardara. Po padu Babune konjička divizija je osvojila Prilep 5. novembra u koji je takođe sa najvećom pompom ušao prvi na čelu divizije knez Arsen. Tako je isto posle Bitoljske bitke 16, 17. i 18. novembra konjička divizija pod vođstvom kneza Arsena gonila neprijatelja preko Kenalija i zauzela Florinu, koja je posle, po savezničkom sporazumu, pripala Grcima.

U Drugom balkanskom ratu sa Bugarima godine 1913. za vreme Bregalničke bitke, konjička divizija sa knez Arsenom na čelu borila se vrlo krvavo na Ovčem Polju u međuprostoru Prve i Treće armije, naročito sadejstvujući pešadiji u osvajanju istorijske Kote 550 čijim je padom definitivno rešena pobeda Srbije.“ Tako je u to vreme pisala srpska štampa i to je postalo zvanična verzija.

U javnosti je dominiralo uverenje , kako je mnogo godina kasnije na to podsetila Politika, da knez Arsen „iako brat Kraljev nije morao da se primi komandovanja i izlaže svim ratnim naporima i opasnostima po svoj život, primio konjičku diviziju sa ponosom i vodio je sa najvećom hrabrošću – uvek na čelu, uvek prvi pred svima, što mu je stvorilo visoku reputaciju i nepodeljenu ljubav kod svih potčinjenih“. Arsen je bio omiljen među vojnicima jer se neprestano nalazio u prvim borbenim redovima.

Na tu Arsenovu prirodu podsetio je povodom njegove smrti i divizijski general Vojin Čolak-Antić. „Kneza Arsena, velikog ratnika, krasile su najlepše hrišćanske i humane osobine, ne samo prema svojim vojnicima nego i prema pobeđenima. Posle zauzimanja kote 550, godine 1913. knez Arsen u selu Lepopevcima dolazi među ranjene bugarske vojnike i naređuje da im se ukaže najhitnija lekarska pomoć. Saznavši da je on kraljev brat i da se nalazi u prvim borbenim redovima, jedan bugarski vojnik je rekao: ‘ Zato vi pobeđujete!’“, napisao je Vojin Čolak-Antić, divizijski general 1938. godine.

Celokupna srpska štampa je veličala kneza Arsena koji se „tokom balkanskih ratova nije istakao samo ‘bravuroznim komandovanjem’ već i ličnom hrabrošću tokom borbi. To je dizalo moral srpskim vojnicima koji su voleli svog komandanta i o njemu ispredali razne legende poput one o kuršumu koji ‘neće’ na njihovog ‘Arsu’“, kako su ga zvali. Tako mu se obraćao i njegov brat, srpski kralj. Njegovi saborci kasnije su pričali o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja.

KRITIKE O VEŠTINI KOMANDOVANJA ARSENA
Ratovi, naročito pobednički, i nesreće uvek sa sobom nose mitove i legende. Tako je bilo i sa knezom Arsenom. Nema, naravno, nikakve dileme oko Arsenove hrabrosti i ratničkog iskustva ali kasniji istoričari su imali drugačije mišljenje o njegovom komandovanju tokom Balkanskih ratova. Njegovu ulogu u Kumanovskoj bici, na primer, vojni istoričar Savo Skoko ne preuveličava nego je svodi na realne okvire.

„Konjička divizija (kojom je komandovao knez Arsen) je delom snaga pomogla odbranu Dunavske divizije 1. poziva na Srtevici ali njena aktivnost ni drugog dana Kumanovske bitke nije bila na visini. Čak i kada su Turci zbog pogoršanja situacije na centralnom i zapadnom delu bitačnog prostora počeli da se povlače sa leve obale Pčinje, komandant Konjičke divizije je zadržao glavninu divizije u odbrani, upućujući u gonjenje samo deo snaga. Mada veteran Rusko-japanskog rata, knez Arsen Karađorđević očevidno nije spadao u red smelih i samoinicijativnih komandanata. Konjici kojom je komandovao nisu nedostajali ni hrabrost ni manevarska gipkost pa, ipak, njen učinak u Kumanovskoj bici bio je neznatan.“

Po završetku Kumanovske bitke u oslobođeno Skoplje je 2. novembra 1912. doputovao vrhovni komandant srpske vojske kralj Petar, gde je istog dana potpisao nekoliko ukaza o unapređenju najzaslužnijih oficira. Posebnim ukazom u čini generala unapređen je knez Arsen Karađorđević, a u čin potpukovnika prestolonaslednik Aleksandar.

Skoko smatra da „najveću odgovornost“ u Prilepu, gde su gubici dostigli 1.548 vojnika i oficira, snosi komandant Konjičke divizije knez Arsen koji 6. novembra ujutro, posle ulaska u grad, nije preduzeo ama baš ništa da uspostavi izgubljeni dodir s neprijateljem“. Ali, Skoko priznaje da je ipak ključan bio promašaj i slab rad srpske izviđačke i obaveštajne službe. Skoko je veoma kritičan i za Arsena kaže da je „bio komandant kojeg je ovaj rat otrgnuo iz pariskog mondenskog života i koji očevidno nije bio dorastao svom položaju“. Skoko sigurno ne govori napamet, kao vojni istoričar koristio je vojne izvore, drugim rečima on prenosi mišljenje vojnog establišmenta a ne legendi prepričavanih u narodu. Ta senka mišljenja establišmenta ili njegove zavisti je pratila kneza Arsena.

Verovatno je i to jedan od razloga što je odmah posle ratova napustio Srbiju. Prema kasnijim svedočenjima i analizama, ne samo Save Skoka, senke nad komandovanjem i vojničkim liderstvom kneza Arsena se najviše ističu u oslobađanju Prilepa što je bio put ka Bitolju. Kada su početkom septembra srpske snage predvođenje konjičkom divizijom kneza Arsena oslobodile Prilep turska vojska (Peti turski korpus) se pod komandom Kara Said-paše utvrđuje na novu odbrambenu liniju na nekih desetak kilometara od grada u području Selečke planine i Crne reke. Sedlom između Alinačkih visova probija se put od Prilepa ka Bitolju i kroz taj prolaz u daljem nastupanju ka jugu morala je da prođe srpska vojska. A od Prilepa do Alinaca prostire se ravno Prilepsko polje tada natopljeno jesenjim kišama koje preseca Štavička reka Beravica.

Dok Turci završavaju svoja utvrđenja, u Prilepu 6. septembra srpska vojska organizuje pobedničku paradu sa muzikom. Paradu predvodi Konjička divizija kneza Arsena, a prate je Drinska i Moravska divizija. Neočekivano oko 11 časova turska artiljerija otvara artiljerijsku vatru. Prvo se organizuje Drinska divizija pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma i nastupila je teška bitka u neverovatno nenormalnim uslovima i Turci su potisnuti ali je to odnelo živote 1.548 oficira, podoficira i vojnika.

Parada se u stvari pretvorila u masovno pijanstvo i veselje i prosto je neverovatno da srpska vojska nije imala obaveštajne podatke o kretanju i namerama neprijatelja. Nasuprot legendama i narodnom oduševljenju pobedama utisak je da se knez Arsen kao vojskovođa u Srbiji nije najbolje snašao. Jednim delom bi se to moglo objasniti i činjenicom što je konjička divizija bila nova formacija u srpskoj vojsci i nije bilo dovoljno koordinacije. Uz to, knez Arsen se školovao i ratovao u potpuno drugačijoj kulturi, to su uglavnom bile interventne jedinice i imao je drugačije iskustvo. Srpska vojska je, pored toga, imala velikih problema sa obaveštajnim podacima i njihovom pravovremenom koordinacijom. S druge strane, činjenica je da je knez Arsen ipak bio izraziti individualac, nije pripadao grupnom portretu. Zato je bio neobično hrabar, ali nedovoljno efikasan vojskovođa.

Ratovi su završeni a knez Arsen je, uprkos senkama koje su pravili delovi tadašnjeg vojnog i političkog vrha, postao veoma popularan u Srbiji. Ali, nešto se u međuvremenu dogodilo pa je Arsen naprasno ponovo napustio Srbiju. Bez objašnjenja. Otišao je ponovo u Rusiju.

U skromnoj pisanoj zaostavštini kneza Arsena nalazi se napisan jedan govor koji on nikada nije održao. Posle Balkanskih ratova u Srbiji se mnogo govorilo o junaštvu kneza Arsena i njegovom velikom umeću u komandovanju konjicom. Regent Aleksandar je, tvrdi se u mnogim objavljenim radovima, bojeći se da ne bude zamračena njegova ratnička slava, od oca, kralja Petra, zahtevao da kneza Arsena odmah udalji iz zemlje. Knez Arsen je onda naprečac otputovao u Rusiju. Evo šta je Arsen nameravao da kaže svojim ratnim drugovima.

Junaci,

Kad je Srbija oglasila rat Turskoj, i ja sam, kao i vi, odmah pohitao da se kao Srbin stavim na raspoloženje naše mile otadžbine i veoma sam srećan bio, što mi je u deo palo da komandujem vama – dičnim srpskim sokolovima – da sa vama učestvujem u stvaranju Velike Srbije i da sa vama, u minula dva krvava rata, delim svako zlo i dobro.

Zaista Srbija se može dičiti takvim junacima kao što ste vi, jer se samo treba setiti Kumanova, kada ste onako hrabro i sa puno požrtvovanja mogli odoleti onako silnoj neprijateljskoj navali, pa Prisata – kada ste se preko stenja i neprolaznog krša pojavljivali pred neprijateljem od kuda vam se najmanje nadao: pa Bitolja – kada ste po najgorem vremenu i gazeći more od razlivene Crne reke, pretili neprijatelju da ga odsečete od pozadine i time ga netarli na povlačenje sa onih grad-položaja. A šta tek da kažem za Bregalnicu, kad ste se u najkritičnijem trenutku kao bujica bacili na drugog neprijatelja – doskorašnjeg saveznika – i time doprineli da se poraz, koji vam je pretio i koji nam je pripremio naš bivši saveznik, pretvori u onako sjajnu pobedu koja će u istoriji Srba večito blistati kao alem kamen.

Da, junaci, vi i vaši drugovi ste osvgetnici Kosova i Slivnice, vi ste tvorci Velike Srbije zašta budite ponosni i blago onoj otadžbini koja je takve sokolove odgojila.

Ja se ponosim sa vama oficirima, koji ste mi u ovome epohalnom ratu svesrdno i sa puno iskrenosti i požrtvovanja pomogli, kao i sa vama podoficirima, kaplarima i redovima, drskim i smelim izvršiocima sviju naređenja i verujte da će mi u životu mome najdraža i najmilija biti ova godina koju sa vama provedoh.

Pošto je rat završen, to na rastanku sa vama, junaci, molim vas, da i dalje istrajete u vašem pozivu sa puno ljuubavi i požrtvovanja i pozivam vas da za sreću i napredak naše mile Srbije uzviknemo

Da živi naš Vrhovni komandant NJ.V. Kralj Petar Prvi.

I dalje je, međutim, nejasno na kojem skupu je ovaj govor trebalo da bude održan. Nejasno je, takođe, ko je tačno to pisao jer kada se uporede Arsenova pisma prijateljima i sa institucijama jezik ovog govora ne liči na onaj koji je on koristio. Tekst, sadržaj govora doduše liči na tadašnju realnost i podgrejava ondašnje glasine da se prestolonaslednik-regent Aleksandar plašio uticaja i popularnosti kneza Arsena. Ali, nikada nije pouzdano utvrđeno zašto je knez Arsen, ratni heroj i brat kralja Petra Prvog, tako naprasno napustio Srbiju, što bi narod rekao, otišao je glavom bez obzira. Zašto je po drugi put morao da napusti otadžbinu. Sve je utoliko čudnije jer on je već imao zvaničan status. Kralj Petar Prvi je 30. avgusta 1909. Arsena uvrstio u „Porodični pravilnik srpskog kraljevskog doma“ koji je postao punovažan nakon potpisa predsednika Ministarskog saveta Nikole Pašića 22. februara 1911. godine. Nije znači bilo finansijskih problema.

DA LI JE ARSEN BIO ČLAN „CRNE RUKE“?
Ostale su kako onda tako i danas samo spekulacije. I zaista dosta se spekulisalo zašto je knez Arsen otišao, a kako je izgledalo i morao da ode iz Srbije. Jedna od najčešćih verzija je da je na njegovu popularnost bio ljubomoran prestolonaslednik Aleksandar i da se plašio te Arsenove omiljenosti u javnosti. To je, naravno, moguće ali je malo verovatno. To je pokazao i Aleksandrov odnos prema knezu Arsenu posle Prvog svetskog rata ali je istovremeno činjenica da se već tada bez saglasnosti Aleksandrove u vrhu Srbije nije ništa moglo da dogodi. Ili je možda Aleksandar bio popustljiv prema vojničkom vrhu koji je bio protiv kneza Arsena.

Druga verzija je da je morao da ode jer je 1911. postao član „Crne ruke“ koja je već tada u očima Aleksandra i elite viđena kao ozbiljna pretnja vladajućem režimu. Nije jasno kako je, ako je, knez Arsen te 1911. godine postao član „Crne ruke“. Te godine on je bio daleko od Srbije. Ali, sve je, naravno, moguće. Nema sumnje da je knez Arsen poznavao mnoge zaverenike iz 1903. godine i da je sa nekima od njih održavao kontakt. On je poznavao i vođu zaverenika Đorđa Genčića. Genčić je bio jedan od onih ljudi u Beogradu koga je knez Arsen poznavao još iz Petrograda. Genčić se skolovao u Rusiji, bio je u vojnoj školi, dogurao je do čina kapetana u Carskoj gardi i onda se 1894. godine vratio u Srbiju gde je započeo političku karijeru. U radovima na srpskom jeziku do sada nema pouzdanih dokaza da je knez Arsen zaista bio član „Crne ruke“. Jedini koji to tvrdi je američki istoričar Dejvid Mekenzi. On tvrdi da je knez Arsen postao član „Crne ruke“ 1911. godine.

Moguće je, međutim, da je i nešto drugo bio razlog. A i to je opet vezano za Genčića. Knez Arsen je naime stupio u ljubavnu aferu sa Kosarom Gitom Genčić suprugom čuvenog Đorđa Genčića. Da bi izbegao još veći skandal knez je odlučio da napusti Srbiju i to na brzinu što bi moglo da objasni zašto je napisani govor njegovim saborcima ostao neizgovoren. U nekim beleškama novinskim i objavljenim knjigama se čak tvrdilo da se knez Arsen i oženio sa Gitom što nije tačno. Arsen se nije po drugi put ženio. Gita se doduše zbog ljubavne afere sa Arsenom posle razvela od Đorđa Genčića a on je potpuno napustio javni život i umro je sam u svojoj kući u Krunskoj ulici (tada kneginje Perside) u kojoj je sada Muzej Nikole Tesle.

Kasnije se po Beogradu prepričavalo da je veza Gite i kneza Arsena u stvari bila nameštena. Cilj je bio da Đorđe Genčić zbog veze sa njegovom ženom izazove kneza Arsena na dvoboj pa pošto je Karađorđević vešt u dvobojima očekivalo se da će tako legalno ubiti Genčića. Tako bi se nemali broj Genčićevih protivnika oslobodio njegovog prisustva u životu Beograda i Srbije. Pričalo se da je Genčić prozreo zamku i od plana nije bilo ništa.

U Srbiji, ne samo tadašnjoj, sve je bilo moguće a najviše je bilo mašte. Ta zavera je malo verovatna. Knez Arsen je bio poznat ženskaroš, a Gita čuvena beogradska lepotica kojoj nije smetalo udvaranje. Ona je zbog Genčića ostavila svog prvog muža generala i sudiju Vojislava Cincar-Jankovića sa kojim je imala kćerku Jelenu. Kada je otišao knez Arsen se, tehnički, u Srbiju više nikada nije vratio. U stvari, dolazio je ali to tada nije više bila samo Srbija nego nova država, prvo Kraljevina SHS, pa onda Kraljevina Jugoslavija.

Siniša Ljepojević

izmedjusnaijave.rs

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here