ЉУБИЦА ЈЕ ЈЕДИНА СРПKИЊА KОЈА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА СУСРЕТ СА МЕНГЕЛЕОМ! Гледала је како је дечаку ВАДИ ПЛУЋА НАЖИВО!

Поделите:

На мени су вршили четири врсте експеримената. Заразили су ме с маларијом, дизентеријом и обе врсте тифуса. Сећам се, на голи трбух ставили су ми некакво сито у којем је био рој комараца који су ме бесомучно уједали… мислила сам да ћу растргнути кожу с трбуха, после…- стоји у исповести Љубице Шаролић

Љубица Шаролић је жена која је прошла кроз све ужасе и патње нацистичког логора Аушвиц. Њену причу објавио је Yугопапир 1985. године а ми вам је преносимо.

Љубица Ш. из Београда, логорашки број 75744, преживела је два сусрета с Јосефом Менгелеом, монструмом из Аусцхwитза. Једна је од ретких из контигента “живог људског материјала”, која је преживела нељудске експерименте.

“Моје име није важно – ми се и данас распознајемо по бројевима.
Ја сам 75744, то ми је три године било и име и презиме.
Никад ми није пало на памет да скинем овај истетовирани број: превише је било погледа који су ме, немо, молили да никад не заборавим те страхоте. Чак не познајем никог ко је скинуо тај белег!

Плашим се, данас, да нисам нешто преувеличала, да сам измешала сан и јаву… али, кад се сретнем с неким ко је преживео исте те страхоте, схватим да сам много тога заборавила, потиснула дубоко у себе, да никад не изађе до свести. Овај број може да завара неког: Аусцхwитз је највећа гробница човечанства свих времена.

Ми, преживели, само смо кап у мору. Бројеви су се понављали, поново су утискивани бројеви умрлих, било је различитих боја, не рачунајући оне с “давидовом звездом”, којих је било највише…

Ухапсили су ме у Љубљани почетком 1943. године, као таоца. Похађала сам И разред гимназије, када је рат почео или пети осмогодишње по новом систему: имала сам тада, дванаест година.

Путовали смо до Аусцхwитза три недеље. Нас, Југословенки, било је пет, можда шест. Све остало било је “јеврејски транспорт”, у вагонима који су прикључени успут, можда у Бечу?… Памтим, сви путници нашег воза, осим нас пар, отишли су право у – крематоријум.

На рампи “Биркенау” вршена је селекција. Приметила сам човека који се корбачем ударао по чизми: певао је неку арију из “Тосце”. Тек касније сазнала сам да је то Менгеле. Имао је тамне очи и тамну косу… једна нога била му је мало крива, сигурна сам да бих га и данас препознала.

Помно нас је прегледао, загледајући се свима у очи, и издвајао, издвајао… Ми нисмо знали зашто. Помислио је да сам Јеврејка, можда због моје изразито црне косе. Имам плаве очи и изгледа да га је то посебно заинтересоваио. Питао ме је одакле сам, а кад сам му одговорила, помало разочарано је рекао:

– А, био сам у Југославији, пре рата. Пењао сам се на ваш Ловћен…

Деловао је љубазно… бар много љубазније него остали, којима је зло пробило кроз кожу и препознавало се по некаквој ружноћи. У свари – био је циник; то сам установила касније, кад сам сазнала и делимично видела шта ради.

Нисам била Јеврејка, и он је изгубио интересовање за мене. Али, и даље сам била интересантна за друге лекаре. Предата сам неком доктору Луцасу, како сам касније сазнала, као материјал за експерименте. Менгеле се бавио искључиво близанцима и очима… генетиком ваљда. Био је опседнут очима. Неколико пута улазила сам у његову канцеларију и видела безброј посуда с људским очима, које су ме гледале, онако, извађене из дупљи, као живе… сањам те очи понекад.

На мени су вршили четири врсте експеримената. Заразили су ме с маларијом, дизентеријом и обе врсте тифуса. Сећам се, на голи трбух ставили су ми некакво сито у којем је био рој комараца који су ме бесомучно уједали… мислила сам да ћу растргнути кожу с трбуха, после…

Сами Немци називали су Аусцхwитз – “фабриком смрти”. Логор је то и био. Kапацитет крематоријума био је 30.000 људи дневно, али то није било довољно. Једне ноћи, у лето 1944. године, запалили су цео цигански логор. Горело је читаве ноћи и вриска се чула до неба… преко 30 хиљада људи – жена и деце… Њих нису раздвајали, биле су ту читаве породице.

Спаљивали су поливајући људе бензином. Kасније, кад им је бензин био потребан за друге ствари, слагали су ред лешева, ред цепаница, а логораши су, доле, хватали лој и поливали одозго, да би лакше горело.

Али, експерименти на људима били су најгори. У мојој бараци, у углу, било је неко несрећно створење с изобличеном главом огромних димензија, толико отеченом да се очи, нос, и уста уопште нису видели. Стално је јечало. Глава је била толика, да није могло да лежи, већ је седело у углу подупрто неким летвама… Сваког дана су га одводили некуд…

Или; жена која је лежала испод мене. Њој су извадили кост из подколенице. Ткиво се распадало, претварало у пихтијасту масу… Умрла је у страшним мукама.

Жене и мушкарце стерилисали су рентгентским зрацима. Ми смо то називали “црвено светло”… у логору се говорило некаквим посебним, интернационалним језиком, универзалним жаргоном и сви смо то прихватали допуњавајући га.

А Менгеле је певао арије из “Тосце” и вршио селекцију ударајући се корбачем по чизми. Монструм! Гледала сам како је распорио једног малог Пољака, живог, и извадио му плућа напоље…

Имао је изванредно памћење. Пред транспорт (никад нисмо знали да ли идемо у други логор, или у – крематоријум), кад сам га последњи пут видела, пришао ми је и упитао ме:

– Ти још ниси умрла?

Пре осамнаест година ухватили су неке лекаре из Аусцхwитза и судило им се, у Франкфурту. Пријавила сам се за сведока, али Немци изгледа нису били заинтересовани: нису ми, чак, ни одговорили. Мислим да је и доктор Луцас био међу њима!?

И сад чујем да је Јосеф Менгеле мртав. Да је умро и сахрањен негде у Бразилу. Ја у то не верујем. Знам да је жив, осећам то, а тај осећај не може ме преварити.”

Забележио: Милош Лазић (Блитз, 1985.)

Поделите:

1 коментар

  1. “Имао је тамне очи и тамну косу… једна нога била му је мало крива, сигурна сам да бих га и данас препознала.” – ЧИСТ аријевац, баш као и вођа му, Адолф. Нису много боље биле ни њихове рођене сестре – комунисти. Бившу Југу, а посебно Србију, затровале су комуноусташе…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here