Home Историја Мач и дипломатија усуд Стефана Немање

Мач и дипломатија усуд Стефана Немање

Поделите:

На трагу ТВ серије о владавини Немањића, прве српске династије. Српски народ почетком 12. века био подељен на неколико непризнатих жупанија и покрајина

ЈОШ су стари Латини говорили да је историја учитељица живота, а мудри Енглези, вековима доцније, упозорили су: „Народ који не зна своју историју мораће да је понавља.“ Рекордан број гледалаца серије Радио-телевизије Србије о династији Немањића само је потврдио осећај и потребу народа, у најширем смислу тог појма, да отргне од заборава бурну и веома богату историју настанка Србије.

Простор на који су се доселили и који су заузимали стари Срби одвајкада је био незаобилазна раскрсница важних путних праваца, и Стара Србиjа jе од свог настанка била поприште великих битака и свакоjаких ратничких ломова. Око тог простора су се отимали моћни Римљани и Византинци, Германи, Сармати, Дачани, Гепиди, Хуни, Авари, Бугари и, нешто доцније, Турци.

Аутори ове повесне сторије „Немањићи – рађање краљевине“ затичу Стефана Немању и његову браћу у време владавине византијског цара Манојла, који је владао од 1143. до 1180. године. Прича о владарским породицама Војислављевић и Вукановић, које ће ударити темељ за формирање немањићке државе, и њиховим настојањима да се ослободе византијског ропства, сачекаће нека друга, боља времена. И прву круну, односно првог краља, Срби ће добити 139 година пре крунисања Стефана Првовенчаног Немањића. Био је то Михајло Војислављевић, кога је 1078. године папа Гргур VII прогласио за краља свих Срба.

ПОСЛЕ Михајла, српским племенима владаће његов син Бодин, па велики жупан Вукан, а после њега Урош I и Урош II. Сви они су у тадашњим околностима покушавали да се отму од Византије. Цар Манојло, изгубивши поверење у њихове наследнике, определио се за Завидове синове, творце будуће династије Немањић, за коју се верује да потиче од великог жупана Вукана.

Намера овог непретенциозног текста, на трагу поменуте ТВ серије, јесте да за тренутак расветли животворство и историјски допринос помало заборављених предака.

Српски народ је у то време био подељен на неколико непризнатих жупанија и покрајина, које су с незнатним прекидима, под принудом, признавале врховну власт Византије. У таквим околностима цар Манојло се надао да ће мирно владати племенски раштрканим Србима, остављајући им неку врсту аутономије. Међутим, Рашани се нису мирили с постојећим стањем, које није било ропско, али ни слободарско. Упркос свему томе, жеља за слободом Срба из Рашке, а у нешто мањој мери и њихове друге сабраће, није давала мира Византији.

Цар Манојло није знао шта да ради. Чим би неког Србина поставио за жупана, он би почео да ради против њега. Историчарима је на располагању остало мноштво сведочанстава о тадашњим покретима Србаља за своју независност. Ти жупани, који су покаткад потезали оружје и када за рат нису били спремни, користили су сваку прилику да склапају савезе и удружују се с непријатељима византијског царства.

Цар Манојло, да би Стефана Немању што више придобио за себе, даривао га је високом византијском наследном дворском титулом великог жупана васцеле Рашке и несметаном управом над Дубочицом, данашњим Лесковцем. Међутим, државотворни Немања, поставши велики жупан, првом згодом окренуо се против свог покровитеља, непрестано опседнутог борбама са Угрима. Уз свесрдну помоћ моћне властеле, успео је да протера са својих територија незадовољну бунтовну браћу Тихомира и Страцимира.

ПРИВРЖЕНОСТ Ана Немањић, жена Стефана Немање / МУДРОСТ Свети Сава

ОСЕЋАЈУЋИ се превареним, цар Манојло је царским обећањима подстицао пониженог Тихомира да поново устане против најмлађег брата Стефана. Послао му је моћну војску, на чијем је челу био искусни војсковођа Теодора Пазијата. Тако подржан и окуражен подршком брата Страцимира, Тихомир је 1168. године кренуо из Византије у војни поход на своју Србију. Међутим, војно и стратешки надарени Стефан Немања успео је да са не баш малим губицима разбије цареву војску под званичном Тихомировом командом код Пантина, подно Звечана, на Косову пољу.

Овом победом Стефан Немања је, поред велике славе, стекао и апсолутни владарски ауторитет и властодржачку моћ великог жупана. Поставши неприкосновени вођа свога народа, он је предузимао успешне потезе ка ширењу Рашке. Наравно, у првом плану му је била Зета, где су се налазиле његова дедовина и очевина, на чијем прикључењу је радио пре битке код Пантина.

Прикључење Зете завршио је без губитака, помогнут Угарском и унутрашњим трвењима у Византији. Чврсто је био утврђен у области између Новог Пазара и Ниша, долином Ибра, Топлице, Расине, Велике Мораве и Косова и Метохије. Његов правац даљег освајања пружао се према Травунији и Захумљу. Потом је кренуо пут приморја и 1183. године заузео Скадар, Чањ, Дриваст, Бар, Котор и Улцињ.

ПОКУШАО је да освоји Корчулу и Дубровник. И није успео. Напротив, 1184. године, губи све своје ратне бродове. После последњег неуспелог напада на Дубровник, на наговор браће Страцимира и Мирослава, с којима се после битке код Пантина помирио, склопио је обострано користан трајни мир са овим градом-државом 1186.

Стефан Немања / Фото Википедија

Трећи крсташки поход 1189. године, који је повео немачки цар Фридрих I Барбароса, омогућио је Немањи да се са њим сретне у Нишу. Даривао га је припитомљеним јеленима, ретким јестивим птицама и другим вредним поклонима. Осокољен пријатељством са Барбаросом, повратио је предео између Ниша и Софије и градове Призрен, Врање, Скопље, Горњи и Доњи Полог, данашњи Гостивар и Тетово.

Државничком мудрошћу задржао је готово све ове области и градове, чак и после великог пораза на Морави у јесен 1190, који му је нанео нови византијски цар Исак Анђел, наследник цара Манојла. Освајачке амбиције су му спласнуле смрћу Фридриха Барбаросе, у време проласка његових крсташа кроз Малу Азију.

После смрти Барбаросе, окренуо се поново моћном Византијском царству. У знак жеље за трајно добрим односима између Србије и Византије, оженио је средњег сина Стефана Евдокијом, синовицом цара Исака, ћерком будућег цара Алексија III Анђела.

ИСТОРИЈСКИ записи кажу да је промена на византијском престолу, настала погубљењем цара Исака, кога су завереници пре убиства ослепили, нагнала уморног Немању да се одрекне престола у корист сина Стефана Првовенчаног (1196-1227) на Благовести 1196. године.

Једина сачувана представа цара Манојла I Комнена

Немања, као монах Симеон, преселио се у своју задужбину у Студеници. Доцније, 1197. одлази у Свету Гору, у манастир Ватопед, где се придружио најмлађем сину, монаху Сави, имена Растко по рођењу, с којим је обновио манастир Хиландар, будуће вечно средиште духовног живота Српства.

Пре него што је одлучио да ратну опрему замени монашком ризом, у договору са супругом Аном, која ће постати монахиња Анастасија, најстаријем сину Вукану доделио је Дукљу и Требиње. Расткове земље, којима је он управљао до замонашења, припале су брату Мирославу, а другом брату Страцимиру крајеви око Западне Мораве.

На државном сабору 1196. предао је престо сину Стефану Првовенчаном, зету византијског цара Алексија III Анђела, који га је пре устоличења почаствовао високом византијском титулом севастократора.

Стефан Првовенчани био је велики жупан од 1196. до 1217, а потом краљ од 1217. до 1227. године. Умро је природном смрћу 24. септембра 1227. године. О њему се још зна да је супругу Евдокију „отерао“ 1200. године. Затим је кратко време имао непознату жену, те се напослетку оженио Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола.

НЕМАЊА, сад већ као отац Симеон, последње дане провео је поред сина Саве и његових монаха. Блажено је уснуо 13. фебруара 1199. године у припрати Богородичине цркве у Хиландару, на асури, са каменом испод главе и иконом Богородице на грудима.

Син Растко, односно Сава, будући српски архиепископ, пренео је очево тело из хиландарске цркве Богородице у Студеницу, на вечни починак, за будућа поколења. Остала је сачувана од заборава прича да је син Сава очеву главу окренуо према месту у коме је столовао, Расу, смештеном на доминантном брегу изнад ушћа Себечевске реке, утврђењу које је у разним облицима постојало још пре пет миленијума, да нас стално опомиње да се као народ сачувамо, „како на небу, тако и на земљи, за век и вјекова“.

СТИГАО И ДО ЗИДИНА ЦАРИГРАДА

НА ПУТУ ка стварању нове српске државе није га зауставио ни краткотрајни боравак у цариградској тамници у коју га је лукаво сместио цар Манојло, као одмазду за вероломство и зато што је, док је Византија водила исцрпљујући рат са Млетачком републиком, стигао са својом војском до зидина Цариграда. Према сачуваном предању, Стефан Немања је измолио своју слободу тако што је пред попустљивог цара дошао бос и гологлав, са каменом око врата и мачем окренутим ка земљи.

Иван Миладиновић

novosti.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here

css.php