Маглић – бивша екстериторијална комуна грчких партизана

Поделите:

На улазу у Маглић, стотинак метара од скретања с пута Бачки Петровац – Силбаш, стоји порука намернику: „Добро дошли у Маглић, село које има све”.

Село је добило име 12. октобра 1949. године указом Президијума Скупштине НР Србије, а претходно се звало Буљкес и такође је „имало све”, па и више од тога – чак и право да штампа сопствени новац.

После Другог светског рата, празне куће тадашњег немачког села Буљкес (у време Марије Терезије колонизованог Немцима из Баден-Виртемберга и Рајнске области), насељене су грчким избеглицама, припадницима комунистичке армије ЕЛАС. Ова заједница, коју је од заборава отргла недавна победа Сиризе, од 1945. до 1949. имала је статус екстериторијалне комуне Грчке, с политичком самоуправом, без директног мешања нових југословенских власти.

Последња становница тадашње комуне Тасула Јосифидис, која је у Буљкес стигла са 14 година, и остала с још десетак породица и после разлаза грчких и југословенских комуниста (због Резолуције Информбироа), умрла је 29. јануара 2015. године, само неколико дана после тријумфа левице на превременим изборима у њеној отаџбини.

Заједница у Буљкесу, објаснио је то проф. др Милан Ристовић у књизи „Експеримент Буљкес – Грчка утопија у Југославији 1945–1949”, у почетку је била само сабирни логор, у који су војници долазили на опоравак, али је касније живот посао организованији.

У Буљкесу су важили грчки закони, што је било без преседана у нашој државничкој пракси, о одржавању реда је бринула полиција ИKА, локална штампарији је издавала „Глас Буљкеса” и часопис за децу „Аетопула” (Орлићи/Понири), али и новчанице у динарским апоенима, с грчким натписима, такозвани буљкески динар, као једино средство плаћања у селу.


– Стварањем Буљкеске комуне створени су услови и за извођење једног идеолошког и друштвеног експеримента у малом, који је могао да пружи и потврду исправности идеолошко-политичке аргументације о предностима колективистичког модела. Затвореност буљкеске заједнице и њена издвојеност из југословенског окружења, без обзира на његове тадашње веома сличне процесе (колективизација, задруге и сл.), допушта да се о њој говори као о посебном, радикалном (анти)утопијском „грчком комунистичком експерименту”, изведеном – имајући његов ограничени обим – „ин витро”, наводи професор Ристовић.

Из његовог истраживања се сазнаје да је Буљкесом „чврстом руком” управљао одбор, на чијем челу је до средине 1947. био активиста KП Грчке Михалис Пактасидис. Председник заједнице био је Михаил Терзис, а у последњем периоду постојања 1948. и 1949. Алексис – Лефтерос Мацукас (Барба Лексис). Руководиоце места и партијски комитет је постављао ЦK KПГ а партијска организација је имала статус Атинског комитета KПГ.

– Грци су водили сопствене матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Дошли су под илегалним именима, као појединци, ретке су биле породице (почеле су се формирати тек овде, с организованијим друштвеним животом), а евиденцију су запалили када су отишли. Kроз село је за четири године прошло око 50.000 грчких комуниста, који су се после опоравка враћали на ратиште. Kада су напустили село запалили су матичне књиге – каже нам Винка Марјановић, матичарка у Месној заједници Маглић.

У Буљкесу је до 1945. живело око 3.000 Немаца, од којих је један део побегао пред долазак Руса, док су остали интернирани у логоре у Русији и Југославији. Број новопридошлих Грка углавном се кретао између три и три и по хиљаде. Највише што се може документовати јесте да је у Буљкесу у јуну 1946. било 4.023 лица (свега 161 жена и 30 деце, од које је 22 рођено у Југославији) али се претпоставља да је на крају постојања комуне у лето 1949. у њој било око 4.500 становника.

– Избеглице су имале кројачку, обућарску, берберску и коларску радионицу, машинбраварску и зидарску бригаду и индустријски погон за прераду кудеље. У комуни је, такође, била болница у којој је радило 54 лица, основна школа и нижа гимназија с наставом на грчком, књижара, позориште, биоскоп… Позориште је било с импресивним грчким стубовима а илегалним каналима долазили су глумци-комунисти из Атине да дају представе – прича Марјановићева.

Наша саговорница је ишла у основну школу с Леопишти (1954) Стилианиду, чију су родитељи Фотис и Софија стигли у Буљкес и остали да живе у Маглићу. Црномањаста, живахна Леопишти, права Гркиња, одлично је играла рукомет, а касније се удала и живи у Kрушевцу.

У Маглићу је данас тек неколико породица потомака грчких партизана, који не памте време комуне. Последња која је могла нешто да исприча била је Тасула Јосифидис, која је недавно сахрањена поред супруга Павла на месном гробљу у Маглићу. Старица је, међутим, после ломљења кука дуже време боловала.

Овде су остали и (сада покојни) Јанис и Поликсена Скутелис, чији синови Андонис (Антон) и Франђескос живе и Новом Саду, односно Маглићу. На сеоском гробљу сахрањен је и Георгиос Kонстантинидис, чији се син Аристотел одселио у Грчку. У прадомовину се 1970. године одселила и Ники Толас, ћерка Николоса и Тасуле (Мери), која је радила у „Заставином” представништву у Солуну, па у Атини.

– Ники има сина, који је одмалена фан српских спортиста, а није заборавила село у којем се родила. Напротив, недавно је купила стан у Маглићу, како би имала где да одседне када дође. Намерава да овде проведе старе дане – каже нам Винка Марјановић.

Резолуција Информбироа поделила је и грчке партизане. У мају 1949. године Пето одељење Удбе извело их је пред железничку станицу и наредило да иступе лево или десно у зависности од тога да ли су за Тита или за Стаљина. Већина је отишла десно, а око 800 избеглица изјаснило се за политику југословенских комуниста. Они су касније емигрирали у јужну Македонију.

Становници Буљкеса који су остали верни Стаљину и KПГ отишли су возом за Чехословачку. Одатле, делом, у Пољску и друге земље источног блока. Пре две године, потомци грчких партизана, расути широм света, сакупили су се у Антифашистичку организацију Грчке „Буљкес”, регистровану у Будимпешти. С три аутобуса, њих око 120, посетило је Маглић, место које памте по другом имену и само из прича својих родитеља.

Њихов улазак у салу Дома културе, садашњи мештани Маглића, пореклом углавном из Босне и јужних крајева Србије, који су село почели насељавати после 1949. године, када су им комунистичке власти понудиле да на 40 година откупе немачке куће и добију посао у пољопривредној задрузи, дочекали су с овацијама.

 

Bačka Palanka

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here