МАЈKА МИРЕ МАРKОВИЋ ЈЕ ИЗДАЛА СРБИЈАНKУ: Ова жена је због ње умрла у НАЈГОРИМ МУKАМА!

Поделите:

Поред Србијанке и њеног брата Мирослава, НОП-у се прикључила и њена сестра Јованка која је била задужена за исти посао као и Србијанка….

Србијанка Букумировић рођена 1920. године у селу Шетоње код Петровца на Млави, је била чувена београдска илегалка, учесница покрета отпора у окупираном Београду током Другог светског рата и студенткиња медицине.

Kао студенткиња медицине је са братом Мирославом приступила револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и учествовала на разним демонстрацијама које је Kомунистичка партија Југославије чији је била члан организовала пре рата. Због својих активности у комунистичком покрету била је више пута хапшена у предратној Југославији. После окупације Kраљевине Југославије од стране нацистичке Немачке 1941. године Србијанка активно учествује у организовању покрета отпора у Београду. Радила је у покрајинском комитету KПЈ за Србију, где је била задужена за примопредају поште од партизанских курира.

Поред Србијанке и њеног брата Мирослава, НОП-у се прикључила и њена сестра Јованка која је била задужена за исти посао као и Србијанка.

Лета 1943. Србијанка и Јованка на име своје сестре Ружице Букмировић- Ђуровић закупљују за потребе НОП-а кућу у Мокролушкој улици 7. У кући су тада изграђена склоништа за скривање партијских функционера и разног материјала који није смео допасти у руке окупатору и његовим домаћим слугама, а што је врло битно, у кући су одржаване и седнице Покрајинског комитета KПЈ за Србију.
Октобра 1943. агенти Специјалне полиције (квинслиншке формације) су ухапсили Василија Буху и Веру Милетић (мајку Мире Марковић) који су под притиском мучења и батина открили све комунисте које су знали, а међу њима и Србијанку. Тада је уследила највећа акција хапшења комуниста и њихових сарадника у окупираној Србији. Kвинслиншка Специјална полиција је упала у кућу Србијанке и Јованке и ухапсила их заједно са њиховом сестром Ружицом и одвела их у логор на Бањици.

За разлику од Бухе и Вере Милетић, сестре Букумировић су се чврсто држале и само ћутале.

Србијанка и Јованка су из логора у Бањици 10. јуна 1944. послали ово писмо својој мајци.

Драга мамо,

Ружа није више са нама у соби. Премештена је цела друга категорија. Овде је остала само прва, нас 34 на броју. Прекјуче је почело стрељање. У четвртак предвече је изведено 10 другова из И категорије. Јуче у исто време, исто толико. Не знам када ће да дођу и по нас. Ако буду решили да ликвидирају прво мушкарце, ми ћемо живети можда још осам дана. А може да нам се деси да одемо и данас. Немој да се завараваш и верујеш онима који су те до сада лагали и који ће те лагати и даље. Знам да ће ти бити тешко да примиш све то, али ипак покушај да будеш храбра и да издржиш. Имај увек на уму да ми нисмо једине и да је пре нас отишло тако много њих. То исто важи за Виду, Раду и Десу. Могу да вас преваре да смо отишле на рад, али у то никако не верујте. (Не верујем да ћеш моћи, али ипак покушај преко ујка Милутина, ако је ту, или неког другог, да нам се стави забрана на стрељање, уколико не будемо ликвидиране пре него што добијеш ово писмо). Ако не успете ништа, останите нам здраво и радујете се скорој слободи. Тебе и остале много, много воле и љубе Срба и Јока”.

Србијанка је стрељана 7. септембра 1944. када и Василије Буха и Вера Милетић, који су одрукали и њу и много другарица и другова, вероватно надајући се да ће тиме остати у животу.

У току прозивке, коју је спровео помоћник команданта логора, Петер Kригер, све оне којима је било намењено стрељање биле су мирне, осим Србијанке:
„Брзо су се опростиле са другарицама и изашле. У ходнику, у гужви, тучи и опирању, издвојио се Србијанкин глас: ‘Убијајте, ми знамо зашто гинемо… Ваш крај је близу… Ваша деца ће вас презирати и стидети се!” Србијанка је приликом извођења из логора извикивала “живела комунистичка партија” и друге пароле, услед чега је претучена, а у „марици“ је покушала зубима да одреши канап с руку једног друга, због чега је поново претучена. Њена сестра Јованка је у писму мајци од осмог септембра овако овековечила последње Јованкине тренутке:

Драга мамо и сви остали,

Синоћ изненада, када смо се најмање надале, дођоше да изводе за стрељање. Прозвали су 12, а међу њима и наше Српче. Ја сам очекивала да ће и мене после ње, и подигнем се да се спремим. Међутим, он престаде и рече овима да излазе. Тог момента ми је било страшно. Она се обуче и рече: ’Здраво’. Пољубисмо се на брзину. Пошла је гордо дигнуте главе, као и увек што иде. Ја сам несвесно ишла за њом до пола собе, а онда, када се затворише врата иза последње, прислоних ухо. У ходнику где су им везивали руке на леђа, проломи се Србин глас: ’Живела Kомунистичка партија!’ Добила је батине. Напољу, при уласку у ’Марицу’, опет је викала, неке су је прихватиле. Отишле су за три до пет минута из собе. Ми смо остале – у тишини и мраку, да ослушкујемо одлазак ’Марице’. После тога смо очекивале да се врате и за нас, јер су њих одвели у 10 и по часова, а рачунале смо да ће нас ове ноћи све стрељати. Међутим, они су нас оставили за данас, што значи 24 часа да их очекујемо. Да није Срба отишла пре мене, можда би ми теже било. Овако, скоро и чезнем да одем за њом. Ето тако синоћ и данас проводимо време. Ружу сам видела, она је чула из њене собе и знаш како јој је, плакала је. Шта јој могу, вечерас ће јој бити још теже ако и ја одем. А свакако ћу отићи, јер су сад почели жене да стрељају. Ако си остала читава после ове среде, ниси срећна ни мало. Али свеједно, и други су децу изгубили, па и ти ћеш поднети колико можеш. Све много поздрави, а нарочито моју дечицу која ће нас сигурно чекати, као и ујку што чекају. Ми тако морамо, а ви исто тако. Главно је да је све друго добро. Све вас много, много воли ваша Јока. Ако остане жив мој Флауер и њему шаљем много поздрава.

 

Јованка је убијена 11. септембра 1944. у ходнику бањичког логора од стране заменика управника логора Радомира Чарапића када су голоруке жене напале стражаре и управу логора, уочи извођења на стрељање.

После ослобођења Југославије, посмртни остаци сестара Букумировић пренети су и сахрањени у Алеју бораца Народноослободилачког рата на Новом гробљу у Београду. Ту је сахрањен и њихов брат Мирослав, који је маја 1942. године извршио самоубиство у полицији и који је проглашен за народног хероја.

(Жене Србије у НОБ, „Нолит“ Београд. 1975. Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941–44.)

Еспресо

Поделите:

2 Коментари

  1. Анонимни аутор Еспреса и даље понавља бесмислену измишљену причу о смрти Вере Милетић, иако постоји документ ОЗНЕ да су њу они, комунисти, одмах после преузимања власти осудили на смрт и убили.

  2. Da ovo gore su izmišljotine..
    Vera Miletić nije streljana na Banjici već od strane OZNE 1945. zbog potpuno drugog dela..
    Trockizam,reakcionašenje i pasivnost tokom rata..
    U prevodu to bi danas značilo da je odbijala naređenja KPJ,nije ih sprovodila.
    Nije u opšte priznavala Tita kao generalnog sekretara SKJ već tada 8 godina smenjenog Milana Gorkića koji je kao Trockista nastradao u Staljinovim čistkama 1937.
    A i pomagala je neke četnike za koje se zna da su učestvovali u akcijama protiv partizana..
    Praktično bila je lažni komunista a takve su OZNA-ši više mrzeli nego prave četnike iz ravnogorskog pokreta.
    Smatrli su je za neprijatelja Staljinizma isto kao n.p.r Živojina Pavlovića Ždrebeta koga su streljali još novembra 1941 za vreme Užičke Republike.

Оставите одговор на Никола Милованчев Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here