Majstor zavera veran Apisu i Titu

Podelite:

Božin Simić posle Drugog svetskog rata u Beogradu i prerušen u seljaka komitu

Ko je bio Božin Simić, crnorukac, oficir, nacionalista, komita, obaveštajac, mason, komunista: Gotovo da nije bilo značajnijeg istorijskog događaja u dvadesetom veku u koji nije umešao prste

NESELEKTIVNO otvaranje arhiva, a ta praksa je prisutna gotovo u celom svetu, bez obzira na zakonske obaveze da svi dokumenti budu dostupni javnosti, pogotovo naučnoj, posle pedeset godina, ostavlja mnoge ključne događaje i ličnosti iz novije političke istorije nerasvetljenim.

Tako je ostalo nerazjašnjeno pitanje: ko je, zapravo, bio Božin Simić i kakva je bila njegova uloga u mnogim događanjima? Zna se da je bio crnorukac, uspešan vojnik, oficir, prevratnik, nacionalista, komita, obaveštajac, a potom i komunista i diplomata. Gotovo da nije bilo bitnog i velikog istorijskog događaja u prvoj polovini 20. veka, a i u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, u kojem bar na neki način nije učestvovao.

Za razliku od njegovih prijatelja, Dragutina Dimitrijevića Apisa, Mustafe Golubića, Voje Tankosića, sa kojima je započeo karijeru, njegov život se završio prirodnom smrću, u dubokoj starosti.


PROČITAJTE JOŠ: 
Čudo zvano Mokra Gora

Rođen je 20. oktobra 1881. godine u Velikom Šiljegovcu kod Kruševca. Otac mu je bio seoski učitelj, pa je od malih nogu dobio dobro obrazovanje i vaspitanje. Zanesen idejom srpstva, upisao je vojnu akademiju, koju je završio u roku. Već početkom 20. veka udružuje se sa grupom oficira, koje je predvodio Dragutin Dimitrijević Apis, i aktivno učestvuje u organizaciji atentata na kraljicu Dragu i kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.

Bio je oficir za vezu sa četnicima Voje Tankosića u Makedoniji i prebacivao ih preko granice na tursku teritoriju.

ORDEN DRAŽI MIHAILOVIĆUU ARHIVU Jugoslavije, gde se nalazi dosije Božina Simića, može se doći do podatka da je on presudno uticao na odluku generala De Gola da odlikuje Dražu Mihailovića Legijom časti. U dokumentu piše: “Sve dok je bio u De Golovom komitetu nastoja je da učvrsti odnose između Rusa i Francuza…” Simić je tada zauzimao stav “prosovjetskog Mihailovićevog Srbina”, pre prodiranja istine o borbi naših naroda u savezničko javno mnjenje.

KADA je počeo Prvi svetski rat, Božin Simić uspešno komanduje bataljonom. Njegovi vojnici, uostalom kao i kod svih crnorukaca, odlikuju se velikom hrabrošću, patriotizmom i borbenošću. Zbog njegovih briljantnih organizacionih sposobnosti, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zajedno sa Mustafom Golubićem, šalje ga u Rusiju, kako bi prikupio dobrovoljce za proboj Solunskog fronta. Ovaj tim iskusnih i prevejanih obaveštajaca bio je veoma uspešan, naročito u Odesi, gde su napravili i obučili Dobrovoljačku diviziju, koja se sastojala i od zarobljenika sa Istočnog fronta, koji su sa Balkana. Srbe iz Bosne i Hrvatske, Austrougari su mobilisali u svoju vojsku i slali ih na Istočni front da se bore protiv Rusije. Većina ovih vojnika namerno se predala i priključila srpskoj vojsci, pa su Bosnu i Hrvatsku oslobodili noseći uniforme Vojske Kraljevine Srbije.

U Solunskom procesu, u odsustvu, osuđen je na 18 godina zatvora, zbog čega ostaje u Rusiji i, posle Oktobarske revolucije dok je boravio u Rusiji i komandovao jugoslovenskom dobrovoljačkom divizijom, postaje pukovnik Crvene armije.

Koristeći svoje diplomatske i špijunske veze, čak i masonske, jer je pripadao masonskoj loži Pobratim, iz Peterburga, pisao je svim svetskim vladarima, tražeći pomilovanje za Apisa, kada je počeo Solunski proces. Presuda je bila doneta i pre nego što je optužen. Pašić i kralj Aleksandar su bili neumoljivi. Svestan da se ne može vratiti u Srbiju nakon Oktobarske revolucije, Simić se pridružuje ruskoj vojsci koja mu priznaje čin pukovnika, pa nastavlja karijeru u Crvenoj armiji.

Josip Broz postavio je Simića za ambasadora


POSLE Prvog svetskog rata emigrirao je i živeo uglavnom u Parizu. U jednom trenutku, preko emisara, kralj Aleksandar Karađorđević nudi mu izmirenje. Odbija bilo kakav akt milosti i šalje mu poruku: “Recite kralju da je on od 6. januara (1929) postao uzurpatorom. Od tog dana svaki njegov (akt? D. K.) je nezakonit. Ako bi mi dao amnestiju, ja ću i taj akt smatrati nezakonitim i sa takvom motivacijom javno ću odbiti da primim amnestiju. Posle toga ostavio me je na miru.”

Posle atentata na Aleksandra u Marselju vraća se u Beograd i odmah je uhapšen i poslat u Požarevac na odsluženje kazne od 18 godina zatvora. U svojoj biografiji, pisanoj za potrebe nove komunističke vlasti, o ovom događaju je zabeležio:

“Na granici me je pričekao agent Beograda i sproveo prvo u Upravu Beograda a zatim u Komandu mesta. Iz Komande mesta posle kratkog saslušanja sproveli su me u gradski oficirski zatvor. Posle nekoliko dana poveli su me u Požarevac, pošto su me prethodno pred trupama Beogradskog garnizona simbolički lišili čina, jer sam bio u civilu. U Požarevcu sam ostao nešto manje od pola godine… Pavle i Stojadinović držali su me bez časti više od godine zato što nisam prihvatio saradnju sa njima. Amnestiju sam dobio tek onda kad sam zapretio da ću dobrovoljno opet otići u emigraciju, ali da ću ovom prilikom izneti svu tajnu o Sarajevskom atentatu.”

I vraćen mu je čin pukovnika Srpske vojske, sa posebnom napomenom da u Solunskom procesu, 1917. godine, nije osuđen, nego penzionisan. I naravno, isplaćene su mu sve penzije…

Šta može da govori ova činjenica osim da je ova ličnost posedovala neke posebne, danas još neobjašnjive moći. Kao što je ostala neobjašnjena tajna o Sarajevskom atentatu kojom je ucenjivao kneza Pavla Karađorđevića.

PRVIH godina boravka u Beogradu, sada je to već sasvim jasno, nije sedeo besposleno. Imao je zapaženu ulogu u aktivnostima Srpskog kulturnog kluba. Kada je knez Pavle odlučio da 1940. uspostavi diplomatske odnose sa SSSR-om, Božin Simić putuje u Moskvu kao posrednik.

De Gol i Draža Mihailović

Ministar dvora Milan Antić u svojim memoarima koji se nalaze u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti zabeležio je još ponešto o Simiću iz tih godina:

– Učio je sovjetskog poslanika Plotnikova da igra sans, ne radi same igre, već radi konspiracije. Prilikom igre, mešanjem karata, deljenjem… može da se poturi šta se hoće i sazna šta se hoće… – beležio je Antić. – Simić je bio iskren prijatelj Sovjeta. Slušao je Lenjina koji je za njega prijatelj čovečanstva i spasilac ljudskog roda, vrsta Isusa bez mistike božanstva.

Antić je zabeležio i mišljenje pukovnika Vladimira Tucovića o Božinu Simiću. Istaknuti crnorukac je za svog drugara zaverenika imao samo dve reči – međunarodni hohštapler, iako njihovo prijateljstvo nikada nije bilo narušeno.

Ministar dvora Milan Antić u svojim beleškama ostavio je svedočenje da je Božin Simić 26. marta 1941. stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen.

– Bio je u dosluhu sa Simovićem, bili su i školski drugovi – tvrdi tada Antić. – Posetio je Simovića i obavestio ga o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je to uticalo na Simovića da te noći, između 26. i 27. marta izvrši državni udar.

NEPOSREDNO posle prevrata 27. marta 1941. godine sovjetski ambasador Viktor Andrejevič Plotkin, prvi i jedini diplomatski predstavnik SSSR-a u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je 31. marta šifrovanu poruku sa Molotovljevim potpisom. Narodni komesar je zahtevao da Jugosloveni odmah pošalju u Moskvu užu delegaciju na pregovore i da bi dobro bilo da Božin Simić bude u sastavu delegacije.

Po svedočenju Voje Nikolića, proverenog revolucionara, Simić je otputovao u Moskvu zajedno sa Mustafom Golubićem i Dragutinom Savićem. Tamo su im se pridružili vojni ataše Žarko Popović i poslanik Milan Gavrilović. Pakt o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom potpisan je u noćnim satima 6. aprila 1941. godine.

Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis sa oficirima

Božin Simić se posle rata, u nekoliko navrata, prisećao kako ga je oblio znoj kada mu je tokom noćnog prijema u čast potpisivanja sovjetsko-jugoslovenskog ugovora, Staljin, stiskajući mu ruku, značajno rekao: “Da, crna ruka.” U tom času su, najverovatnije, nemački avioni već poleteli ka Beogradu, tako da je nemačko bombardovanje prestonice i Hitlerov napad na Jugoslaviju dočekao u Moskvi.

Iz Moskve, preko Ankare, gde je imao popriličnih peripetija i neprijatnosti od engleskih obaveštajaca, Simić odlazi u London. Sastaje se sa generalom Simovićem i obaveštava ga o svom viđenju situacije u Jugoslaviji. Tražio je dozvolu da ode u zemlju, ali se Englezi nisu sa tim složili:

“Simoviću sam izložio opasnost da će se u zemlji stvoriti dva tabora borbe blagodareći Engleskoj i Americi. Molio sam ga da podejstvuje kod Engleza da saobraze svoju akciju na Balkanu ruskoj akciji. U tu svrhu predložio sam mu da ja pođem u zemlju, jer sam u tom cilju i došao bio u London. Simović je prihvatio moju ponudu, ali Englezi su odsudno bili protivni mom odlasku u zemlju. Isto kao u Prvom svetskom ratu, i u ovom mi nisu dozvolili da odem u zemlju” – napisao je u spomenutoj biografiji Božin Simić.

Engleska komanda se i na Solunskom frontu usprotivila da Božin Simić bude upućen u zemlju i digne ustanak protiv okupatora, pa je on upućen u Rusiju da od zarobljenih Južnih Slovena formira dobrovoljačku jedinicu.

KAO “utešnu” nagradu Božin Simić je dobio mesto predstavnika kraljevske vlade u francuskom Pokretu otpora generala Šarla de Gola. Mnogi bi, s punim pravom, bili ponosni na to. Taj ukaz potpisao je jugoslovenski kralj Petar II. Sve dok je Simović bio predsednik izbegličke vlade u Londonu, Simić je imao određeni diplomatski uticaj.

“Pošto moja kombinacija nije uspela, da odem iz Londona u zemlju, Simović mi je predložio mesto našeg predstavnika kod De Gola. Pristao sam, ali pre toga sam uspeo da nagovorim Simovića da opozove Gavrilovića iz Moskve, a da na njegovo mesto pošalje Stanoja Simića. U Londonu sam razvio bio veliku akciju da se što pre otvori drugi front. Napisao sam jedan podsetnik za Drugi front koji sam predao Kripsu i posrednim putem poslao u Vašington Ruzveltu.”

Po završetku Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito ga imenuje za ambasadora nove Jugoslavije, najpre u Parizu, pa u Ankari. Ostao je, kao i mnogo toga u njegovom životu, nerazjašnjen pokušaj atentata na njega 1946. godine. Za vreme razlaza na relaciji Moskva-Beograd, otvoreno staje protiv Staljina. Umro je 1966. godine u Beogradu, u 85. godini.

Ivan Miladinović

Novosti.rs

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here