MAŠINA I PRIRODA KOMUNISTIČKOG TERORA

Podelite:

Ima izvesnog lukavstva u tome što ruski liberali pominju žrtve političkih represija. Obično se govori o „Staljinovom teroru“ i samim tim se okrutnost i krvavi obračuni iz prvih decenija boljševizma otpisuju na građanski rat i na izvestan način pripisuju obema stranama.

Osim toga, neki žrtve komunističke terorističke diktature pokušavaju da prikažu kao žrtve „ruske države“ – pritom gotovo kao da se kao krivci navode car Nikolaj I i Benkendorf na jednom kraju navodne linije i naravno, Putin i današnja ruska vlada na drugom. Pokušaji da se zaustavi revolucija 1907. godine ili 2019. godine prikazuju se kao jednaki krvavoj klanici koja je započela usled revolucije.

Ovakvo podmetanje je, naravno, apsolutno neprihvatljivo. Komunistički teror 1917-1953. godine (koji se, istina u manjim razmerama, odvijao do kraja sovjetske vlasti) nije bio normalna represivna politika države u samoodbrani, čak ni najangažovanijoj. To je bio građanski rat radi iskorenjivanja svih lica, grupa, društvenih slojeva i klasa koje su se suprotstavljale ili su teoretski mogle da se suprotstave apsolutnoj diktaturi komunističke partije i ostvarivanju projekata boljševičke utopije. Upravo ove grupe – aristokratija, klir, oficiri, činovnici, profesori, buržoazija, seljaci (takozvani kulaci) trebalo je da budu masovno istrebljeni, u suštini, da se izvrši genocid nad njima, kao što je to i objavljeno u prvim deklaracijama crvenog terora.

Ponekad je ova masovna bujica terorističkog uništavanja ruske nacije bila prošarana obračunima između samih komunističkih vođa, čekista (pripadnici ČK – Črezvыčaйnaя komissiя, Vanredna komisija, prim. prev.) i nomenklature. Međutim, ova struja represija je bila ništavna u poređenju sa zaista masovnim terorom protiv „bivših“. Uzrok zbog kojeg se u našem sećanju od vremena Hruščovljevog „otopljenja“ i Gorbačovljeve perestrojke zadržali pre svega likovi mučki ubijenih Buharina, maršala Tuhačevskog, Babelja koji je opevao mržnju prema Rusima i drugih, sasvim je prozaična. Samo ova kategorija je dobila bar neko pravo glasa posle rehabilitacije 1956. godine.

Oni su zapravo neosnovanim represijama smatrali samo obračune sa svojima – nasuprot tome, oficiri, sveštenici i „kulaci“ su po njihovom mišljenju s razlogom bili u zatvoru. Čak je i Aleksandar Solženjicin radeći na „Ahripelagu GULAG“, premda se trudio da maksimalno govori o „bivšima“ ipak bio prinuđen da se pre svega oslanja na priče nastradalih članova sovjetske elite (iako nisu bili na najvišim dužnostima), prosto zato što je takvih među ispitanicima bilo više.

Solženjicin je u glavi „Istorija naše kanalizacije“ dao obrise glavnog principa – istorija GULAG-a počinje od boljševičkog prevrata i najveće bujice represiranih – obično najćutljivije, odnosno seljaka koji su ubijani na milione. Međutim, pisac-istoričar prosto nije mogao podjednako da razvije sve detalje, jer nije bilo živih svedoka, zato on tako malo piše, na primer, o totalnom iskorenjivanju klira pre rata – nije imao ko da mu ispriča.

Pojedine priče ljudi koji nisu pripadali sovjetskoj eliti o teroru koji su doživeli, koje su se pojavile u inostranstvu bile su vrlo specifične. Makar zbog toga što su preživeli i uspeli da pobegnu kao protojerej Mihail Poljski („Položaj Crkve u Sovjetskoj Rusiji. Esej sveštenika koji je pobegao iz Rusije“), Ivan Solonevič („Rusija u koncentracionom logoru“), Boris Širjajev („Kandilo koje se ne gasi“). Već zbog toga što su to bili ljudi koji su preživeli i koji su pobegli u ovim pričama je bilo nešto manje beznađa.

Mnogo više strahota je bilo u grafičkom romanu Jefrosinije Kersnovske „Koliko vredi čovek“ i sećanjima Olega Volkova „Uronjeni u tamu“. Ali pošto su se pojavili u jeku perestrojke, u vreme sveopšte opijenosti nisu stigli da postanu činjenica masovne svesti gde su ulogu glavnog ovaploćenja sećanja na represije igrali roman Ribakova „Deca Arbata“ koji spada u „staru hartiju“ (po rečima Brodskog) ili memoari Lava Razgona, koji je tri godine radio u specijalnom odeljenju OGPU, zeta krvavog gospodara Solovaka Gleba Bokija.

Usled ovih osobenosti konstrukcije sećanja u društvu su se ukorenile vrlo štetne i pogrešne predstave o Teroru. Mnogi smatraju da njegov glavni talas počinje ako ne 1937. godine, u svakom slučaju ne pre 1934. godine. Smatra se da su glavne žrtve bili članovi partije i sovjetski radnici, članovi sovjetske elite, koji su krivi za revoluciju i zato su zaslužili svoju sudbinu od „Nemezide“ terora.

Aktivno se koristi staljinistički mit o „čišćenju“ od lenjinske garde i raznoraznih zaverenika i „korupcionera“ (pojam koji u principu nije postojao pre Staljinovog terora), koje je mudri Staljin sproveo uoči rata. I napokon, sveto: za sve je kriv nitkov Ježov, a Staljin nije imao veze s tim.

Srećom, ovi mitovi se ruše pod pritiskom prave istorijske nauke.

Danas je svima očigledno da su na čelu vertikale terora bili lično Lenjin, Trocki, Đeržinski i Sverdlov, a zatim Staljin. U toku krvavih čistki sovjetske elite Staljin je lično pregledao (čak je na nekim mestima ispravljao) spiskove za streljanje 45 hiljada ljudi. Da je iz svakog čoveka kojeg je Staljin lično streljao istekla po jedna kap, generalni sekretar bi se udavio u ovoj krvi.

Lav TrockiLav Trocki

Postaje sve jasnije da čak i ako se setimo krvave bujice građanskog rata, streljanja crkvenih poslenika ili menjševika početkom 1920-ih godina, masovnog obračuna s inteligencijom („Akademska stvar“) i ljudima tehničkih struka („Suđenje rudarima“, „suđenje Industrijskoj partiji“) što je, naravno, bilo izuzetno „umesno“ u talasu industrijalizacije kojoj su bili potrebni inženjeri, čak i ako ne govorimo o uništavanju kulaka, masovnom teroru u selu i glasi, ako se ne sećamo Solovaka, Svirlaga i Belomorkanala, ako se usredsredimo samo na događaje iz 1937-38. godine, i tada nije sovjetska nomenklatura bila glavna žrtva, već antisovjetski ruski narod – seljaci, oficiri i sveštenici. Ogromna većina je ubijena prilikom izvršenja operativnog naloga NKVD br. 00447, koji je osudio na smrt upravo „antisovjetske po definiciji“ elemente „bivših“.

Od 681.692 ljudi koji su osuđeni na streljanje 1937-1938. godine 386.798 su bili pogubljeni upravo u „operaciji protiv kulaka“ u kojoj su činili „prvu kategoriju“. Dakle, 56% svih žrtava terora palo je usled operativnog naloga br. 00447. Od ubijenih su 185.408 – „bivši kulaci“, a 157.304 s u „drugi kontrarevolucionarni elementi“ – klir i crkveni aktivisti, oficiri, carski činovnici, koji su bili prosto neugodni zbog nečega i slučajne žrtve. Žrtava operacije iz „druge kategorije“ koje su poslate u logore bilo je 380.599 ljudi.

Nisu dželat Gleb Bokij i zet Gleba Bokija bili glavne žrtve Velikog terora. To su bili obični ruski seljaci koji su se usudili da makar jednom kažu neku reč neslaganja komitetu za siromašne i kolhozu, ili da popreko pogledaju predsednika seoskog saveta.

Napokon postaje jasno da je mašina terora koju je stvorila boljševička diktatura radila neprekidno, samo menjajući oblike, ali ne i suštinu – masovni terori protiv svih ljudi koji nisu odgovarali ovoj diktaturi nad Rusijom. Odluke „trojki“ o streljanju iz 1937. godine ni po čemu se po svom antipravnom karakteru nisu razlikovale od streljanja bez suđenja po odlukama ČK (Vanredna komisija) 1919. godine.

Individualna i kolektivna ubistva su počela od prvih sati sovjetske vlasti. Već 31. oktobra (13. novembra) 1917. godine u Carskom Selu je streljan protojerej Jovan Kočurov za kojeg su boljševici smatrali da blagosilja kozake koji su branili vladu (u izvesnom smislu bilo bi logično da se datum sećanja pomeri na dve nedelje i da se ne veže za slučajni događaj, već za stvarnu granicu početka terora 1917. godine).

Naizgled, nema smisla govoriti o okrutnostima prilikom osvajanja Moskve od strane boljševika u novembru 1917. godine, kad su topovi otvorili vatru po Kremlju i kad su streljani njegovi branioci-junkeri – formalno to nije teror, već prvi akt građanskog rata. Samo što je streljano na desetine junkera koji su se već predali. Potresen zbog sahrane 300 žrtava ove klanice Aleksandar Vertinski je napisao poznatu pesmu „Ne znam zašto i kome to treba…“ Vertinski je pozvan u ČK. „Da li možete da mi zabranite da ih žalim?“ – upitao je umetnik. „Ako treba, zabranićemo vam i da dišete,“ – usledio je odgovor. S ovom pesmom na usnama išli su pukovi Dobrovoljačke armije, a 1970-ih se čak zvanično izvodila u sovjetskim pozorištima, istina, pravili su se da se radi o žrtvama Prvog svetskog rata.

Dana 20. novembra (3. decembra) 1917. godine u Mogiljevu se grupa vojnika i mornara na čelu s „glavnim vrhovnim komandantom“ zastavnikom Krilenkom obračunala s glavnim vrhovnim komandantom generalom Duhonjinom. Komandant najmnogobrojnije armije na planeti nije pružio nikakav otpor, ali su mu pucali u glavu, a zatim su njegovo telo raskomadali bajonetima i kundacima. „U štab kod Duhonjina“ se još dugo smatralo dobrom šalom među boljševicima.

Dana 5. (18) januara 1918. godine boljševici su iz mitraljeza pucali u demonstrante koji su podržavali Osnivačku skupštinu, poginulo je preko 50 ljudi. A u noći između 6. i 7. (19. i 20) januara grupa mornara iz bande Železnjaka (upravo onog koji se „umorio od straže“) ubila je u bolnici dvojicu uglednih političara iz partije kadeta – A. I. Šingareva i F. F. Kokoškina. Još u decembru 1917. godine partija kadeta je proglašena za „narodnog neprijatelja“ i obračun s liderima partije je trebalo da konačno uplaši društvo posle raspuštanja svenarodno izabrane skupštine.

U Kijevu je 25. januara (7. februara) 1918. godine uhvaćen i ubijen Mitropolit kijevski Vladimir (Bogojavljenski). Boljševici su se obračunali s arhipastirom pošto su ih na to nagovorili ukrajinski crkveni raskolnici (preci današnjih filareto-epifanijevaca) i računajući na to da će se obogatiti od novca koji je on navodno sakrio u kijevskim hramovima.

Sovjetska vlast je 22. juna 1918. godine izvršila prvi akt terora s lažnim suđenjem. Bez ikakvih osnova i dokaza „revolucionarni tribunal“ je osudio na smrt kapetana prvog ranga A. M. Ščastnija. Krivica oficira flote se sastojala u tome što je spasio od gospodara boljševičke vlade – Nemaca, veliki deo Baltičke flote. Ostavši na svom mestu čak i u uslovima opšteg rasula među mornarima uspeo je da premesti snage flote iz Revela u Helsingfors (današnji Helsinki, prim. prev.), a zatim iz Helsingforsa u Kronštat ne izgubivši nijednu borbenu jedinicu – 4 ratna broda, 2 okolopnjače, 5 krstarice, 59 razarača i 12 podmornica.

Razume se, posle ovakvog podviga kapetan Ščasnij je postao nacionalni heroj i njegov ugled je porastao čak i među raspojasanom gomilom mornara koji su se praktično pretvorili u bandite. Zato su pokrovitelji-Nemci bili vrlo nezadovoljni zbog toga što im je čitava ruska flota izmakla potpuno neoštećena (poređenja radi, na Crnom moru, da ne bi predali Nemcima ratni brod „Carica Katarina“ morali su da ga potope).

Upravo zbog toga je Ščasnij osuđen na pogibiju. Već u maju 1918. godine kao „nagradu“ za spasenje flote bio je uhapšen, revolucionarni tribunal ga je osudio na smrt na osnovu izjave jednog svedoka – Trockog. Presuda je, ako je čitamo obraćajući pažnju samo na stvarnu stranu, a ne na ocene, vrlo otvorena i informativna:

Vršio je kontrarevolucionarnu agitaciju u Sovjetu komesara flote i u Sovjetu admirala: čas je među njima prikazivao dokumenta, očigledno lažna, o navodnom tajnom sporazumu sovjetske vlasti s nemačkom komandom o uništenju flote ili njenoj predaji Nemcima, a ova lažna dokumenta su mu oduzeta prilikom pretresa; čas je lažno sugerisao da je sovjetska vlast ravnodušna prema spasavanju flote i žrtvama kontrarevolucionarnog terora; čas je objavljivao tajna dokumenta o pripremi za miniranje Kronštata i flote u slučaju potrebe…

Odnosno, kapetan prvog ranga Ščasnij je pokušavao da spreči boljševike da unište rusku Baltičku flotu i za to je platio glavom. Alekseja Mihajloviča treba smatrati jednim od glavnih spasilaca Lenjingrada u Drugom svetskom ratu. Jer on je sačuvao zemlji ratne brodove „Petropavlovsk“ i „Gangut“ koji su pod imenima „Marat“ i „Oktobarska revolucija“ svojim oruđem postavili crtu koju nisu mogli da pređu Nemci u pokušaju da osvoje grad na Nevi. A. M. Ščasnije od zahvalne Rusije ne zaslužuje samo sećanje, već i spomenik u Kronštatu.

Kao što vidimo, već u prvim mesecima boljševičke vlasti, u periodu, kako su tvrdili sovjetski udžbenici, njenog „trijumfalnog koračanja“ bahanalije krvavog terora su se odigravale punom parom. Optužbe upućene belima da su „isprovocirali“ obračune apsolutno su neosnovane. Kao prvo, boljševici su pribegavali teroru bez ikakvih provokacija. Kao drugo – s provokacijom i bez nje – samo onaj ko je već zver i nečovek može se dovesti do sledećih postupaka:

U Izjumskom srezu seoski sveštenik Longinov je uhapšen i odveden u grad. Usput su mu odsekli nos i bacili ga u reku. U Hersoneskoj guberniji je jedan sveštenik razapet na krstu. U jednom od kozačkih sela u Kubanjskoj oblasti u noći uoči Vaskrsa za vreme bogosluženja mučki je ubijen sveštenik Prigorovski: iskopali su mu oči, odsekli uši i nos i smrskali glavu. U istoj oblasti sveštenik Lisicin je ubijen posle trodnevnog mučenja. Sveštenik Flečinski je raskomadan. Svešteniku Bojko su rasporili grlo

(A. Valentinov. Crna knjiga (Juriš na nebo)).

Simbolična i duhovna granica koja je masovni teror učinila neizbežnim bilo je ubistvo carske porodice u noći između 16. i 17. jula 1918. godine. Nema veće i bestidnije podmetačine od izjave da „te noć nije bio ubijen car, već građanin Romanov“.

Kao prvo, boljševici su, naravno, bili svesni da ne ubijaju prosto građanina, već cara. A kao drugo, zar ubistvo građanina, starijeg bračnog para, četiri mlade devojke, dečaka-invalida i grupe ljudi koji su im pružali usluge, ne predstavlja nezakoniti i obračun bez suđenja posle kojeg se isto tako može ubijati bilo ko i zbog bilo čega? Ubistvo cara je odredilo meru crvenog terora: svak može biti ubijen i za to se nikome ništa neće desiti.

Pojam „belog terora“ na koji je crveni teror navodno bio odgovor predstavlja propagandističku izmišljotinu. Ovim terminom je boljševička štampa počela da naziva sve postupke svih protivnika boljševizma – bez obzira na to da li se radilo o individualnim ubistvima koja su počinili eseri, masovnim ustancima protiv crvene vlasti, represijama u pozadini belih itd. Ove postupke u „beli teror“ ne objedinjuje ni subjekat, ni objekat, ni zajednička ideologija. Dok je crveni teror predstavljao vrlo jasnu politiku koju su boljševici proglasili, a čija se suština sastojala u uništavanju „klasnog neprijatelja“, koji se na ovaj ili onaj način protivio ili bi mogao da se usprotivi boljševizmu.

Crveni teror (koji je sprovođen u prvim mesecima boljševizma na delu – setimo se ubistva cara, obračuna s jaroslavskim ustankom itd.) boljševici su proglasili u zvaničnim dokumentima.

Jakov Sverdlov desno od LeninaJakov Sverdlov desno od Lenina

Jakov Sverdlov je 2. septembra 1918. godine potpisao obraćanje Sveruskom centralnom izvršnom komitetu o crvenom teroru: „Radnici i seljaci će masovnim crvenim terorom odgovoriti buržoaziji i njenim agentima.“ Ova odluka je potvrđena rešenjem Savet narodnih komesara od 5. septembra 1918. godine, koji su potpisal narodni komesar pravde Kurski, narodni komesar unutrašnjih poslova Petrovski i upravnik poslova SNK Bonč-Brujevič. Ova odluka je i nosila naziv „o crvenom teroru“ i sadržala je deklaraciju: „Obezbeđenje pozadine putem terora je direktno neophodno.“ Drugim rečima, crveni teror je postojao kao objavljena činjenica, a „beli teror“ je pročitan iz sovjetskih novina.

Pritom se nije bitno razlikovala samo forma, već i suština represivne politike koju su sprovodili crveni i beli. Represije belih su bile usmerene na konkretna lica koja su se smatrala crvenim aktivistima ili simpatizerima. Nesumnjivo je da je u ovim represijama bilo i onih koje su prevazilazile stroge pravne granice i da je možda bilo nepravednih po suštini. Ali bela represivna politika je bila usmerena protiv konkretnih lica, grupa lica, u krajnjem slučaju malih grupa (ako je za verovati tvrdnjama raširenim u sovjetskoj štampi o tome da su beli „potpuno sravnili sa zemljom“ ovo ili ono selo – a svaku takvu tvrdnju treba proveriti).

Crveni teror se od početka nalazio van konteksta individualne ili čak grupne krivice. U njegovoj osnovi se nalazio koncept klasne borbe. Represijama – streljanju, hapšenjima u svojstvu talaca, prinudnom radu – trebalo je da budu podvrgnuti svi predstavnici „eksploatatorskih klasa“, nezavisno ne samo od svojih konkretnih kontrarevolucionarnih dejstava, već čak i od odnosa prema sovjetskoj vlasti. Ni neutralnost, pa čak ni lojalnost nije spasavala „klasnog neprijatelja“ od obračuna.

Dajmo reč glavnom organizatoru i inspiratoru crvenog terora – V. I. Uljanovu (Lenjinu):

„Treba sprovesti nemilosrdan i masovni teror protiv kulaka, popova i belogardejaca; sumnjive treba zatvoriti u koncentracioni logor van grada…“

„Predlažem da se ne uzimaju ‘taoci’, već da se poimence rasporede po oblastima. Cilj imenovanja su upravo bogataši, jer oni odgovaraju za kontribuciju, odgovaraju životom za to da odmah budu prikupljeni i dopremljeni viškovi žita u svakoj oblasti…“

U „Nedeljniku VČK“ se objavljuje spisak kategorija masovno represiranih ljudi. Evo nekih tačaka koje smo uzeli odatle:

„I Primena streljanja.

1. Svi bivši žandarmerijski oficiri…

6. Svi aktivni članovi partije socijalista-revolucionara centra i desnice…

7. Svi aktivni delatnici kontrarevolucionarnih partija (kadeti, oktjabristi i dr.).

II Hapšenje sa slanjem u koncentracioni logor.

11. Svi oni koji pozivaju na političke štrajkove i organizuju ih, kao i one koji se aktivno zalažu za svrgavanje sovjetske vlasti, ukoliko ne budu streljani.

12. Svi sumnjivi po podacima iz pretresa i nezaposleni bivši oficiri.

14. Svi članovi bivših patriotskih i crnostotinaških organizacija.

15. Svi bez izuzetka članovi partije s.-r. centra i desničari, narodni socijalisti, kadeti i drugi kontrarevolucionari. Što se tiče običnih članova partije s.-revolucionara centra i radnika desničara, oni mogu biti oslobođeni ukoliko potpišu da osuđuju terorističku politiku svojih centralnih ustanova i njihovu tačku gledišta na englesko-francuski desant i uopšte sporazum s englesko-francuskim imperijalizmom.“

Kao što nije teško primetiti iz tačke 15, glavni kriterijum lojalnosti je bilo slaganje s nacional-izdajničkim progermanskim pravcem boljševika i odricanje od saveznika.

Belima, razume se, nije moglo pasti na pamet da „uzmu kao taoce sve radnike“ nekog grada. Crveni su to primenjivali na sve strane. Upravo usled klasne prirode crvenog terora odnos između žrtava dve represivne politike, crvene i bele, po računici savremenih demografa iznosio je 4:1.

Odnosno, na jednog čoveka kojeg beli nisu ubili na bojnom polju ima četvoro ljudi koje crveni nisu ubili na bojnom polju. Upravo zato je poređenje proklamovane politike crvenog terora usmerenog protiv klasa i „belog terora“ koji su izmislile sovjetske novine protiv konkretnih lica prosto amoralan. To je isto što i porediti čoveka koji je iskoristio nož u uličnoj tuči i serijskog manijaka-ubice.

Najpoznatiji akt masovnog terora koji se dotakao na desetine hiljda ljudi bio je period „Kartagina kozacima“ koji je započeo 24. januara 1919. godine od strane Organizacionog biroa Ruske komunističke partije (boljševika) nakon odobravanja teksta cirkularnog pisma „O odnosu prema kozacima“.

Po rečima Trockog:

To je svojevrsna zoološka sredina…. Ruski proleterijat čak ni s tačke gledišta morala ovde nema nikakvog prava na bilo kakvu velikodušnost. Plamen koji čisti treba da prođe preko čitavog Dona i u svima treba da izazove strah i skoro verski užas. Staro kozaštvo treba da bude spaljeno u plamenu socijalne revolucije.

O tome je razmišljao i član Donskog revolucionarnog komiteta Rejngold: „Kozake, u svakom slučaju njihov ogroman deo, pre ili kasnije treba istrebiti, jednostavno fizički uništiti.“

Dajmo reč čoveku kojeg je teško osumnjičiti za nelojalnost sovjetskoj vlasti. Evo šta je M. A. Šolohov pisao Maksimu Gorkom 6. juna 1931. godine govoreći o svom romanu „Tihi Don“ (čak i ako su revizionisti po sto puta u pravu i ako neki deo romana nije njegov, pismo je sigurno Šolohovljevo, i u izvesnom smislu ga razobličava – on priznaje laž):

„Bez jarkih boja naslikao sam surovu stvarnost koja je prethodila ustanku; pritom sam svesno izostavio činjenice koje su poslužile kao neposredan uzrok ustanka kao što je nerazumno streljanje u Migulinskom kozačkom selu 62 kozaka-starca ili streljanja u kozačkim selima Kazansko i Šumilinsko gde je broj streljanih kozaka (bivši izabrani atamani salaša, nosioci ordena Svetog Georgija, konjički niži oficiri, počasne sudije kozačkih sela, staratelji škola i dr. buržoazija i kontrarevolucija u razmerama salaša) za 6 dana bio solidan, 400 i nešto ljudi. …a pod metak su često išli kozaci iz nižih društvenih slojeva. Logično je da je takva politika koju su sprovodili neki predstavnici sovjetske vlasti, čak i od strane neprijatelja, bila protumačena ne kao želja da se unište klase, već kozaštvo.“

Poznati akt individualnog terora koji je izvršen pre 100 godina bio je obračun s Kijevskim klubom ruskih nacionalista. Kijev je pre revolucije predstavljao centar ruskog nacionalizma što se nimalo nije sviđalo ni komunistima ni borcima za ukrajinsku nezavisnost. Kijevski klub je bio uticajna politička organizacija.

U januaru 1919. godine ČK je dobila spisak članova kluba s detaljnim adresama; na osnovu ovog spiska uhapšeno je oko 60 ljudi, od toga je streljano najmanje 53. List „Boljševik“ je 25. maja 1919. godine vrlo otvoreno objasnio motive tako masovnog obračuna upravo s takvim klubom. „Kijevska gubernijska vanredna komisija je već pristupila poslu. Na osnovu dole navedenog spiska streljanih kontrarevolucionara drug čitalac će videti da u radu Vanredne komisije postoji izvestan plan (kao što i treba da bude u crvenom teroru). Prvo su se prihvatili gospode iz tabora ruskih nacionalista. Izbor je bio vrlo uspešan i evo zašto. Klub ‘ruskih nacionalista’ na čelu sa Šulginom i Savenkom predstavljao je najmoćniji bedem carskog trona, u njega su ulazile spahije, vlasnici kuća i trgovci iz Ukrajine sa desne obale Dnjepra. Klub je bio centar sveruske reakcije i vođa njenih imperijalističkih stremljenja.

Izražavajući pohlepne interese pihnovskog spahijskog mentaliteta klub je igrao važnu ulogu u jačanju konflikta između carske Rusije i imperatorske Austro-Ugarske; perspektiva ceđenja sokova iz galicijskih seljaka neodoljivo je vukla savenkovsku gospodu ka ‘oslobađanju’ ‘potlačene Prikarptske Rusije’. Samo zbog toga, zbog huškanja carske vlade na rat klub je trebalo da zadesi pravedna kazna od strane vlasti onih koji je trebalo da polože svoj život u ovom ratu za spahijske džepove.

Streljanje članova monarhističke organizacije u znatnoj meri lišava gospodu Kolčaka, Denikina, Klemansoa i Lojd Džordža mogućnosti da ovde imaju svoj štab, svoje obaveštajce i sl. Koliko god vlada da je bilo posle revolucije nijedna nije dirnula pihnovsko osinje gnezdo. Zato se sva masa crnostotinaške buržoazije koja je glasala za ‘ruski spisak’, a koja je dostigla broj od 53.000 ljudi osećala vrlo mirno u Kijevu. Sad će joj biti gore, a ujedno će se slobodnije osećati naši siromasi koje su do sada na hiljadu načina terorisali kijevski prodavci i kućevlasnici.

Bez obzira na to što je Nemačka kapitulirala pola godine pre toga u Prvom svetskom ratu, Rusi – Kijevljani su bili streljani zbog krivice prema austrijskim i nemačkim kajzerima i kao pomoćnici saveznika iz Antante. Odnosno, čak i u maju 1919. godine Kijevska ČK je još uvek saosećala sa… Vilhelmom i Franjom Josifom.

Zatim se list „Bošljevik“ hvalio čitavim martirologom ubijenih. Kao i uvek kad se radi o masovnim ubistvima važio je princip koji je G. K. Česterton opisao u priči „Polomljeni mač“. List se krije u šumi. A leš – ispod gomile leševa. Žrtva koja je za ubice bila najznačajnija bio je profesor T. D. Florinski, filolog-slavista i istoričar-vizantolog svetskog glasa. Ukrajinski borci za nezavisnost su najviše mrzeli Florinskog, jer je on svojim ogromnim naučnim ugledom i bezgraničnim znanjem ubedljivo dokazivao da „ukrajinska mova“ (mova – jezik, ukr. prim. prev.) nije samostalni jezik, već da je proizvod veštačke konstrukcije. Publicista S. N. Ščogoljev, autor vrlo detaljne „Istorije ukrajinskog separatizma“ bio je još jedna žrtva koju je boljševici trebalo da prinesu na oltar, a koja je usledila ubrzo posle prinudne ukrajinizacije sovjetske Ukrajine.

I napokon, završni akord prvog talasa terora predstavljao je masovni obračun s neboljševicima na Krimu koji je ostvaren nakon što su crveni osvojili poluostrvo:

U zimsko kišno jutro, kad su sunce zaklonili oblaci, u podrume na Krimu saterano je na desetine hiljada ljudskih života koji su dočekali da budu ubijeni. A iznad njih su pili i spavali oni koji idu da ubijaju. Na stolovima su se nalazili svežnjevi listova na kojima su do uveče pisali crveno slovo… jedno sudbonosno slovo. Ovim slovom započinju dve drage reči: Rodina (domovina) i Rusija. „Rashod“ i „Rasstrel“ (streljanje) – takođe se počinju ovim slovom. Oni koji idu da ubijaju nisu znali ni za domovinu, ni za Rusiju, – pisao je Ivan Šmeljov u „Suncu mrtvih“.

Ne smemo ni da zaboravimo, ni da oprostimo obračune s onima koji su ostali u domovini upravo zato što nisu mogli da zamisle život bez Rusije i koji nisu osećali krivicu čak ni prema boljševicima.

Ponekad su obračuni izgledali kao podsmeh istorije. Dana 7. decembra 1920. godine vanredna „trojka“ Krimske udarne grupe u sastavu Černobrivnog, Udrisa i Gunjko-Gorkunova na Jalti je zajedno sa još 314 ljudi osudila na streljanje lekara E. J. Arngolda – istaknutog istraživača severnog pola, učesnika u ekspediciji A. V. Kolčaka i učesnika u poslednjoj velikoj ruskoj polarnoj ekspediciji na ledolomcima „Tajmir“ i „Vajgač“ na čelu s admiralom Viljkickim koja je donela poslednje veliko rusko geografsko otkriće – Zemlju cara Nikolaja II (čiji je naziv promenjen u Severna Zemlja).

Koliko god čudno pilo, Gosizdat je 1920. godine objavio Arngoldovu knjigu „Zavetnim putem“ u kojoj se govori o ovoj ekspediciji. Istina, pritom su morali da sakriju okolnosti u kojima je autor umro. A 1937. godine zaglušujući zvuke streljeanja cela zemlja će slaviti novog junaka – istraživača severnog pola Papanina. On u stvari nije bio naučnik, već komesar i partijski načelnik plutajuće stanice „Severni pol – 1“.

Papanin je 1920. godine bio komandant Krimske ČK, lično je izvršavao presude, i ko zna, možda je lično streljao i Arngolda. I u čast ovog čoveka nazvan je prvi borbeni ledolomac u istoriji Rusije. Ispostavilo se da je recept slave u poslednjih sto godina jednostavan – ubij pravog člana polarne ekspedicije i zauzmi njegovo mesto.

I to je bila još jedna krvava tajna terora. To nije bila klasna borba i prosto borba političkih snaga. To je bilo iskorenjivanje ljudi kako bi se zauzelo njihovo mesto. Pritom su najgori najčešće ubijali najbolje. Vlast Puškinovih Salijerija, pa čak i probisveta nad Mocartima.

Čak i za vreme Velikog terora, da ne govorimo o građanskom ratu, vešti čekisti su ubijali ljude prosto da bi se uselili u njihov stan, da bi prisvojili novac, radi nagrade i karijere. Ništavni „Stavski“ su ubijali „Mandeljštame“. „Lisenko“ su ubijali „Vavilove“. Ponekad nisu uspeli sve da ubiju, kao što banda učenika posmrtno osuđenog rusofoba Pokrovskog nije uspela da dokrajči svog oponenta akademika Tarlea – ali su svedočenja protiv Tarlea pripadnici Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova pokušavali da iznude od uhapšenika, čak i u Lenjingradu pod blokadom… I možemo zamisliti koliko je veliki bio strah ovog branioca istorijske Rusije pred svaki nastup. Stvorena je atmosfera koja je podsticala ništavne i prosečne ljude, koja traje i dan-danas.

Ne pitaj ko je streljan u podrumu Ipatjevskog doma, u Krimskoj ČK, na Solovskima i na strelištu Komunarka. Ti si tamo streljan.

Jegor Holmogorov

Sa ruskog Marina Todić

pravoslavie.ru

Podelite:

3 Komentari

  1. Arngold nije bio rus već Englez kojeg su streljali jer je svoje knjige objavljivao u Londonu i time bogatio Britanske imperijalističke guzice..
    A admiral Boris Andrejevič Viljkitski koji je bio kapetan na ledolomcu Tajmir nije streljan jer je ufatio maglu i pobegao u Veliku Britaniju 1923.
    Živeo je bogato i raskošno kao i svaka imperijalistička guzica..
    Čak se preselio u Holandiju i imperijalisti bogataši su mu dali da upravlja istraživačkim poslovima u Belgijskom Kongu jer je ta afrička država bila kolonija Belgije između 2 svetska rata..
    Umro je u Bruxeless-u 1961. bogat,prebogat bolje rečeno jer je Belgijancima i Holanđanima dobar deo zlata koje Kongo raspolaže pokrao i prebacio pre dolaska Hitlera na vlast 1933.
    Da je živ ruska guzica bi morala da odgovara jer je milione siroti Kongo crnca osiromašila za stotine tone zlata i ostali plemeniti metala koje je ta država raspolagala pre nego su njega poslali u Afriku da ih podkrada.

  2. Njega bi bilo malo jednom streljati koliko zlata je zdipio i svojim gazdama u Bruxeless odneo..
    Ali svi misle treba mu progledati kroz prste otkrio je Severnu Zemlju,istraživač je…
    Jeste istraživač ali i pored toga lopina,gulanfer i džabalebaroš jer nije od svojih para otkrio Severnu Zemlju već je brod na kome je bio kapetan izgradilo Carsko mornaričko brodogradilište u Peterbugu od poreza, naravno običnog naroda.

  3. Zahvaljujući tom “teroru” komunisti su napravili najveće panslavjansko carstvo ikada i svi Srbi i Rusi su bili u tom carstvu, a sada smo porazbacavani po raznim manjim državama

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here