Мејбел Синклер Стобарт – заборављена хероина Великог рата

Поделите:

Бранко Момчиловић: ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ВЕЛИКОГ РАТА – ГЂА МЕЈБЕЛ СИНКЛЕР СТОБАРТ  Mabel Annie St Clair Stobart

Једна од готово заборављених а веома заслужних жена из велике групе Самарићанки које су дошле у Србију била је и једна необична жена
– Мејбел Синклер Стобарт, која је, када је дошла у Србију, имала 53  године.
Српски потпорни фонд у Лондону, који је одиграо изузетно значајну улогу у организовању и слању медицинских мисија и обезбеђивању материјалних средстава за њихов рад, замолио ју је да организује санитетску мисију за Србију, односно болницу, с обзиром на то да је већ имала искуство у организацији оваквих јединица стечено у Првом балканском рату у Бугарској. Са енергичношћу и систематичношћу прихватила се овог одговорног задатка и априла 1915. године кренула је са својом јединицом за Србију. Србија је ангажовала у рату све своје лекаре за војне потребе и до тада је изгубила трећину њих, од болести или у ратним дејствима, тако да су јој лекари и друго медицинско особље били неопходни. Јединица Стобартове је бројала седам жена лекара и 18 медицинских сестара, фармацеута, возаче,  затим куварице, хигијеничаре, административце.
Априла 1915. јединица је кренула за Србију. У Солуну су је дочекали српски и британски конзул. Кренули су возом за Србију. У Нишу су их дочекали високи официри српског војног санитета. Добили су распоред у Крагујевцу. Болница је организована под шаторима – укупно шездесет шатора, са шаторима за пријем пацијената, операције, апотеку, стационар, кухињу, купатила, итд.
Г-ђа Стобарт је била пријатно изенађена српским официрима, са којима се често сретала. Открила је да су и санитетски и војни официри културни, интелигентни и симпатични људи.

flamingswordinse00stobrich_0008.jpg
ГЂА МЕЈБЕЛ СИНКЛЕР СТОБАРТ  при повлачењу са српском војском октобра – децембра 1915.

„Већина је говорила  немачки језик, неки су говорили француски, али су сви могли да разговарају течно на једном или другом језику. Човек се увек у иностранству сети да су сви други народи образованији од нас. Још увек смо сувише острвски
ограничени, и још се поносимо својим незнањем, поносни на свој
недостатак.“ 
(The Flaming Sword, 21. )
Ништа мање ласкаво је и њено мишљење о Србима пацијентима болнице:
„Наши рањеници су били најшармантнији пацијенти које можете замислити, и увек је било задовољство ући у одељење и разговарати с њима. Били су живе интелигенције, са дивним смислом за хумор, и потпуним одсуством вулгарности или простаклука. Били су учтиви, пуни обзира и тактични у понашању према сестрама, и према женама у целини, и тако пуни љубави и захвалности за указану помоћ да је било тешко схватити да они нису официри већ сељаци, који мало познају свет ван сопствене националне историје.“ (The Flaming Sword, 26.)

bolnica-stobard-kragujevac-1915-izlozba-beograd.jpg
Пацијенти су је ословљавали патријархално и домаћински, са „мајка“, јер је била двоструко старија од њих. Овакво ословљавање јој је ласкало када је схватила шта у српском патријархалном друштву значи мајка.
Регент Александар је учинио каваљерски гест – када је, приликом једне посете, видео како сунце пече по болничким шаторима, наредио да се одмах направе „ладњаци“ –  сеници од младог дрвећа и сувих грана.
Кроз неколико дана стигла је читава шума младог дрвећа и сеници су подигнути.
Г-ђа Стобарт је била веома прилагодљива и прихватала је обичаје средине.Учила је језик. Често је увече слушала како гуслар реконвалесцент свира и пева јуначке песме. Отомеговори са малодобронамерног хумора:
„Човек мора себи да дозволи пуно времена за српски концерт, пошто ни један гуслар који поштује себе неће да се бави са мање од пола туцета векова своје националне историје у једном наступу. Један гуслар на овом   концерту нас је довео у неприлику. Није хтео да престане да „гуслари“.
Све смо покушавали да га убедимо. Није се на то освртао, и увидех с очајањем да планира да проведе своју земљу до слободе од турске тираније, а то је значило још 500 година. Месец се појавио и нестао; али
месец може да се појављује и да залази, али он је настављао у бескрај.“ (The Flaming Sword, 28).
На другом месту Мејбел Стобарт говори о гуслама: ,, Српски народни инструмент су гусле, инструмент с једном жицом који се свира гудалом а звучи попут тужног зујања пчеле која, летећи у круг, слепо покушава да нађе излаз ван, на слободу.
Праћен гуслама, један по један војник је певао или рецитовао, жалним гласом, старе поетичне легенде којима се трагична историја њихове земље преноси са генерације на генерацију. Некад би певали заједно, наизменично, или су рецитовали узбудљиве трагедије, увек трагедије, од којих је њихова историја сачињена.

Сваки српски сељак је и песник. (…)“

Urosh-Predi---Guslar-1882.jpg
Урош Предић, Гуслар

За своје читаоце, г-ђа Стобарт је описала и коло.  Тако бележи:
,, Ниједна забава код Срба не може се сматрати успешном ако се не заврши спонтаним хватањем у коло.  Довољно је да два човека, држећи се за руке, полако почну да играју, лаганим кораком.  Кад би се проломио звуждук или звук гусала, виолине, фруле, стално понављајући исту, меланхоличну мелодију, истог момента, сви који би се нашли довољно близу да чују мелодију,  један за другим би се хватали у коло а око поносног музичара формирао би се круг. … Постоји мноштво различитих корака српских кола, и лаганих и бржих, и тај српски плес делује истински отмено.  Но без обзира на то колико је вешто одиграно, коло је увек достојанствено, сасвим лишено наглости и вулгарности“. (‘Огњени мач у Србији и другде“)
,,За Србе, коло и гусле су исто што и гајде за Шкотску. Коло, као и српска музика и књижевност, одражава дух њихове трагичне историје.“
Једне вечери се и управница, мајка, како су је звали,  ухватила у коло с рањеницима и болесницима, а придружиле су јој се и лекарке, сестре и болничарке.

The Scottish women's hospital for Serbs; Scottish nurses dance Serbian kolo..jpg
Шкотланђанке (“Енглескиње“), болничарке  у колу

Кад је г-ђа Мејбел Стобарт сазнала да су готово сви цивилни лекари мобилисани и да је цивилно становништво остало без медицинске помоћи у тешким здравстевним околностима, одмах је предложила и не губећи време, почела да реализује замисао: да се поред пута инсталира диспанзер за цивиле са једним лекаром, једном сестром и тумачем.
Резултат је био задивљујући. За неколико недеља кроз мали диспанзер је прошло 12.000 људи –мушкараца, жена и деце, који су дошли воловским колима или пешачећи по педесет, шездесет, чак седамдесет миља – болесни од тифуса, дифтерије, тифусне грознице, великих богиња, туберкулозе, „свакојаких замисливих и незамисливих болести“. (The  flaming Sword, 61.)
Г-ђа Стобарт наводи бројне трагедије пацијената, остављених без медицинске заштите.
„Читаве породице су затрте. Једног дана је један човек довео у диспанзер своју малу ћерку која је боловала од дифтерије и замолио да јој дамо серум, о коме је чуо од других сељака. Рекао је да је једно дете управо умрло код куће од исте болести. Бојао се да је доведе али је сада довео ово дете да га лечимо, пошто може да умре само једном. Дат јој је серум и следећег дана детету је било толико боље да су идућег дана дошли и отац и мајка, воловским колима, доводећи своје шесторо преостале деце, која су сва боловала од исте болести. Свима је, наравно, дат серум, и тако је ова мала породица спасена од уништења…“ (The Flaming Sword, 68.)
zene.jpg
Оваквих случајева је било много. Инспирисана успехом ове иницијативе, г-ђа Стобарт је направила план да отвори још диспанзера у широј околини Крагујевца. Добила је пристанак Српског потпорног фонда као и потребна средства и отворила диспанзере у Наталинцима, Лапову, Рековцу, Руднику, Витановцу и Јелен Долу у западној Србији.
Током својих свакодневних активности била је у непосредном контакту са бројним српским официрима и пацијентима, где је стицала нова сазнања.
Нека од њих су је, благо речено, шокирала.
Рецимо, однос официра и обичних војника. Била је навикнута на британске стандарде, који су још увек били конзервативни и класни. Између официра и војника је постојала дистанца, још увек се ценило порекло, лоза. „Нисам се много кретала у војничким круговима у Енглеској али сам се запитала да ли би у нашој земљи било могуће да се официри и војници овако слободно друже. Ово другарство је занимљиво, и ако не доводи до недостатка дисциплине у борби, овај однос је идеалан.“ (The Flaming Sword, 77.)
Г-ђа Стобарт се трудила да што више комуницира са болесницима и народом, наравно и са официрима који су обилазили болницу добровољно и по службеној дужности.
Интересовали су је историја и обичаји Срба, па је радо прихватала позиве на славу од стране неких официра и представника власти и детаљно је описала славске обичаје. Свидела јој се дружељубивост Срба и неформалан, небирократски однос високих санитетских официра, који су спремно прихватали њене  иницијативе и полазили с њом пре сванућа да потраже локације за нове диспанзере.
Увек је био присутан пуковник Генчић, шеф Српског војног санитета, и други високи санитетски официри.
Током затишја на фронту болница и диспанзери г-ђе Стобарт прегледали су и лечили око 20.000 пацијената, у највећем броју цивила. Спасили су на хиљаде српских живота и читаве породице, обављајући сложно и предано своју хуману мисију. Две чланице њене јединице, сестра Лорна Ферис и Мејбел Дирмер, су умрле од пегавца и свечано сахрањене на  крагујевачком гробљу у присуству војних и цивилних званичника. Оне и данас почивају на крагујевачком гробљу – нису заборављене. Сваке године се држи опело над њиховим гробовима.
Г-ђа Стобарт је била сведок и првог обарања непријатељског авиона топом (код Крагујевца, 30. септембра 1915), што је био подвиг српског артиљерца Радоја Раке Љутовца.
Како је Мејбелина болница била мета напада непријатељских авиона, преузела је обавезу да се особље и болесници увек евакуишу на вест о појави авиона.

rakaljutovac1.jpg
Радоје Љутовац – Рака  је српски артиљерац, који је топом оборио непријатељски авион 1915. године.

Када је постало извесно да ће се непријатељства наставити и Бугарска ступити у рат на страни Централних сила, болница се поделила – један део је остао у Крагујевцу, а други, под командом г-ђе Стобарт, преименован у Летећу пољску болницу која је требало да ради у непосредној близини фронта.
Придодата је Шумадијској дивизији пуковника Божидара Терзића. Додељена су јој и 62 српска војника, возара запрежних возила и коњоводаца.
Са наставком непријатељстава почиње одисеја колоне г-ђе Стобарт која ће трајати три месеца и завршити се у Скадру, у који је јединица стигла цела, не изгубивши ни једног члана, без иједног случаја дезертерства, за шта је добила признања пуковника Генчића, пуковника Терзића и регента Александра, који је имао времена да прими управницу и захвали јој на услугама. А дотле, она је пролазила кроз силна искушења, као и читава српска војска и маса цивила која се повлачила заједно с војском. Читав тај пут је превалила на коњу, понекад не спавајући по два дана, увек на челу своје колоне, као пример издржљивости и истрајности.
Повлачење је почело од Пирота, наставило се преко Ниша, Смедеревске Паланке, Багрдана, Јагодине, Варварина, Крушевца, Јанкове клисуре, Косова, Пећи, Црне Горе, до Скадра. Повлачила се са својом колоном ужасним блатњавим друмовима, или стазама, са мало хране и основних потрепштина, изложена великим физичким напорима и лишавањима.

Mrs._St._Clair_Stobart први светски рат лечила србе.jpg
Била је и сведок и активни учесник велике, трагичне драме једне војске
и једног народа. И све је бележила, сваки догађај и сваку своју реакцију на
виђено и проживљено.. Ево њене оцене и описа повлачења:
„Али достојанственост и организованост са којим је изведено повлачење српске војске од почетка до краја били су изванредни. А тишина!
Сат за сатом, дању ноћу, дању ноћу, недељу за недељом, хиљаде војника
се вукло уморно поред својих спорих волова или са својим пешачким
пуковима, или су терали своје топовске каре, или су, као коњица, јахали ћутке. Није било смеха, певања, разговора; тишина погребне поворке, што је она и била; тишина коју би прекидала само вика возара на волове:
„Цветко! Белац! Напред! Десно! Лево!“. 
И непрекидно тандркање точкова кола, које је звучало као ударање бесних таласа о далеку шљунковиту плажу… Повлачење у коме смо ми суделовали било је повлачење не само српске  војске већ и народа. То је значило да су хиљаде жена, деце и старих људи, отераних из својих домова од стране непријатеља који је наступао, у све већем броју док смо ишли ка југу, повећавали тешкоће  повлачења војске, мешајући се са колонама артиљерије, коњице, пешадије, инжењерије, пољских болница и све већом поворком… Или, још чешће и још болније, кола пуна мале деце, уморне и гладне, која воде жене, исто  толико уморне, гладне, израњаваних ногу. Угледах једну жену која је вукла на ужету два уморна вола, који су вукли кола у којима је било осморо мале деце… (The Flaming Sword, 151–152.)
Неке епизоде великог повлачења су посебно драматичне и изванредно књижевно дочаране, као, на пример, пробијање кроз Јанкову клисуру са непријатељем за петама.
Током пробијања кроз клисуру г-ђа Стобарт је провела на коњу, без јела и сна, двадесет пет сати, што је за ову средовечну жену морао бити изузетан напор. Можда је најдраматичнији опис повлачења преко Косова, у великој мери због историјских асоцијација. Наиме, г-ђа Стобарт је током свог рада у Крагујевцу доста сазнала о српској историји, углавном од својих пацијената, који су српску историју певали уз гусле. Овај опис заслужује да буде цитиран:
Вероватно су /Срби/ представљали страшан борбени поредак јер, према легенди, Мурат је у последњем тренутку оклевао да нападне њихову војску. Те сумње ублажио је сан који је имао један од његових саветника, који му је наложио да „победи невернике“. И Лазар је, изгледа, био у вези са небеским силама. Оне су га, метафорично, позвале непосредно пре почетка битке и питале га да ли више жели небеско или земаљско царство. Ако изабере друго, победиће султана, али не може да добије оба, а ако жели небеско царство, мора да буде поражен од султана. Лазар се одлучио за небеско царство. Изгледа да су сви песници одобрили његов избор, али мада је то било мудро од њега, била је то несрећа за његову војску, његове војводе и његових девет сестрића, који су погинули с њим.“ (The Flaming Sword, 176.)
„И сада, када смо ступили ногом на поље, чинило се да је оних петсто година које су прошле од Косова избрисано. Јер је српска војска, сада  поражена од стране савезника оних истих Турака, опет, као дух из прошлости, жалосно ишла преко тихе равнице.” (The Flaming Sword, 176.)
На тегобном повлачењу и на путу у неизвесност било је неизбежно да се код војника јави малодушност. Неки су желели да се врате. У тим тренуцима г-ђа Стобарт је наступала интелигентно и одлучно. У једној таквој прилици одржала им је говор. Позвала је Србе возаре да се окупе око логорске ватре и одржала им надахнути говор:
„Рекла сам да веома саосећам са њима што сада морају да напусте своју земљу и да преко ових планина пођу у туђу земљу. Разборитост, као и родољубље захтевају да наставе даље. Ако покушају да се сада врате својим кућама, биће затворени, или ће умрети од глади, или бити стрељани. Само дух Србије може једног дана да ослободи Србију, а они, српска војска, су чувари тог духа. До сада су се сјајно показали; зар не желе да сачувају такво понашање неокаљаним до краја? Аонда лични моменат. Зар је мој задатак лак? Зар желе да га учине тежим? Зар нисам дошла издалека да помогнем њиховој земљи, и неће ваљда да буду лошији патриоти од једне странкиње из туђе земље? Зар нисам делила са њима – пре него што сам могла нешто више да кажем, мој глас је угушило хорско „Да! Да! Мајко! Да! Да!“…И мир је повраћен…непослушност ових осећајних, детињастих, нежних сељачких војника је нестала.“ (The Flaming Sword, 197.)
Следе драматични описи тешкоћа приликом повлачења – спаљивање кола и болничког материјала у Пећи, повлачење обележено мртвима и гробовима, колонама избеглица. Усред тога пакла, г-ђа Стобарт је увек налазила неколико тренутака да опише природу, задивљена дивљом лепотом предела, која је чинила страховит контраст људским патњама и страдањима. Ово је за многе, а поготово жене, било ново, болно искуство, које је потирало сећања на лепше дане, цивилизован живот, удобност. Енглескиње су доживеле катарзу, преображај. Викторијанке, одгајене у удобности и луксузу, у друштву које је држало до лепих манираи уштогљеног понашања, одједном су се обреле у ситуацији када је све
то било мало значајно или чак безначајно у суровим условима.
Г-ђа Стобарт са хумором говори о том преображају.
„У Србији је понекад било проблема са тоалетима. У Црној Гори тог проблема није било, једноставно зато што није било тоалета.“ (The Flaming Sword, 227.)
Исто тако,прихватиле су као нешто сасвим природно да спавају у истој просторији
с мушкарцима:
„Одлазак на спавање је тих дана био изванредно проста операција. Мушкарцима један крај собе, женама други. Нема скидања, прања; један покривач на земљи као лежај, други да се покријеш, и легла си, и најчешће би заспала кроз неколико минута. (The Flaming Sword, 222.)
У једној прилици, када није било никаквог лежаја, један српски официр, мајор, понудио јој је, као нешто сасвим природно, да легне поред њега.
„А онда се догодио један шармантан гест, типичан за српско каваљерство.
Под је био прљав, али када сам се спремала да легнем на њега, као и остали из јединице, мајор ми је пришао веома учтиво и позвао да делимо мало постоље на коме је био прострт његов душек. Под је тамо био мање прљав него другде; било је уздигнуто и подаље од промета; било је места таман за двоје ако леже мирно. Српски мајори не хрчу, стога прихватих понуду, и уздигнути краљевски изнад других, мајор и ја смо спавали једно поред другог. Али све је изгледало тако природно да се нисмо чак ни насмешили. Волела бих да поново сретнем мајора. Тада бисмо могли да се смејемо овоме.“ (The Flaming Sword, 226.)
Г-ђа Стобарт је била изненађена и што се у том паклу Срби држе својих
обичаја, да славе славу, на коју су је обавезно позивали.
Њена књига је и снажна антиратна литература, писана од стране жене и интелектуалке снажне индивидуалности и са књижевном жицом, способне да уочи значајан детаљ, призор, и да га уопшти.
У једној шуми било је много мртвих људи. На комаду земље обраслом травом близу једног јадника који је лежао где је пао, у снегу, зелени пупољци младих висибаба су храбро вирили кроз опало лишће, као да украсе његов гроб. Поред њега је била његова чутурица, из које је пио своје последње гутљаје отопљеног снега. За њега нема места на списку палих; за његову породицу неће бити обавештења „погинуо у борби“. Али када рат буде завршен и други се врате кући, његово место код куће, и место хиљада његових другова, биће празно. Убрали смо ките висибаба док смо чекали у тој шуми, током застоја волова, људи и коња, који је сада био гори него икада.“ (The Flaming Sword, 229–230)
Једна од најснажнијих осуда рата дата је при крају књиге а односи се на призор који је запамтила током свог рада у Крагујевцу:
„Било је то за време епидемије тифуса и ја сам изненада набасала на отворен гроб. Био је три четвртине испуњен голим лешевима. Биле су то жртве тифуса. Гроб неће бити покривен док не буде довољно мртвих да га испуне. Беше пала јака киша и тела су била до пола у води, али сам приметила једног човека изнад дугих.
Његово тело, дугачко, снажних удова, било је цело откривено, али његово лице, финих црта, поносно несвесно срамоте, његово лице је било покривено мувама, прљавим мувама што сишу крв. Око његових финих ноздрва, уста и полузатворених очију, чучећи, зујећи, сишући, гурајући се за најбоље место – муве, муве, муве, и никога да их отера. Хиљаде мува, гложе се за његову крв, а никога да их отера. Само су муве знале где је он. Његова мајка га можда замишља као јунака, а он је био – храна за муве. Брзо сам се удаљила, док су ми сузе пекле очи, срдита, проклињући у срцу поступке који доводе до оваквих догађаја…“ (The Flaming Sword, 257–258.)
Завршне странице свог дневника са великог повлачења г-ђа Стобарт је посветила српском војнику и српском народу. Најпре одаје признање војницима из своје колоне, са којима је прешла ужасе повлачења:
„О српским војницима, возарима и болничком особљу, могу да говорим само похвално. Волела сам их и предложила сам да за своје заслуге добију званично признање. Нису били савршени; нико од нас није.  Али ови људи, који су одгојени у турској традицији у односу на положај жена у свету, пружили су своме команданту, жени, драговољну послушност и оданост која није ниједном изневерила током три месеца. Није било физичке силе да подупре команде и било је замисливо да је у деморалишућим условима повлачења, сталног бежања и лишавања, дисциплина разумљиво ослабила или чак оманула. Али ови људи су били искрено одани од првог до последњег дана. Треба такође имати на уму да су сваким кораком ови војници били све даље од својих породица, домова, своје земље, али – и то важи за хиљаде војника које сам видела током тромесечног повлачења – нисам никада чула нити видела да неки војник каже или учини било шта што би могло да увреди и најосетљивију девојку, и поносим се што сам могла да учиним макар најмању услугу овој српској војсци и српском народу, које
волим и поштујем.“ (The Flaming Sword, 291–292.)

„Тешко је онима који нису имали сведочанства из прве руке да схвате хероизам српског народа, не само током пораза и повлачења, од октобра до децембра 1915, већ и током лета политичких искушења 1915. (The Flaming Sword, 308)… Тако је Србија, која се последња од европских нација ослободила, схватила, увидом коме ће се једног дана историја дивити, унутрашње, право тумачење речи „нација“. Схватила је да је животна снага једне нације духовна снага, која не зависи од материјалних услова егзистенције (The Flaming Sword,
309)… У неком мање значајном погледу Србија можда заостаје за осталим нацијама у Западној Европи, али је испред Западне Европе у једној ствари, која је од праве важности, ствари која се не може копирати или научити од других народа, и која је или урођена или недостижна – Србија је испред других нација по својој способности да се жртвује за идеале.“  
(The Flaming Sword, 310.)
На крају, г-ђа Стобарт, као документарни прилог, наводи писмена
признања команданта Шумадијске дивизије, пуковника Божидара Терзића,
под чијом непосредном командом се повлачила са својом јединицом, и
начелника Српског војног санитета, пуковника др Лазара Генчића, који су
јој одали највећа признања за услуге учињене српској војсци и народу.
Последњи део књиге је списак свих британских чланова њене јединице: лекара, медицинских сестара, возача, кувара, тумача, помоћног особља.
Књига је изашла из штампе неколико месеци по повратку јединице у Лондон, што показује да је упркос свим тешкоћама водила белешке током самог повлачења, о чему је оставила и документарни материјал– известан број фотографија које је сама снимила.
Књигу је посветила регенту Александру.
Посвета гласи:
,,Ову књигу посвећујем
Његовом Краљевском Височанству Александру
српском престолонаследнику
У знак дивљења због храбрости којом су он и народ којег представља, упркос
свим искушењима, одржали Идеал Духовне Слободе, и у свесрдној жељи да
овај идеал буде ускоро остварен у Великој Србији која ће се дићи из гробнице
прошлости.“

За свој предани рад Мејбел Стобарт је добила и висока одликовања –Орден белог орла и Орден Светог Саве. Била је и почасни мајор српске војске. Умрла је у дубокој старости, 1954. године.

 

plameni_mac_u_srbiji_i_drugde_v-2.jpg

 

flamingswordinse00stobrich_0001.jpghttps://archive.org/details/flamingswordinse00stobrich

ДОБРОВОЉЦИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
1914–1918
Уредници
Срђан Рудић, Историјски институт
Далибор Денда, Институт за стратегијска истраживања
Ђорђе Ђурић, Матица српска
Београд
2018.

kishad.wordpress

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here