MI KAPLARI MORAMO DA VIČEMO

Podelite:

– Krenemo se sa Ušća onako snežnati i ozebli. Pa jošte i gladni. Vidimo da nam nema drugog spasa nego da moramo ići da potražimo štogod za jelo. Ali ne smemo bez dozvole. Pitamo se: koga da pitamo? Treba pitati sve redom od kaplara do komandira, a komandir sigurno neće odobriti. To i sami znamo. Rešismo se da pitamo kaplara. No kaplar najednom dreknu:

– Kud da idete? Šta da tražite? Lopuže jedne! U stroj!…

Mi opet u red i produžismo put, ali glad dosado. Zgledasmo se i sašaptavamo se: “Idemo da tražimo pa svršeno.”

Odvojismo se nas deset te okrenemo uz brdo, dok tek viknu kaplar:

– Ej, kud ćete vi? Natrag u stroj!

Mi ćutimo i idemo dalje.

– Natrag! – viče on, a jedan od naših reče:

– Daj nam hleba. Mi više gladni ne možemo.

U pobrdanju bejaše desetinu sirotinjskih kuća. Pitamo od jedne do druge da li imaju hleba za prodaju, ali svud gotovo isti odgovor: “Bogami nemamo ni za nas”… Dođosmo pred jednu daščaru. Izađe jedna žena. Mi je upitasmo da li ima hleba, a ona odgovori:

– Imam, deco. Ali vidite kako je ovo mesto rđavo, pa je i nama teško za hleb. Nego, imam jedan hleb od pomešana ječma i ovsa, pa ako hoćete, ja ću vam ga dati.

– Daj majko, kaki da je. I vi ga valjda jedete.

Ona nam iznese poveliki hlebac, pečen pod sačem. Pitamo je šta će da košta?

– Pet dinara – odgovori ona.

Mi se zgledasmo, malo iznenađeni tako neobičnom cenom, ali… gladni smo kao vuci, pa se i ne pita za cenu.

Uzesmo i platismo hleb, pa ga izdelismo i pođosmo za pukom, i uđosmo u stroj. No kaplar nas opazi, pa ljutito reče:

– Jeste li stigli, vi lopuže?!

– Jesmo, kaplare.

– Doveče ćete vi znati!

Mi ćutimo i idemo strahujući šta će nas doveče snaći. A pored nas ide i on. Najedanput kaplar zapita našega druga Stojana Đorđića:

– Pa, jeste li našli što kad ste išli u selo?

– Jesmo, pomalo hleba, odgovori Stojan.

– A jeste li što poneli?

– Jesmo pomalo.

– Pa ima li što i za mene?

Stojan pogleda u mene, a ja odmah prihvatih:

– Ima, kaplare. Daćemo i tebi – pa okretoh torbicu, odsekoh pola moga parčeta i pružih kaplaru. – Evo kaplare, znam da si i ti gladan.

Tako i Stojan, pa i ostali drugovi odsekoše i dadoše po parče, te tako kaplar dobi više nego što smo mi imali. Ja se malo oslobodih pa mu držim čitavu pridiku, samo da se spasemo kazne kojom nam je zapretio za doveče.

– Vidiš, velim ja kaplaru, kad mi imamo, onda pored nas imaš i ti. A jutros onolike vike i pretnje!

– Pa, ja moram da vičem – veli kaplar. – Vi znate da i ja imam starijega…

(Vladimir Radojević i Dobrosav Milenković, “Propast srpskih regruta”, Prometej, Novi Sad, 2016.)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here