Миладиновић: Како је слободна љубав неким комунистима дошла главе

Поделите:

Чланови комунистичке партије су много пре Америке пропагирали сексуалну револуцију, а некима од њих је она дошла главе

У Википедији под појмом „сексуална револуција“ пише да је то израз којим се описују промене друштвених погледа и морала у односу на сексуалност, карактеристичне за западни свет шездесетих и седамдесетих година прошлог века. У то доба, наводи се даље, многи до тада игнорисани, прећуткивани или одбацивани облици сексуалности постали су прихваћени у друштву као нормални.

Међутим, неколико деценија пре овог планетарног покрета, српски комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Заживела је идеја да би пробрани људи који мењају свет за добробит човечанства, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.

По Београду се, у другој половини тридесетих година, зуцкало о „састанцима“ комуниста и скојеваца, који су занимљивији и узбудљивији од најбољих богаташких журки у граду. Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника, али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.

Када се Александар Ранковић, доцније неприкосновени други човек партије и најближи Титов сарадник, 1935. године вратио са шестогодишње робије, при првом сусрету са Милованом Ђиласом, на питање шта се дешава у редовима СКЈ на Универзитету у Београду, добио је одговор:

– Ето тако, све на гомили?!

Осам година после Брионског пленума, 1974. године, још док је Тито био жив, Ранковић је историчару Вјенцеславу Глишићу рекао:

– Приметио сам да је у Партији, посебно на Универзитету, доста маха узела слободна љубав, и то под утицајем идеја Вилхелма Рајха. Питао сам Ђиласа како је дошло до тога да се у једној патријархално–грађанској средини прихвате те идеје. Одговорио је да су помоћу слободне љубави увлачили девојке у Партију. Обојица смо се заложили да се ова појава међу нашим члановима сузбије. Главни пропагатор ових идеја, студент Младен Патерностер, који је истовремено ишао са две девојке, извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима.

А ко је био Младен Патерностер, чије су идеје о слободној љубави узбуркале конзервативни и Београд, али истовремено омогућиле да Комунистичка партија, која је била у илегали, добије огроман број симпатизера?

Рођен је 23. децембра 1910. године у Тузли, у професорској породици. Отац му је био Виктор Патерностер, Словенац, који је предавао у мостарској, тузланској и бањалучкој гимназији, из које је Младен избачен због необузданог духа и комунистичког деловања. Матурирао је 1930. године у Државној реалној гимназији у Чачку, а потом уписао Правни факултет у Београду.

Активно је учествовао у свим студентским демонстрацијама, неустрашиво је јуришао на полицију и жандарме и агенте, а и сам је организовао протесте. Када је у „Лајпцишком процесу“ осуђен Георгије Димитров, децембра 1933. године, заједно са десетак студената учествује у каменовању немачке амбасаде у Београду. За овај преступ кажњен је са месец дана затвора и протеривањем из Београда на годину дана.

Био је изузетан шахиста, а 1936. се окитио и титулом првака Београда. Међутим, био је и велики поборник идеја које су пласирали Вилхелм Рајх у књизи Сексуална револуција, и Александра Колонтај после Октобарске револуције, која је тврдила да је секс иста врста потребе као и она за водом.

Те идеје наићи ће на погодно тло и у једној патријархално-грађанској средини каква је био Београд. Али, то се није допало новом партијском руководству. Младен Патерностер бива изложен општем бојкоту од свих комуниста и скојеваца. То је, наводно, био повод да изврши самоубиство. У сваком случају, у недељу, 28. марта 1937, Младен је трагично скончао, испавши, или искочивши, из воза код Раковице. Колико су идеје несрећног Младена биле популарне, говори податак да је око 2.000 студената, радника, напредних књижевника и уметника прусуствовало његовом последњем испраћају.

Покушаји Леке Ранковића и Милована Ђиласа да колико-толико зауставе овај налет уживања у љубави није много утицао на поједине истакнуте партијске раднике. Причало се да је Петар Стамболић у десетак градова и села имао по једну љубавницу, и то углавном учитељице. Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Крагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић, коју и дан-данас памти цела Србија. Била је то Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Званично је признао ћерку тек када је она напунила 14 година.

Народни херој Милан Мијалковић Чича из Јагодине, инструктор Покрајинског комитета КП Србије, није присуствовао Петој земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу зато што је био партијски кажњен пошто је истовремено живео са Цаном Бабовић и са удовицом Видом Милосављевић, мајком петоро деце. Вида је била мајка Љубинке Милосављевић, секретара ПК СКОЈ у Србији.

По партијским кулоарима се зуцкало да га је са списка учесника на загребачкој конференцији скинуо лично Јосип Броз из љубоморе, јер је он једно време био у интимној вези са Цаном Бабовић. Александар Ранковић ће у споменутом разговору са историчарем Глишићем рећи још и ово:

– Касније, у току Народноослободилачке борбе, Ђилас и ја били смо зачетници идеје о примењеној етици, по којој су комунисти људи посебног кова, са аскетским моралом и спремношћу на жртвовање. Посебно се водило рачуна о односу између мушкараца и жена. Са знањем Партије могла се имати само једна, макар и невенчана жена. Тако се понашао и Тито, јер је све време рата провео са Даворјанком Пауновић, која му је истовремено била и секретарица.

Ваља овде напоменути да је Броз за све то време био у званичном браку са Хертом Хас, са којом је имао сина, а која је била заточена у јасеновачком логору. И док су ратни партизански команданти и партијски функционери могли имати једну, па и невенчану жену, многи борци бивали су стрељани ако су били затечени у љубавном загрљају са неком другарицом. Тако је прошао и Миле Цветић у тренутку када је био „селектиран“ за борца Првог пролетерског батаљона.

Хипокризија и „неморал“ код партијских функционера наставиће се и после рата. У народу су пропагирали једно, позивали на обнову земље, обећавали светлу будућност, убеђивали да су скромност и узорност највеће врлине. А они су живели бахато, појединци чак и развратно.

Љубавних афера је било готово на сваком кораку и оне су, заправо, биле зачетак раздора у руководству Партије и државе. Једна од најтрагичнијих епизода која на најбољи начин илуструје атмосферу у врху државе је случај ратног генерала Љубодрага Ђурића, који је био и генерални секретар Титовог кабинета, а затим и Владе ФНРЈ.

Његова одисеја почиње кад су га Тито и Ранковић позвали на разговор и предочили му да је брат његове жене Славке Морић присталица Информбироа. Ђурић је био запрепашћен овим сазнањем. Уочивши његово запрепашћење, двојица челних људи били су неумољиви, питали су:

– Шта ти је важније, жена или Партија?

– Партија – рекао је несрећник и развео се од жене.

Оженио се потом други пут, али после само пет-шест месеци брака, нова супруга му је рекла да чека бебу, а да је отац детета Петар Стамболић!

Предратне и поратне љубавне авантуре Петра Стамболића оставиће траг на односе између њега и Александра Ранковића. Због укупне атмосфере у врху државе, Лека, као организациони секретар Централног комитета СКЈ, формирао је комисију за неморал у којој су били Спасенија Цана Бабовић и Слободан Пенезић Крцун. Међу првима на тапету се нашао случај Петра Стамболића, поводом Ђурићеве жене. Званични закључци овог партијског тела никад нису саопштени, нити су доцније обелодањени записи са тих састанака, ако их је уопште било.

Остало је запамћено само Крцуново упозорење Ранковићу:

– Пера ти то никада неће заборавити!

И није! Стамболић ће бити најагилнији за смену Ранковића, чак је тражио и његово хапшење.

СТРАДАЊЕ ГЕНЕРАЛА ЂУРИЋА
На Шестом конгресу КПЈ у Загребу председавао је Петар Стамболић. У паузи, у току коктела, генерал Љубодраг Ђурић је попио неку више, и када је изашао за говорницу одржао је бесну тираду како у Партији влада неморал, да се поштенима отимају жене.

„То је био страшан инцидент. Атмосфера се узбуркала, десетине делегата скочили су и почели да вичу Ђурићу да лаже. А Тито је рекао: Истерајте овога луђака напоље! Ђурића су моментално ухапсили, разрешили га функције секретара владе, био је два-три месеца у затвору“ – забележиће у својим хроникама Вјенцеслав Глишић.

Годинама после тога Љубодраг Ђурић је радио као учитељ у основној школи неког села у Срему. Тито га је делимично рехабилитовао када је 1967. објавио Ратни дневник, и тада је постављен за директора.

 Иван Миладиновић

Вечерње новости

Поделите:

2 Коментари

  1. Mladen Paternoster nije //ispao// iz voza u Rakovici a još manje je izvršio samoubistvo već je ubijen od strane agenata tajne policije koju je kontrolisao predsednik vlade Milan Stojadinović..
    Kao i Đinđića ubili su ga domaće bancage i izbacile iz voza da isceniraju samoubistvo..
    U Srbiji je uvek bilo smrdonja koje će za državnu platu da ubiju i rođenu majku ako im se naredi,naravno a ima budala koje bi i volonterski ubijali onako od oka po sopstvenoj proceni i osećaju.
    Ni manje države ni veći Čabodera na Balkanu,mada ni ostali nisu mnogo bolji od srba..
    Sve je to manje više jedan te isti bancagasti narod sa malim razlikama u traljavoj i mrzilačkoj naravi.

  2. Kod srba i ostali Balkanski nacija nema sloboda..
    Najmanje u sferi u ljubavi….
    Da se mrzi može..
    Da se ubija može..
    Da se ucenjuje i siluje može..
    Ali nemo slučajno neko slobodno da voli….
    Ima da ga nema kao ovog jadnog Mladena hahahahaha
    Mržnja,zavist,bes ovde je kićanka uz fes.
    Samo sevdalinka i ljubav u senci ugašenog fenjera..
    Negde u zabiti Resavske pećine,na dnu stalaktita pod blagoslovom šišmiša i hladne tame

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here