Миланковићев пројекат за рушење аеропланова

Поделите:

Славни српски научник Милутин Миланковић патентирао је у Управи за заштиту инжењерске својине Краљевине Југославије конструкцију противаеропланског топовског зрна. Патент је 1. јула 1934. године регистрован под редним бројем 10929 и налази се у архиви Српске академије наука и уметности. Творац астрономске теорије климатских промена којом је објаснио мистерију ледених доба и човек широког спектра интересовања који је оставио неизбрисиви траг у светској науци бавио се и војном проблематиком.

Слободан Стојановић, потпредседник Удружења „Милутин Миланковић”, за „Политику” каже да се проналазак Миланковићеве конструкције топовског зрна за борбу против аеропланова и ваздушних лађа заснива на јединственој дводелној конструкцији – предњег дела, који је класично разорно експлозивно зрно, и задњег дела сложеније конструкције у виду бубња, који разним решењима омогућава дејство у више праваца и ширу зону дејства по објекту у ваздуху.

– Oд фебруара 1926. до лета 1940. године Милутин Миланковић је сарађивао с Министарством војске и морнарице на више десетина објеката у својству конструктора, надзорног органа, председника жирија за избор решења с конкурса, ревизорског и суперревизорског рада. За то време пружио је изузетан допринос изградњи објеката војне инфраструктуре – напомиње Стојановић.

Учесник оба балканска рата

Међународна конференција одбрамбених технологија ОТЕХ2018, која ће бити одржана у Војнотехничком институту у октобру ове године, биће прилика да војни стручњаци и други експерти из бројних земаља упознају и допринос Милутина Миланковића изградњи инфраструктурних објеката за потребе војске у периоду између два рата. Тада ће се први пут приказати и патент противаеропланског топовског зрна, чију је копију САНУ уступио Удружењу „Милутин Миланковић”, а наш лист га објављује.

Војну обуку Милутин Миланковић је завршио у војсци Аустроугарске монархије, где је положио официрски испит и добио чин поручника док је био њен држављанин. По испису из аустријског и пријему српског држављанства уписан је у војну евиденцију Српске војске.

О томе Миланковић у својој књизи „Успомене, доживљаји, сазнања” пише: „Једнога дана добих хитан позив да дођем у Суд београдске општине на војну асентацију. Не чекајући ни часка упутих се онамо и успут сретох Владу Белића, брата мога колеге, онда капетана српске војске. Он ме лично одведе капетану округа пуковнику Лешјанину. – Ево – рече – довео сам вам професора Миланковића да га примите у војску. И бих увршћен у војску Краљевине Србије”, написао је научник, који је, као резервни официр, учествовао у оба балканска рата. Био је на дужности референта за страну кореспонденцију у Штабу Дунавске дивизије првог позива, а потом у Пресбироу Врховне команде.

„Било је то 17. септембра 1912. године. На путу ка Универзитету сретох свога колегу и пријатеља Станоја Станојевића. Он ми исприча да су сва предавања отказана јер ће у два сата поподне бити објављена општа мобилизација. Тако је и било. Тачно у то доба растрчаше се новинари по улици са засебним издањима којима се саопштава наређење краља Петра да се целокупна војска стави у мобилно стање. Та вест примљена је с једнодушним одушевљењем. Дође време да се петвековна нада оствари. И ја се присетих да сам обвезник српске војске и запитах се шта, као такав, треба најпре да предузмем. Угледајући се на све остале, пођох у главну чаршију да набавим ратну опрему. Сутрадан пријависмо се, Станоје Станојевић и ја, на своју нову дужност”, писао је Миланковић.

Кумановска битка као инспирација

Иако славан, није одбијао позив домовине. У свом ратном дневнику, 11. октобра 1912, Миланковић описује детаље из Кумановске битке:

„Сунце тек што није зашло, али својим косим зрацима пластично обасјава и осенчава цело поприште битке. У десно, према западу, видимо леп друм који води ка Куманову, испред нас, у долини, од виса Младог Нагоричана, као две куле. Ту су се водиле најжешће борбе. Далеко иза њих страшни Жебрњак, главни положај турске војске. А иза та три брега и улево, у долини Пчиње, одиграва се још пред нама завршни чин Кумановске битке. Беличасти дим шрапнела, кад избаци своју зрнад, показује нам још борбу артиљерије.”

Можда су га баш ови призори инспирисали да се окуша и у конструкцији противаеропланског топовског зрна.

Први светски рат Милутин Миланковић је провео у интернацији у Будимпешти, где се, захваљујући пријатељима, научницима из Аустроугарске монархије, бавио научним радом. Други светски рат провео је у окупираном Београду, пишући своје успомене, избегавајући било какво ангажовање од стране немачке окупационе власти и квислиншке владе.

А. Апостоловски, Политика

Поделите:

2 Коментари

  1. prvi svetski rat Milanković je proveo u Budimpešti hahahahahahaha
    dakle nije ga proveo ni na Krfu,ni Vidu ni Tripoliju da leči rane već se zajebavao sa Mađarskim frajlama……
    on ih jurio a one ga drpisale za Milojka Mudića svake subote……
    jak naučni rad,baš se pretrgao od umne delatnosti po dvosedima,trosedima i kaučima???????
    posle se vrnuo u Beograd da api kakvu Beogradsku polovnjaču pošto se utolio Nemačke robe……
    baš mu mukotrpan i tegoban život bio u ratnom i poratnom periodu??????
    da je letovao na Halkidikiju i Paraliji nije bolje uspomene mogao upisati u ratni dnevnik?????

  2. a II svetski još bolje proveo……
    pisao memoare i merio sobnu temperaturu na kućnom termometru???????
    ali pazio da te podatke slučajno ne otkrije gestapo pa ga strpa u logor Banjica..
    heh neko mora da brine o bogatstvu ovog naroda..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here