Milovan Balaban: ZAMIŠLJENI INTERVJU SA NIKOLAJEM VELIMIROVIĆEM

Podelite:

TEMA—SRPSKA ISTORIJA DO KOSOVA

PITANJE:
U ovim teškim vremenima za Srpski narod smo se našli u lavirintu punom ćorsokaka. Da bi shvatili ulogu i zadatak našeg naroda intelektualci se vraćaju u prošlost, i da bi se ustanovila dijagnoza naše bolesti, a shodno tome primenila odgovarajuća terapija. Godine sistematskog obezduhovljavanja naroda tj. duhovnog genocida (strašnijeg od fizičkog) ostavile su duboku provaliju u duši naroda. Mnogi su na partijski i sektaški način definisali Srpstvo. Što više analiza, i informacija to je manje istinskog znanja.

Da li možemo objasniti ko smo i zašto ovoliko stradamo? Otkud toliko neprijatelja oko nas? Kako racionalno objasniti takva netrpeljivost zapada prema nama. Zbog ovih zagonetki koje nas muče tražimo pomoć.

Istorije svih evropskih naroda praktično postaju jasnije tek od njihovog pokrštavanja i primanja Hrišćanstva, pa me interesuje kako su naši preci primili Hrišćanstvo? Da li je ono našim precima pokazalo put i smer kojim bi trebalo da idu?

VL. NIKOLAJ:
Istorijski put Srpskoga naroda do primanja vere Hristove bio je put neodređen, krivudav, često spiralan, uvek neosvetljen svetlošću smisla i cilja. S počinjanjem primanja Hrišćanstva počinje i taj put ispravljati se od krivina i pružati u jednu pravu liniju. Kada se zna ALFA i OMEGA, to jest dve tačke, tačka početka i tačka kraja, onda je lako povući pravu liniju među tim datim tačkama, kao što smo kao deca učili u geometriji i osvedočili se iskustvom. Ja sam početak i kraj objavio je svetu Hristos.
Čuli su Srbi za ovu objavu, ali su oklevali da joj sleduju, Srbima trebahu vekovi da svi prihvate radosnu vest nove vere, a Rusima samo jedan dan. Jer su se Srbi krštavali po svojoj slobodnoj volji, a Rusi po zapovesti, po ukazu Knjaza. Ta razlika ostala je karakteristična za ova dva naroda u mnogim pravcima do današnjeg dana. Stara paganska vera držala se silom navike, silom straha i silom vlasti. Nova vera pozivala je da je prime oni koji hoće. Hristos spasitelj sveta poziva vas s ljubavlju da pođete za Njim, ako hoćete, propovedali su sveštenici nove vere. Oni su kupili dobrovoljce, nisu pretili ni prisiljavali. Car Hristos kupi i prima pod svoj krstati barjak samo dobrovoljce. To je moglo veoma goditi Srbima na balkanu jer su i predstavljali jedan narod odvažnih dobrovoljaca, koji se odelio od Skita i Sarmata i dobrovoljno krenuo avanturistički da traži sebi novi stan pod Božijim nebom.

PITANJE:
Kako je nova vera delovala na nas? Da li je ona menjala Srbe?

VL. NIKOLAJ:
Kao kiša na suhu zemlju tako je dejstvovala vera Hristova na srpsku dušu. Omladina, koja je tu veru dobrovoljno primala osetila se i mnogo mlađom i mnogo starijom nego što je bila, mlađom zbog snage, a starijom zbog mudrosti koju joj je dala ta nova vera, odnosno sam Hristos. Omladini su sledovali neki stariji srodnici, oprezno ali ipak dobrovoljno, a množini krštenih najzad sledovali su i sami knezovi narodni. Odmah na početku javili su se i strogi pešternici koji su zadivljavali i privlačili Hristu neznabožnu, ili bolje reći mnogobožnu braću svoju.

PITANJE:
Srbima je trebalo vremena da prime Hrišćanstvo zbog same njegove suštine koja se zasnivala na dobrovoljnosti. Kažete da se kod nas za razliku od Rusa ona postepeno usvajala što istorija potvrđuje. Kada smo kao narod konačno usvojili Hrišćanstvo i masovno krenuli Hristovim putu, i kada sudbina našeg naroda postaje određena?

VL. NIKOLAJ:
Istorijska sudba Srpskog naroda jasna je tek od Nemanje na ovamo, a to znači samo jedna jedina desetina srpske istorije poznata nam je, a devet desetina nepoznato. To jest, srpska istorija ocrtava se pred nama jasno tek za poslednjih 800 g.. Župansko vreme do Nemanje predstavlja jedan prelaz kao iz starog zaveta u novi. Poslednjih 800 g. Predstavlja za Srbe jednu besprimernu epopeju kristalizacije ličnog i nacionalnog karaktera. Epopeju truda, borbe, stradanja i slave. Sve u znaku krsta i slobode. Veliki paćenik je bio Nemanja, začetnik i početnik osmostoletne istorije srpske. Ako jedan čovek nije paćenik on je avanturist i sličan Bonaparti. Nemanja je bio trostruki paćenik. Za Hrista Boga, za narod i za svoju dušu. I pre Nemanje bilo je srpskih župana i svetitelja paćenika. Bio je i Časlav i Vojislav Bodin, a naročito Sv. Jovan Vladimir, svi paćenici za narod, bio je i Sv. Prohor i Sv. Jovan Osogovski i Jovan Rilski, paćenici za svoju dušu. Isto tako i Sv. Petka Srpska, i ko zna koliko njih uz ove paćenike. Ali Nemanja je sve njih ujedinio u sebi. On je bio trostruki paćenik i uistinu veliki paćenik. Ali zato i veliki pobednik i besmrtnik.

PITANJE:
Na ovom raskršću naše istorije što ga čini Nemanja dotičemo se centralne teme u ideologiji Dostojevskog, odnosa Crkve i Države, koji je sanjao san o državi koja se preobražava u crkvu, što su po nama ostvarili Nemanja i Sveti Sava.

VL. NIKOLAJ:
Sve borbe Nemanjine i svi ciljevi njegovi bili su upućeni na to, da ujedini srpski narod i stvori jednu srpsku državu. Ali ne onako laičku, kako to moderni istoričari tumače, tj. ne jedan laički narod i ne jednu laičku državu, nego narod Hristoljubivi, koji će Hristu služiti, i državu Svetu, koja će opet Hristu služiti. Sve da služi Hristu onako kako je i on služio do svog poslednjeg izdisaja na asuri u Hilandaru. Njegov nacionalizam je Hrišćanski-Pravoslavni nacionalizam, i njegova država je teodulska država. U opštim linijama Nemanja je vodio svoj narod nasuprot dve jake sile-Panjelinizmu Carigradskom i Panteokratiji Rimskoj.

PITANJE:
Nemanja je hteo da stvori simfoniju vrline crkve i države, tj. da i jedna i druga bude na istom poslu, u službi Boga i spasenja čoveka. Iz današnjeg vremena nama se čini kao utopija ili bajka. Svetog Savu današnji naraštaj slavi kao najvećeg Srbina svih vremena, ali mnogi ne znaju zašto je upravo on taj. Kako je izgledao u praksi projekat svete države, svete crkve, svete kulture i prosvete očeva naše nacije – Nemanja i Sava?

VL. NIKOLAJ:
Tamo gde je osamdesetogodišnji starac Nemanja stao, tu je mladi monah Sava nastavio, dosledno i inteligentno do genijalnosti. Sav pozitivan, praktičan i konstruktivan do srži u kostima, kako samo može biti jedan duhovan čovek, jedan jevanđeljski domaćin, Sava je smislio kako da pobedi zlo dobrim. Kako dakle, da pobedi panjelinsku težnju? Pomoću samostalne narodne crkve. On je to ostvario. Stuknuo je zauvek panjelinski šovinizam, stvaranjem Srpske samostalne crkve, nezavisne od Carigrada (naravno ne odvajajući se od dogmi istočno-pravoslavne crkve). A kako da pobedi internacionalnu Papsku teokratiju u Rimu? Stvaranjem teodulije-službe Bogu-usresređene u ličnosti vladara.

PITANJE:
Često spominjete izraze teokratija i teodulija. Kakva je razlika između ta dva pojma?

VL. NIKOLAJ:
Kao između nametnutog gospodara i dragovoljnog sluge. Teokratija može biti dvojaka: klerikalna (sveštenička) i svetovnjačka. Klerikalna teokratija jedino je i poznata, i strašno omrznuta u Evropi, a svetovnjačka teokratija poznata je u muslimanskom svetu, u kome je kalif ili šeif ili šah nosilac Božanske vlasti.
Teodulija je glavna karakteristika svih srpskih vladara loze Nemanjića. “Rab Hrista Boga” tako su sebe svi nazivali počev od Stefana Prvovenčanog do Cara Uroša. Tako ih je sve Sava uputio, Nemanja svima primer dao, a Duh Božiji na tom putu ukrepio.

PITANJE:
Nastavite priču o radu Sv. Save.

VL. NIKOLAJ:
Sv. Sava je tako ustanovio i utvrdio da Arhiepiskop Srpski bude prvi sluga Hristov u činu duhovnom, a Kralj Srpski prvi sluga Hristov u činu građanskom. A kad je Arhiepiskop sluga Hristov, to su sluge i svi sveštenici, i kad je Kralj sluga Hristov, onda su sluge Hristove i svi činovnici, vojni i građanski. Cela jerarhija duhovna treba da služi Hristu, i cela jerarhija vojna i civilna treba takođe da služi Hristu. Dakle ne samo crkva ima da stoji u službi Hristu nego i država, i to država ni malo manje nego crkva, i Kralj ni malo manje nego Arhiepiskop. Teodulija je put i svrha Crkve i Države pođednako.

NOVINAR:
Uloga države u spasenju čoveka, sa hrišćanskog stanovišta, nije ništa manja od uloge crkvene jerarhije. Oni se odnose kao telo i duša u čoveku kao celovitoj ličnosti. Sava je po vama ustrojio narodni organizam tako da i crkva i država zajednički rade u službi Bogu. Taj odgovor je uopšten, ali ni Sv. Sava nije ni hteo da ga precizira, ili da ulazi u neke detalje i koje su potrebni za ostvarenje tog civilizacijskog projekta. U njegovom učenju najviše ima priče o pravoslavlju i o pravoslavnoj veri. Zašto je otac naše nacije govorio samo o veri?

VL. NIKOLAJ:
Zašto mudri Sava nije tada govorio kako treba urediti lični dom, i Kraljevski dvor, i organizovati državu i spremiti vojsku, i rasporediti poslove i dužnosti? Zašto ne to, nego samo o veri pa o veri? Zato što je vera istina, a istina je svetlost, a bez svetlosti niti se vidi put ni meta, niti se raspoznaje brat od nebrata, niti se zna dokle se došlo i kuda se ide, niti zašto se živi zašto se mre i kome se služi, niti ko će i čime će nam se platiti naša služba. Istina je prvo, glavno i osnovno, sve drugo samo sobom dolazi. A istina-to je Hristovo Evangelije, to je vera u Hrista. Po reči samog Hrista: “ja sam svetlost svetu, ko ide za mnom neće hodati po tami”.Savi Nemanjinom, podvižniku i monahu Svetogorskom, bilo je najviše stalo do toga, da otvori oči svome narodu te da vidi stvarnost onoga sveta, duhovnoga i besmrtnoga, prema kome se mora orijentisati u svim rabotama ovaj svet telesni, prolazni i smrtni. Onaj svet, to je carstvo nebesno, kome se on privezao u svojoj sedamnaestoj godini i za koji se on još toliko godina trudio da ga upozna do savršene nesumnjivosti i povesnosti. Tome carstvu nebesnom on je posle kao crkveni starešina i kao žarki rodoljub hteo privoleti i privesti ceo svoj narod. Jer to je osnovno i glavno, a sve drugo se kao uzgredica i sporedica dodaje onima koji priznaju carstvo nebesno i njemu se privole. Na dvesta godina pre Kneza Lazara u Kruševcu Sava i Nemanja, mladost Srpska i starost Srpska, privoleli su se carstvu nebesnom. To je i sudbonosna prekretnica u Životu svakog Hrišćanina i svakog Hrišćanskog naroda, naime: hoće li se privoleti carstvu nebesnome ili carstvu zemaljskome. To je sudbonosno bilo u vreme Nemanje i Save za srpski narod i svu njegovu docniju istoriju do danas.

PITANJE:
Carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko, to je kažete osnovna dilema Srba (pa i svakog čoveka) kroz život i istoriju. Zapadni narodi su imali druge dileme u svom istorijskom razvoju, jer su se veoma rano opredelili za carstvo zemaljsko. Posledica toga je poznata dugotrajna borba između crkve i države za zemaljsku vlast i moć, tzv. borba Papstva i Carstva, gde se ponekad toalitarna religija nametala državi, ali je vremenom trijumfovala totalitarna država. Zašto ovakvih borbi između crkve i države kod Srba nije bilo?

VL. NIKOLAJ:
Srpska istorija ne zna za borbu između crkve i države. Takve borbe nema, nego krvavi ratovi ispunili su istoriju zapadnih naroda. Čime se da objasniti ovo prvo a čime ovo drugo? Ovo prvo Teodulijom a ovo drugo Teokratijom. Uzmimo na primer dva mirna vola, kako upregnuti u isti jaram vuku ista kola i služe istom domaćinu. To je Teodulija. Onda uzmimo dva vola razbešnjena jedan na drugog, tako da se čas levak izvuče iz jarma i bode svog druga dešnjaka terajući ga da on sam vuče kola, čas opet dešnjak to čini sa svojim drugom levakom. To je Teokratija. Rat crkve protiv države i rat države protiv crkve, rat Pape protiv Kraljeva i rat Kraljeva protiv Pape. Nijedan vo nije hteo da ujarmljen služi domaćinu, svaki je od njih hteo da igra ulogu domaćina, i da tera svoga druga u jarmu. Zato su domaćinova kola ostala ukočena a njiva neobdelana i najzad sva zarasla u korov.
Savina je misao bila da treba oba vola upregnuti u jaram da pođednako služe domaćinu. I crkvu i državu. To je bila Biblijska misao-upravo zapovest Božija i u Starom i u Novom Zavetu.

PITANJE:
U čemu je značaj za srpski i za svaki narod, zajedničko i skladno služenje Bogu i čoveku crkve i države? Šta sledi ako se taj odnos naruši (odvajanja crkve od države) koje je kako rekoste zapovest Božija i u Starom i u Novom Zavetu?

VL. NIKOLAJ:
Gde god se crkva odelila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država-to znači služenje dvama raznim gospodarima. A pošto postoji samo jedan jedini pravi gospodar kome se može svesno i pošteno služiti, tj. Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku Božjemu, Đavolu. Razdor, svađa i rat između crkve i države sramoti istoriju zapadnih krštenih naroda za poslednjih hiljadu godina. Čas je crkva bila u službi protivnika Božijeg zbog svoje Teokratije, čas opet država zbog svoje autokratije. Čas ona prva zbog klerikalizma, tj. pogrešnog služenja Bogu, čas ova druga zbog laicizma, tj. potpunog odricanja služenja Bogu. Ne po razumu nego po zlobi zavađenih strana. A zloba pomračuje razum zbog čega i stoji opomena u Svetom pismu:” čuvaj se da ti zloba ne pomrači razum”. Od svih tih anomalija i užasa Sv. Sava je spasao svoj narod ustanovljenjem Teodulije kao puta i cilja crkve i države. Ne bi on to lako izveo, da mu se otac Nemanja nije zamonašio i da mu brat rođeni nije bio Kralj. Sam Bog je tako opredelio, da se na jednoj istorijskoj prekretnici srpske istorije nađu dva brata kao narodne vođe, jedan kao duhovni a jedan kao svetovni poglavar, Arhiepiskop Sava i Kralj Stefan. Neobična sličnost sa jednom sudbonosnom prekretnicom u istoriji Izrailjskog naroda, kada su se na čelu tog naroda, po Božjoj zapovesti našla dva brata, Mojsej i Aron. Jer ko će razumeti čoveka i pomoći bolje nego rođeni brat? Kralj Stefan kao vladar takmičio se u službi Bogu sa svojim bratom duhovnikom i trudio se da u veroispovesti ne izostane iza njega. Moćni Nemanja pak svojim monašenjem u starosti započeo je tim činom svoje privoljenje carstvu nebesnom, k nebu upravio duh svojih potomaka, a celom narodu svojim primerom ostavio pouku da se kroz zemaljski život mora spremati za večni život.

PITANJE:
Mnogi se danas bave istorijom, što nije čudno, pošto istorija zahteva tumačenje, a istoričari izbegavaju da ga daju ili daju jenostrana i površna. Istorija je suviše važna da bi se prepustila istoričarima. Decenije materijalističkih tumačenja (i dijalektičkih) su dovele do toga da umesto zdravog svetosavskog shvatanja i doživljaja istorije koje je vekovima bilo instument preživljavanja Srba i u najtežim iskušenjima dobijemo ideološke šeme i recept koje nemaju veze sa životom. Sva ta objašnjenja su tumačila sve a skoro ništa nisu rastumačila.

Istorija je neumoljiva u činjenicama, koje ne da dovode u pitanje vaše izlaganje o Nemanji i Savi i Nemanjićima, ali pred stvaraju sliku o njihovim grehovima. Neki to objašnjavaju suprotnim tezama od vaše. Kažu da su se crkva i država borile za prevlast u Srbiji i da nije postojala sinfonija između njih, nego stanje koje je vladalo na zapadu. To je posledica zapadnog obrazovanja, tako da u svetlosti zapadne šeme vide i srpsku istoriju, odnos srpske crkve i države. To im potvrđuju svađe i sukobi članova slavne dinastije. Da li nesloga kvare mit i stvarnost o ustrojstvu države Nemanjića, koja se održala u našem narodu kroz 500 g. robovanja pod Turcima, i zahvaljujući tome i ulozi crkve u tom periodu omogućila ustanke i vaskrs srpske države? Često se navodi primer sukoba Vukana pod zaštitom Ugarskog kralja protivu Nemanjinog naslednika Stefana 1202.g., i njegovu molbu papi da ga proglasi za Kralja pa čak i zemlju pokatoliči, zatim ustanak Dragutina protiv svoga brata Milutina, Milutinovo oslepljivanje sina Stefana posle njegove bune protiv oca, Dušanova buna protiv oca Stefana Dečanskog na podstrek vlastele i Stefanovo zatočenje i smrt u gradu Zvečan pod nejasnim okolnostima. Sve ove istorijske činjenice podsećaju druge periode naše istorije (između ostalog i današnje). Zašto se to nama dešava, i da li postoji neka razlika između ovih pojava u doba Nemanjića i danas?

VL. NIKOLAJ:
Umna pomračenost kod srpskih narodnih starešina u starije vreme i srpske tzv. inteligencije u novije vreme dolazila je od bezobzirnog gaženja jedne velike zapovesti Hristove. Ta zapovest glasi:” ali među vama da ne bude tako (kao među neznabošcima), nego koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi, i koji hoće među vama da bude prvi neka vam bude sluga” (MAT. 20. i 26., LUKA 22. i 26.). Drugom prilikom opet zapovedio je svojima, da se ne otimaju o prva mesta, kao fariseji, nego neka sedaju na poslednje mesto. Jer veli:” svaki koji se uzdiže, biće ponižen, a koji se ponižuje biće podignut”(LUKA 14. i 11.). Od svih zapovesti gospodnjih, Srbi su najradije i najčešće gazili ovu zapovest. Borba za prvenstvo međutim donosila im je gradobitne poraze i udarce. I posle 800 g. iskustva i učenja Srbi ni do danas nisu naučili tu jedinu spasavajuću za njih zapovest Hristovu. Zato i stoje svake decenije ili dve pred gradobitnom strahotom.
Pišu i istoričari kako su neki Nemanjići bili veliki grešnici, kako je brat izdavao brata, brat borio se protiv brata, otac udarao na sina, sin na oca. To nije neistina, ali je neistina da je to i samo to bio ceo sadržaj njihova života, da je to njihov životopis. Oni pričaju priču donekle ali ne do kraja. Kao kada bi Sv. Luka istoričar apostolskih dela ispričao o Savlu kako je vatreno gonio Hrišćane, pa tu zastao i svršio priču, ne ispričavši drugi deo, tj. kako se Savle obratio u Pavla, gonitelj u apostola, grešnik u pokajnika, Hristoborac u Sveca. Zaista neki Nemanjići grešili su kao ljudi po ljudskoj slabosti, ali su se kajali za grehe i umirali su kao pokajnici. Ne znamo za Vukana da li se pokajao, zato je i ostao van slave i van kalendara, jer je ustao protiv dva svoja sveta brata i vezivao se za rimsku crkvu. Zbog toga je i okarakterisan kao izdajnik, i kao praobraz svih izdajnika srpskih, i to uvek sa istim imenom: Vukan, Vuk, Vukašin, Vujica. Međutim Dragutin se pokajao zbog svoga ustanka protiv brata Milutina, zamonašio se i kao monah Teoktist verigama se obložio u pokajanju i iskušenju. I sazidao je nekolike predivne crkve u slavu Božiju kao: Ozren, Tavnu, Raču, Lovnicu i crkvu u Arilju. I posvetio se. Zašto srpski istoričari ne dopričaju priču do kraja? A kraj delo krasi, veli srpski narod. Kajao se i Kralj Milutin zbog greha prema sinu svom Stefanu, i gorko oplakivao svoj greh pred igumanom manastira Pentokratora, u kome je oslepljeni Stefan primoran bio da boravi. I posvetio se Milutin ne kao grešnik nego kao pokajnik, i ne kao pokajnik samo po reči nego još više po delu, služeći Gospodu svome Hristu do kraja svog dugog veka. Nijedan od modernih istoričara srpskih nije se zadržao na onom što je najkrupnije i najvažnije u pogledu ličnosti ovoga slavnoga Kralja, naime da se posvetio i da Bugarska prestonica Sofija čuva njegovo telo kao svoju najveću svetinju. Ne vide to oni, jer je nehrišćanski i ne srpski mrak zamračio njihov duhovni vid. Oni ne opraštaju greh onome kome je i Bog oprosti i koga je Bog čak i posvetio. Ne može se istorija srpskoga naroda pisati samo mastilom, nego i krvlju i suzama od srca. Kajao se i Car Dušan zbog svog greha prema roditelju svom Stefanu Dečanskom. Ali greh sina prema roditelju teži je od greha brata prema bratu, i od greha oca prema sinu. Dušan je ostao veliki i slavan, ali se nije posvetio, tj. postigao je najvišu slavu zemaljsku, ali ne i najvišu slavu nebesku. No i ako se nije posvetio, verujemo da mu je Bog oprosti greh zbog njegove ogromne i neumorne službe Bogu. Jer je bio pokajnik. I jer je podizao mnoge zadižbine, činio bezbrojna dela milosrđa, štitio manastire i svaku pravdu svojim strogim zakonima. Svetu Goru osnažio je i osigurao, a ceo Hrišćanski Balkan branio je od nekrsta, i u krstaškom ratu za Hrišćanstvo na Balkanu postradao. Zaista, i ako je učinio u mladosti veliki greh prema roditelju svome, bio je do kraja života sjajan i veran sluga Hristov na delu i u stradanju, potpisujući se uvek kao Rab Hrista Boga i žrtvujući sebe za krst časni i zlatnu slobodu Hrišćansku svih Balkanskih naroda.

Milovan Balaban

Podelite:

1 komentar

  1. RUSKI FAKTI:
    Objavljeno: 2. maj 2015.

    ”RUSKA PRAVOSLAVNA CRKVA TRAŽI SPAJANJE „elemenata monarhije i
    socijalizma”

    Rukovodilac Odeljenja Ruske pravoslavne crkve za odnose sa društvom
    – protojerej Vsevolod Čapljin – izjavio je da je današnjoj Rusiji potreban
    politički sistem koji bi u sebi objedinio elemente monarhije i socijalizma.
    „Našoj zemlji su potrebni istovremeno elementi čvrste centralizacije
    vlasti i socijalna država. Državnost, pravednost i solidarnost – to su
    tri vrednosti na kojima treba da počiva državno uređenje. To bi –
    naglasio je Čapljin – spojilo monarhiju i socijalizam”.
    Čapljin se na sadašnjoj visokoj funkciji unutar RPC nalazi već duže od
    šest godina. Naglašeno se bavi raščišćavanjem puta tradicionalnom
    „ruskom načinu života” u savremenoj Rusiji.
    Poznati je borac protiv uticaja Zapada u Rusiji i protiv
    „homoseksualne kulture”.
    Izvor: TASS

    Dragan Slavnić

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here