МИСИЈА ХАЛИЈАРД: Прича о највећем спасавања америчких живота иза непријатељске линије историји ратовања

Поделите:

ПРИЧА KАKВА ДОЛИKУЈЕ СЦЕНАРИЈУ ЕПОХАЛНОГ ФИЛМА
ПРИЧА О ХЕРОЈИМА….

У време када су припреме за Савезничку инвазију Европе у Другом светском рату, дан Д, достигле своју завршну фазу, почетком 1944. године, Војне ваздухопловне снаге САД-а добиле су задатак да бомбардују нафтна поља у близини града Плоешти у Румунији, која су тада представљала главни извор снабдевања нафтом за Адолфа Хитлера. Испоставиће се, потом, да ће ова мисија бити једна од најопаснијих мисија током читавог рата, за стотине младих Американаца и Савезника који су послати да тај задатак изврше својим авионима Б-24. Нацисти су немилосрдно узвраћали. Многи од тих младих Американаца изгубили су животе у ваздушним експлозијама изнад тих поља, вршећи своју дужност. Неки од њих су и поред тога, повређени, у оштећеним авионима, успевали да се докопају планина и низија Србије и да тамо слете пре него што би те авионе напустили. Управо ту почиње прича о „Халијарду“.
Управо изнад Србије Савезници су се, већина њих Американци, спуштали падобранима на територију под немачком окупацијом, далеко иза непријатељских линија. Иако је Србија била окупирана, већински део српског народа одбијао је да се покори Нацистима, за то плаћајући често скупу цену. Чим би слетели на тло савезнички пилоти су, иако многи од њих рањени, сакривали падобране и што је брже било могуће бежали у планине, чврсто решени да не падну у руке Немцима. Тумарали су кроз планине, шуме и брда Србије, не знајући шта ће им донети наредна ноћ или дан и да ли ће икада више видети своје домове, своје породице, који су били хиљадама миља далеко.

Управо у тим планинама Србије, десило се да су оборене пилоте пронашли сељаци из Србије која је била савезник Америке већ више од 120 година. Био је то благослов који им је био очајнички потребан, јер ће им ти Срби пружити сву потребну заштиту и подршку да би преживели. Међу 800 оборених пилота, око 500 су били Американци, ниједног од њих нису заробили Немци, јер су српски сељаци били одлучни да ће Американце скривати све до момента када буду могли да се врате кућама, чак и ако то буде захтевало да плате високу цену. Било је ту и других Савезника: Француза, Британаца, Италијана и руских патриота у невољи, и сви су они такође били заштићени. Мада Американци и српски сељаци нису говорили исти језик, споразумевали су се онако како то чине људи које повезује заједничка несрећа.
Почетком лета 1944. године, ОСС (енг. Оффице оф Специал Оператионс, Kанцеларија за специјалне операције) – претходница ЦИА), и њен командант, генерал Вилијам Донован који су, након што је сазнао да је на стотине Американаца опкољено далеко иза непријатељских линија, испланирали акцију војног спасавања тако што ће послати теретне авионе Ц-47 на територију под непријатељском окупацијом да извуку и америчке, и друге оборене савезничке пилоте. Већина ових пилота била је концентрисана у области села Прањани, у планинама Србије. Штитила су их пријатељска војска Генерала Драже Михајловића и Четничке војске отпора. У планинама изнад села налазио се један пропланак, који је био погодан да се на њему изгради стаза на коју би слетели, и са које би полетали авиони Ц-47 са својим товаром.

Међутим, постојала је и једна велика замка. Само четири миље даље, био је смештен јак немачки гарнизон са 4 000 нацистичких војника, који је располагао тенковима, авионима и убојитим наоружањем. И поред тога, животи 500 високо обучених младих Американаца нису се смели игнорисати нити жртвовати. Започела је операција „Халијард“.

Дана 25. јула 1944. године, поручник Џорџ С. Мусулин и старији водник Мајкл Рајачић и радио везиста Артур Џибилијан спустили су се, на слепо, унутар немачке окупиране територију, надајући се и молећи се да ће их Михајловићеви људи пронаћи пре Немаца. Имали су много среће. Ово ће бити почетак најмасовније ваздушне евакуације савезничких пилота, заробљених иза непријатељске линије у историји ратовања. Већ следећег дана, 26. јула 1946. године, започело је окупљање оборених пилота у близини села Прањани.

Пре него што је иједан спасилачки авион могао да слети, морала је да се изгради привремена стаза са слетање, а изградили су је српски Четници и сељаци, од материјала које су могли да пронађу у свом окружењу. Изградњу ове својеручне писте надгледали су Звонко Вучковић и други. Радили су непрекидно, дању и ноћу, не би ли је завршили пре него што Нацисти разоткрију тај план. Задатак није био лак јер се морало градити од расположивих природних материјала, као што је блато, морало се градити на падини планине и обезбедити заштиту за слетања и полетања. Упркос ризицима, ова писта је завршена и спремљена. Дана 9. августа 1944. године, планирано је да се прва група Американаца укрца у 22.00 х. У тој групи је био и мајор Ричард Л. Фелман.

Операција, међутим, није прошла неопажено. Поручник Мусулин је координирао евакуацијом из Прањана, комуницирајући са савезничком базом у Италији путем радио везе. Немци су схватили да се дешава нешто необично приметивши необично велику количину радио сигнала која се емитовала из те области. Нацисти нису губили време и кренули су да провере о чему се ради. Немачки борбени авиони су почели да надлећу писту, па се од евакуације морало одустати. Поручник Мусулин је донео одлуку да се евакуација Американаца настави у 8.00 следећег јутра. Сви његови сарадници су мислили да је полудео. Радио везом је послао поруку савезничкој бази у Италији да крене да шаље теретне авионе (Ц-47) од 8.00 ујутро следећег јутра, уз заштиту борбених авиона П-51. Испоставиће се да је то био брилијантан потез. Борбени авиони П-51 нису могли да штите ноћу, али су могли по дневном светлу.
Следећег јутра, 10. августа 1944. године тачно у 8.00 часова ујутро, први амерички теретни авион је слетео на писту у Прањанима у Србији, док су авиони П-51 бесомучно кружили изнад те области. Авиони су осули ватру на познате немачке базе, док је за то време око 8000 четника генерала Михајловића, његови најбољи људи, опколило подручје Прањана на тлу. Нацисти нису имали шансе да се супротставе без довођења великог појачања. Евакуација је протекла у савршеном реду. Авиони Ц-47 су слетали, укрцавали путнике и полетали без инцидента.

Ова операција је понављана неколико пута током наредних неколико месеци све док сви преживели амерички и савезнички пилоти нису безбедно евакуисани. Kапетан Ник Лалић је заменио поручника Мусулина крајем 1944. године као ОСС контакт у Прањанима. Он је уједно био и последњи амерички официр који је био у контакту са генералом Михајловићем и који га је видео живог

Lt. Com. RICHARD M. KELLY, USNR

ова прича је први пут објављена у BLUE BOOK Magazine вол. 83, бр. 4 за август 1946. године

Превод за Видовдан Маријана Ћургуз

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here