Митар Радоњић: Југославија, Србија и НАТО

Поделите:

Након Дугог светског рата и постигнутих договора у Техерану, Јалти и Постдаму, Европа је подељена између савезника, на интересне сфере. У тој подели Југославија је подељена тако ,,да је однос интереса наших земаља 50% наспрам 50%”! (Тајна преписка Черчил Стаљин 1941- 1945. стр 374 Епоха- Загреб 1965). Захваљујући том договору Југославија је била једина земља у Европи, која није имала стране трупе на својој територији. Фактички савезништво је престало да постоји након говора Черчила 05.03.1946 године у Фултону. Тај говор је на западу је постао ,,симбор борбе за слободу од комунистичког утицаја” а на истоку ,,позив за почетак новог светског рата”! Због затегнутих односа између ,,комунистичког света” и ,,слободног света”, ,,слободни свет” предвођен САД реагује веома брзо и већ 04.04.1949 године се подписује Северноатлански уговор и тим чином оснива ,,НАТО”! Основу тог уговора чини члан 5. који гласи ,,Подписнице сматрају да се оружани напад на једну или више њих, у Европи или Северној Америци, треба сматрати нападом на све њих и зато се слажу да ће у случају таквог оружаног напада, свака од њих, позивајући се на право индивидуалне или заједничке самоодбране, обавезује сваку државу чланицу да тај напад сматра као оружани напад против свих њих”.

НАТО је у почетку био војни савез за борбу против совјетских оружаних снага, касније Варшавског пакта. Нестанком Варшавског пакта, НАТО нема никакву војну мисију али има значајну економску ради продаје америчке војне опреме по ,,НАТО стандардима” државама пакта. Поред тога НАТО има и једну скривену политичку функцију ,,да обезбеђује присуство САД у Европи, држи Русију ван Европе и војно слабу Немачку”.

После Резолуције Информбироа 1948 године, вероватно ослањајући се на ,,однос интереса земаља 50% наспрам 50%” Југославија подписује  28.02.1953 године у Анкари ,,Уговор о пријатељству и сарадњи између Југославије, Грчке и Турске” тада већ чланица НАТО од 1952 године. Да је то приступање НАТОу види се из увода Споразума да су ,,Одлучне да бране слободу и независност својих народа, као и свој територијални интегритет од било каквог спољног насиља” а што се прецизира у чл.2 Споразума који гласи ,,Стране уговорнице намеравају да улажу заједничке напоре за очување мира и безбедности у свом региону и да заједнички наставе да разматрају проблеме своје безбедности, укључујући ускалађене мере за одбрану које би могле постати неопходне у случају неизазване агресије против њих”. У чл.7 ,,Стране уговорнице, свака  посебно,… обевезују се да убудуће не преузимају било какве међународне обавезе које се косе са овим Уговором”. Надаље се у чл.8 појашњава да ,,Овај Уговор не утиче и не може се тумачити тако да утиче на било који начин на права и обавезе Грчке и Турске која проистичу из Северноатланског (НАТО) уговора од 4. априла 1949 године. Из цитираног јасно проистиче да је Југославија фактички део НАТО пакта.

Реагујући на наоружавање СР Немачке (Западне Немачке) која 6. маја 1955 године постаје и члан НАТО пакта а СССР реагује освивањем 14. маја 1955 године, Споразума о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи. Тај споразум је познат као ,,Варшавски пакт” што је био војни савез источноевропских социјалистичких земаља. Варшавски пакт фактички престаје да постоји        децембра 1988 године изјавом Михаила Горбачова ,,да престаје да важи ,,Брежњевљева доктрина” и да савезници могу да реде шта желе”. Након тога се дешавају велике политичке промене које доводе до краја комунистичко-социјалистичких земаља у Европи.

Те промене у Европи довеле су до успостављања америчке глобалне хегемоније и грађанских ратова у бившем СССРу и Југославији. Промене и распад Југославије ..правно је уобличила” Бединтерова комисија, ставом ,,да се државне границе морају поштовати а да разграничења (републичке границе) добијају својства граница заштићених међународним правом”. Бивше југословенске републике Словенија, Хрватска и Црна Гора, као међународно признате државе постају чланице НАТО а сведоци смо да ће изгледа и Македонија скраћеним поступком брзо постати члан НАТО. У наведеним државама НАТО има своју војску. У Босни и Херцеговини која није члан НАТО алијансе али НАТО такође има војску у БиХ после бомбардовања Републике Српске од 30. 08. до 20. 09. 1965 године.

Што се тиче Србије и њеног односа са НАТОм, ти односи су много компликованији. НАТО земље и ,,западна међународна заједница” су подстицале етничке сукобе у бившој Југославији а посебно на Косову. Посебна провокација су били ,,разговори у Рамбујеу” у којима је тражена од легитимног руководстав СР Југославије ,,капитулација и окупација државе од стране НАТО”. Ти ,,разговори у Рамбујеу” су били припрема светског јавног мњења, да се обезбеди војна интервенција од стране НАТО, уз промену политичког руководства са распачавањем државе и стављање исте под економску и политичку контролу ,,европских институција” уз војно присуство НАТО. Након неуспеха ,,разговора у Рамбујеу” уследила је 1999 године агресија држава НАТО на СР Југославију уз савезништво терористичке ОВК, која је одлуком САД скинута са списка терористичких организација. Агресија НАТО на СР Југославију окончана је 9. јуна 1999 године, не поразом већ Војнотехничким споразумом подписаним у Куманову, уз обавезу да НАТО поштује територијални суверенитет и интегритет СР Југославије. Након агресије 1999 НАТО има 600 војника на окупираном делу Србије на Косову и Метохији.

После 5, окотобра 2000 године министар Вук Драшковић подписује без овлашћења Владе и парламента са НАТО уговор СОФА, који даје право проласка трупама НАТО кроз Србију. Након тога се са НАТО подписује ИПАП споразум, који је највиша врста сарадње за земљу која није члан НАТО алијансе. Већ 2006 године председник Борис Тадић у САД подписује споразум којим НАТО и оружане снаге САД и цивилно особље министарства одбране САД добијају дипломатски имунитет, имају право ношења оружја и униформе, без права прегледа и инспекцијског надзора. Поред тога Србија се обавезала да регионални центар ,,Југ” код Бујановца, буде отворен за све земље чланице НАТО и да Србија постепено ускалађује прописе у области одбране са ЕУ и уништава вишкове наоружања. То уништавање наоружања је обављено уз помоћ ,,НАТО саветника” који су реформисали војску по ,,НАТО стандардима” и српска војска се лишава ,,вишка” 1.100 тенкова Т-84, Т-72 и Т-55, око 850 оклопних борбених возила, око 3.750 артиљеријских оруђа великог калибра, око 155 авиона и 53 хеликоптера, по наводима ,,НАТО саветника” да тај баласт није потребан ,,малој балканској државици” коју ће је НАТО штитити!

Држава Србија има и сарадњу са ,,националном гардом Охаја”, која у тој сарадњи треба да да велики допринос америчким напорима да се превазиђе ,,конфликтна прошлост” са Србијом. Такође ,,национална гарда Ајове” помаже да ,,Косовске безбедоносне снаге” постану ефикасна војска, која ће испуњавати НАТО стандарде. Намеру о даљем ставу САД  у вези Косова изнео је Мајк Пенс, подпреседник САД изјавом у Подгорици да ће ,,САД подржати и помоћи Косову да постане пуноправни члан НАТО алијансе”!

Једино НАТО нема стационирану војску на територији Србије (сем окупираног Косова), посматрајући бивше југословенске републике. На територији државе Србије у Нишу од 2012 године постоји РСХЦ (Руско српски хуманитарни центар) који ради на решавању и отклањању ванредних ситуација, поплава, пожара у сл. РСХЦ је у протеклом периоду радио на деминирању НАТО бомби заосталих од Агресије НАТО 1999 године те у гашењу пожара  и на југу Европе у земљама ЕУ, те у отклањању последица поплава и сл. У вези статуса Центра амбасадор РФ Чепурин наводи ,,да не види разлог због чега Центар пет година не може да добије званични статус у складу са руско-српским споразумом из 2012 године”!

Хуманитарни центар у Нишу, САД и ЕУ сматрају шпијунским и војним центром Русије у Србији и стално траже његово затварање. Да ли САД и НАТО посматрајући поделу интересних сфера у Југославији ,,50 % наспрам 50 %” заиста мисле да је припало Русији више од 50% поседом Хуманитарног центра у Нишу? Американци још живе у заблуди, да ,,пораженој Русији у хладном рату – рату којег није било” имају право и могу да наметну као и другим пораженим оно што желе, као сила победница. Или би и овде било понављање одговора након обећања Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, на питање ,,Зашто се НАТО шири на исток”, одговор је био ,,Лагали смо”! Изгледа да је ,,Агресија и лаж једини облик комуникације са спољним светом у дипломатској историји западних сила”.(А. Тојнби. Цивилизација пред судом историје стр. 106). Тај агресивни однос је нарушен губитком монопола војне и техничке супериорности, што је била дуго основа доминације Запада у колонијалном периоду. Доминација је настављена ,,доларском хегемонијом” али је и тај модел потрошен, кризом од 2008 године која не престаје, већ је довела до веома дубоке кризе у политичком систему САД. То се јасно види донетим Законом о санкцијама, којим се одузимају уставне надлежности председнику у спољној политици, па се тај Закон може оценити као ,,конгресни пуч” против председника САД.

Разрешење позиционирања на ,,Западном Балкану” (читај Србији) Русије и САД не може да траје дуго, јер се овде само жури САД. То се види из изјаве Мајкла Пенса у Подгорици ,,На Запападном Балкану Русија ради да дестабилизује регион и подрива демократске државе, мења границе и одваја вас од остатка Европе”! Хитност решавања ,,Западног Балкана” од стране САД, треба ценити као покушај да бар један проблем разреше у своју корист. Наиме САД већ  има много веће проблеме на Блиском истоку, Ираку, Авганистану и односима са Ираном, на Далеком истоку спор са Кином у Кинеском мору и са Северном Корејом. У спору са Северном Корејом ,,најмоћнија сила света” показује несвесно своју реалну ,,снагу” изјавом председника Трампа од 01.08.2017 ,,Веома сам разочаран Кином, она није ништа урадила за нас поводом Северне Кореје” и изјавом Рекса Тилерсона ,,да САД не желе промену режима у Северној Кореји, не тражимо изговор да бисмо послали војску преко 38 паралеле, нисмо вам непријатељ, нисмо вам претња али ви представљате  неприхватљиву претњу за нас са нуклеарним програмом и на то морамо одговорити”!

Са изнетим треба повезати и позив председника А, Вучића на ,,Унутрашњи дијалог о Косову” са проналажењем ,,компромисног решења када је реч о Косову и Метохији, решења које би било незадовољавајуће за обе стране и кључно питање за Србију је Косово а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права”! Овакав став А.Вучића је предлог за цивилизацијски избор Срба у ,,унутрашњем дијалогу”. Србија не треба хитро да доноси одлуке у ,,Унутрашњем дијалогу о Косову” које би утицале на статус Косова мимо Резолуције 1244, којом се гарантује суверенитет и интегритет Србије а протек времена иде Србији у прилог. Јасно је, да питање Косова није само српско-албанско питање већ и безбедоносно од значаја за позиционирање на Балкану и Русије и САД и без њих се неће решавати. У том позиционирању неће учествовати ЕУ што јасно указује изјава Жан Клод Јункера ,,да Западни Балкан неће скоро бити у ЕУ”! Зато Србија не треба да жури са коначном одлуком у ,,Унутрашњем дијалогу о Косову”!

Митар Радоњић

ВИДОВДАН

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here