Млетачки извори: Тестамент Ђурђа Црнојевића писан ћирилицом, на српском језику

Поделите:

Ово је прилика да покажемо како је најзначајнија поморска држава на Медитерану гледала на језик опоруке Ђурђа Црнојевића. То је сасвим непогрешиво. И из разлога што нова црногорска историографија Србе, а тиме свакако, још и прије њихов језик, поставља на маргине друштвених и политичких збивања и процеса на Балкану

Ђурђе Црнојевић је 22. октобра 1499. године својеручно, ћирилицом, исписао своју опоруку. Као свједоци поменути су Трипун Бућа из Котора, Франо Меднић, Лајко Станисалић. Стјепан Паскавли, син Николе, у млетачком Сенату посвједочио је аутентичност опоруке из 1499. године коју је он превео са „језика и писма словенскога“.

Као што је познато, Ђурђе је за универзалног насљедника одредио своју жену Елизабету Ерико. Она је 20. априла 1514. овај документ предала Сенату са молбом да се прогласи као правно ваљан. Процедура је била позната и само је тим путем документ могао постати важећим и обавезујућим. Нотар Ђакомо Грасолари пружио је службену редакцију текста, а поступак је довршен почетком јануара 1517. године.

Питање је шта се након службеног превода у Венецији догодило са ћириличним оригиналом?

То се нажалост не зна и тај документ никада није пронађен. За Млечане, он је након превода био потпуно правно неважан. Могао је бити одложен у Архив Сената или враћен жени. Видјели смо да је Которанин Пасквали свједочио постојање тог ћириличног документа.

Међутим, овдје најприје желим скренути пажњу данашњим нараштајима Црногораца на назив језика који је на три мјеста употребила млетачка администрација за тај „словенски“ оригинал који је Пасквали имао у рукама. Чак, дакле, на три мјеста, Сенат каже да је оригинал писан својеручно „на српском језику“, па га треба превести на латински језик. За потребе овога чланка, овдје доносим фотографије тог дјела текста уводних клузула млетачког документа.

Овом Ђурђевом опоруком бавили су се истраживачи попут Ивана Кукуљевића Сакцинског (1852: Аркив за повјестницу југословенску) и Јован Томић (1909: Прилози за историју Црнојевића…). Најкрупнији допринос пружио је веома заслужни истраживач који је непроцјењиво допринио културној историји Боке которске, покојни Милош Милошевић из Котора, својим критичким издањем Ђурђеве опоруке.

Јаков Грасолари, нотар који је превео документ, био је жупник цркве Св. Аполинарија као и нотар и канцелар. Касније и каноник и викар цркве Св. Марка. Потекао је из старе фамилије. Завршио је теологију и право у Падови.

Жена Ђурђева потекла је из веома угледне фамилије племића и дипломате Антонија Ерица. Он је 1478. године дошао у узани круг кандидата за млетачког дужда.

Недавно је црногорској јавности скренута пажња и на појединости из Псалтира Црнојевића у којем се јасно назначује прослављање Св. Саве првог српског архијереја.

Ово је прилика да покажемо како је најзначајнија поморска држава на Медитерану гледала на језик опоруке Ђурђа Црнојевића. То је сасвим непогрешиво. И из разлога што нова црногорска историографија Србе, а тиме свакако, још и прије њихов језик, поставља на маргине друштвених и политичких збивања и процеса на Балкану.

 

ИН4С

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here