„Морао сам да нападнем СССР“: Шта је Хитлер финском вођи рекао о моћи, снази и неуништивости велике Русије

Поделите:

4. јуна 1942. године Хитлер је посетио фински фронт поводом рођендана маршала Манерхајма. Смушен, некохерентан и можда мало припит од вина које иначе никада није пио, не знајући да га инжењер са финског државног радија снима, отворио је душу и говорио о шоку који је доживео када је схватио на кога је у ствари ударио

Барон Kарл Густаф Емил Манерхајм био је фински државник и војсковођа, потомак старих немачких досељеника из породице која је оплемењена од стране шведских владара још крајем седамнаестог века. Рођен 1867. године на територији Великог војводства Финске, које је било у саставу Руске империје, уздигао се до чина генерал-пуковника руске царске војске и лично је познавао императора Николаја ИИ, па чак заузимао истакнуто место на церемонији његовог крунисања.

Веран заклетви до краја, тек је након Николајеве абдикације и Фебруарске револуције 1917. године, те проглашења финске независности, урадио природну ствар и ставио се у службу своје финске отаџбине. Био је регент током Финског грађанског рата, па се у редовима финских „белих“ успешно борио против бољшевика.

Против њих се као главнокомандујући финске војске борио и током Зимског рата, до којег је дошло након што је крајем новембра 1939. године Совјетски Савез напао његову земљу (у складу са тајним протоколом Пакта Молотов-Рибентроп, којим је Источна Европа подељена на немачку и руску сферу утицаја); Финци су у суштини били више од моралних победника, јер је Црвена армија заустављена и понижена пред светом, упркос томе што су мировним споразумом предали једанаест одсто своје територије (на којој се налазила трећина економије) коју су Совјети потраживали, јер су их након прегруписања ипак некако надвладали.

Након што је Адолф Хитлер 22. јуна 1941. покренуо Операцију „Барбароса“, Финци су Настављеним ратом повратили отето (мада су и том приликом Совјети „први почели“, тако што су бомбардовали финске положаје), али ниједног тренутка нису прешли своју стару границу, и поред немачких притисака.
На тај је начин Финска била меки савезник Хитлеров, имајући на свом тлу немачке трупе које су са северне стране учествовале у Опсади Лењинграда, без да је формално приступила Тројном пакту или напала СССР.

У том контексту треба посматрати Хитлерову посету Манерхајму, финском „оцу нације“ који је пре петнаестак година у великој националној анкети изгласан за највећег Финца у историји. До те посете дошло 4. јуна 1942. године поводом 75. рођендана маршала Манерхајма, што је звање које му је том приликом доделила влада (он је, слично нашем Титу, једини којем је указана та част).

Била је то ненајављена посета „храбрим Финцима и њиховом вођи Манерхајму“, како је Хитлер објаснио. Задржао се свега пет часова, али до састанка није дошло у Хелсинкију зато што фински председник Рути и Манерхајм нису желели да се стекне утисак да је то званична државна посета (по сваку су цену држали дистанцу у односу на Трећи рајх, са којим нису делили ништа заједничко осим непријатељства према бољшевичкој Русији, с тим што су Финци за то имало одбрамбено покриће). Уместо у главном граду, срели су се у Иматри на југоистоку земље, близу фронта.

Тор Дамен, фински инжењер запослен на државном радију, тајно је снимао првих једанаест минута приватног разговора домаћина са Афолфом Хитлером у вагону Манерхајмовог приватног воза, све док један есесовац није приметио каблове код прозора.

Снимак је објављен тек петнаестак година након Другог светског рата и једини је познати Хитлеров неформални снимак. Неки оспоравају његову аутентичност јер „фиреров“ глас звучи помало мекано, али други објашњавају да је то зато, што је том приликом пио вино, што иначе никада није радио; ваља напоменути да је немачки Савезни криминалистички полицијски биро испитивао траку и изнео уверење да је то збиља Хитлеров глас.

Према томе, ако је то Хитлеров глас, што по свему судећи јесте, шта је овај говорио? Ствар је од великог историјског значаја, због чега транскрипт тих једанаест минута преносимо у целости, онако како је снимљено. Разговор често делује неповезано и некохерентно, речју — неформално, због чега га је тешко превести, али тако је како је.

Хитлер на њему звучи помало смушено; премда тога нема на снимку, није реаговао ни када је Манерхајм провокативно запалио цигару, што иначе Хитлер није дозвољавао да се ради у његовом присуству (фински маршал је играо игру нерава јер је мислио да ће овај тражити додатну помоћ у борби против СССР, на шта није имао намеру да пристане; да ли зато што није хтео да крши међународно право или стога што је знао да је Трећи рајх осуђен на пораз, споредна је ствар, јер је на крају то било добро по његову земљу која није пала под Совјете, премда мировним споразумом јесте поново остала без дела територије).

ХИТЛЕР: … веома велика опасност, можда најозбиљнија — чији пуни значај можемо тек сада одмерити. Ми сами нисмо знали колико је у ствари монструозно ова држава [СССР] опремљена.

МАНЕРХАЈМ: Нисмо ни помишљали.

ХИТЛЕР: Ни ја, не.

МАНЕРХАЈМ: Током Зимског рата. Током Зимског рата на то нисмо ни помишљали. Природно…

ХИТЛЕР (прекида): Да.

МАНЕРХАЈМ: … имали смо утисак да су добро опремљени…

ХИТЛЕР (прекида): Да.

МАНЕРХАЈМ: … али како су заиста, и сада нема сумње у то шта су све имали — шта су све имали у својим залихама!

ХИТЛЕР: Јасно. То су најстрашнија оружја која човек може замислити. Да ми је неко рекао да земља са (прекинут вратима која се отварају и затварају.) Да ми је неко рекао да земља може имати тридесет пет хиљада тенкова, рекао бих му: „Полудели сте!“

МАНЕРХАЈМ: Тридесет пет?

ХИТЛЕР: Тридесет пет хиљада тенкова.

ГЛАС ИЗ ПОЗАДИНЕ: Тридесет пет хиљада! Да!

ХИТЛЕР: Уништили смо преко тридесет четири хиљаде тенкова. Да ми је то неко рекао, да ми је неко од мојих генерала рекао да нека земља има тридесет пет хиљада тенкова, онда бих му казао: „Ви, мој драги господине, видите све двоструко и десетоструко. Луди сте; видите духове.“ Нисам мислио да је то могуће.
Рекао сам вам раније, пронашли смо фабрике, узмимо само једну у Kламановскаји, на пример. Пре две године било је само пар стотина тенкова. Ништа нисмо знали. Данас је ту тенковска фабрика у којој је ваљда радило током прве смене тридесет хиљада радника, нешто преко шездесет хиљада током целог дана — једна једина тенковска фабрика! Џиновска фабрика! Радници који су зацело живели као животиње и…

ГЛАС ИЗ ПОЗАДИНЕ (прекида): У области Доњецка?

ХИТЛЕР: У области Доњецка.

МАНЕРХАЈМ: Па, ако имате на уму да су имали скоро двадесет година, скоро двадесет и пет година слободе да се наоружају…

ХИТЛЕР (прекида тихо): Нечувено.

МАНЕРХАЈМ: И све, све потрошено на наоружање.

ХИТЛЕР: Само на наоружање.

МАНЕРХАЈМ: Само на наоружање!

ХИТЛЕР: (Уздише.) Само, рекао сам то председнику [Рутију] раније: нисам то раније знао. Да сам знао, било би ми још теже, али бих свеједно донео одлуку [о инвазији] без обзира, јер није било другог излаза. Било ми је јасно већ у зиму тридесет девете на четрдесету да рат мора почети. Само сам имао кошмар: то није све. Јер би рат на два фронта био немогућ, уништио би нас. Данас јасније видимо него тада, да би нас уништио. А ја сам првобитно хтео већ у јесен тридесет девете да кренем у поход на запад, али нас је омело рђаво време.

Јер сво наше наоружање је наоружање за лепо време. Ефикасно је, ваљано је, али је нажалост наоружање за лепо време. Видели смо то овде. Наше оружје је скројено за запад, и сви смо били убеђени, тако је од најранијих времена: не можеш ратовати током зиме. Имамо немачке тенкове, али немачки тенкови нису били тестирани да би се спремили за зимско ратовање него да би се доказало да се рат не може водити зими. То је другачија полазна основа [вероватно у односу на Русе].

Тридесетих и тридесет девете ујесен смо се суочили са питањем, ја сам хтео по сваку цену да нападнем, био сам убеђен да за шест недеља могу да докрајчим Француску. Али питање је било можемо ли се кретати, јер је непрестано падала киша. А ја ту француску област лично добро знам, и нисам могао да игноришем мишљење многих својих генерала да би нам вероватно понестало елана, да не би могли да искористимо своја оклопна оружја, да не бисмо били у стању да искористимо Луфтвафе на пољским аеродромима због кише.

Знам северну Француску: био сам војник у Великом рату четири године. И тако је дошло до одлагања. Да сам тридесет девете поразио Француску, историја света би била другачија. Али сам морао да чекам до четрдесете, нажалост до маја. Тек је десетог маја био први леп дан, и десетог маја сам одмах напао. Осмог сам издао наређење да се нападне десетог. А онда смо морали да извршимо огромни транспорт наших дивизија са запада на исток.

Прво окупација, имали смо тај задатак у Норвешкој, а у исто време нас је задесило, могу то данас мирне душе рећи, велика несрећа, речју, слабошћу Италије, прво, ситуација у Северној Африци, онда, друго, због ситуације у Албанији и Грчкој: катастрофа. Морали смо да помогнемо. За нас је то значило једним потезом, подела Луфтвафеа, подела наших оклопних јединица; док смо довршавали оклопне формације овде за исток, морали смо да их пребацимо, две дивизије, две целе дивизије, једним потезом, и трећу смо морали — и да трпимо веома велике губитке тамо. Биле су то крваве битке у пустињи.

Природно је све то доцније недостајало на истоку. Имао сам разговор са Молотовим [совјетским премијером и министром спољних послова] у то време, било је јасно да је Молотов отишао са намером да започне рат, и ја сам одлучно покушао да га, ако је могуће, зауставим. Било је то зато што су захтеви тог човека очигледно имали за циљ контролу над Европом, на крају. [Практично шапуће.] Тада нисам јасно [не чује се].

То је већ била јесен четрдесете и непрестано смо се питали: да ли да раскинемо [односе са СССР]? У то време сам стално саветовао финску владу да преговара и добије на времену, да споро решава ствари, јер сам се стално плашио да ће Русија крајем јесени изненада напасти Румунију и запосети нафтна поља, а ми нисмо били спремни крајем јесени четрдесете. Да је Русија заиста запосела румунска нафтна поља, Немачка би онда била изгубљена. Било би довољно само шездесет руских дивизија да то уради.

У то време нисмо имали савез са Румунијом. Румунска влада нам се обратила веома касно, и оно што смо имали тамо било је смешно. Било је довољно само да окупирају нафтна поља. Нисам могао започети рат нашим наоружањем у септембру или октобру, то је било немогуће. Ионако нисмо били довршили пребацивање на исток.

Снаге су такође морале да се консолидују и на западу. Прво је оружје морало да се среди, јер смо на крају крајева имали губитке и током наше кампање на западу. Било је немогуће напасти пре пролећа четрдесет прве. А да су онда, ујесен четрдесете, Руси окупирали Румунију и запосели нафтна поља, онда бисмо четрдесет прве били беспомоћни.

ГЛАС ИЗ ПОЗАДИНЕ: Без нафте…

ХИТЛЕР (прекида): Имали смо велику немачку производњу; али шта само потроши Луфтвафе, шта прождру наше оклопне дивизије, то је нешто посве монструозно. То је потрошња која превазилази машту, и без додатних четири или пет милиона тона румунске нафте не бисмо могли водити рат, не бисмо га смели дозволити, и то је била моја велика брига.

Стога сам настојао да премостим време преговорима док не будемо довољно снажни да се супротставимо тим изнудама [Москве] јер, ти захтеви су биле голе изнуде. Биле су уцене. Руси су знали да смо везани на западу. Могли су једноставно све да извуку од нас. И тек сам приликом Молотовљеве посете врло просто објаснио да сви ти захтеви, ти силни захтеви, да их не можемо прихватити. С тим, преговори су напрасно прекинути, то је било ујутру.

Претресали смо четири ствари. Једна која се тицала Финске била је слобода да се бране од финских претњи, рекао је. — Нећете ме убедити да вам Финска прети! Kаже он: „У Финској делују против пријатеља Совјетског Савеза, против друштва, против нас, и велика сила не може да дозволи да је угрожава мала земља.“ Ја кажем: „Ваша егзистенција није угрожена од стране Финске! Нећете ме убедити…“

МАНЕРХАЈМ (прекида): Смешно!

ХИТЛЕР: “… да је ваша егзистенција угрожена од стране Финске.“ Да, постоји и морална претња егзистенцији велике земље, и то што Финска ради је претња моралној егзистенцији. Рекао сам му да у случају новог рата на Балтику нећемо више бити пасивни посматрачи. Онда ме је питао за нашу позицију у Румунији. Дали смо им гаранцију. [Желео је да зна] да ли је та гаранција и против Русије.

Рекао сам му: „Не мислим да је усмерена против вас, јер ви немате намеру да нападнете Румунију. Никада нисмо чули да намеравате напасти Румунију. Увек сте говорили да Бесарабија припада вама, али никада да нисте рекли да желите напасти Румунију!“ Да, каже, хтео би унапред да зна [врата се отварају и снимање се прекида].

Тајни аудио-снимак Хитлеровог приватног разговора са финским маршалом Манерхајмом и председником Рутијем

Telegraf

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here