МУФТИЈА КОЈИ ЈЕ У НДХ СПАСАВАО ТУЗЛАНСКЕ СРБЕ

Поделите:

Шефкет-ефендија је спријечио паљење цркве и покољ тузланских Срба који су усташе планирале извршити на Бадње вече 1942. године.

Мало је људи у трагичној и крвавој историји Босне који заслужују да им се име памти и спомиње као што је то име Мухамеда Шефкет-ефендије Курта, који је несебичним залагањем у јануару 1942. спасио хиљаде тузланских Срба од покоља.

Тај угледни и истакнути муслимански учењак предводио је групу угледних Бошњака који су интервенисали код “усташких” власти да се спријечи паљење препуне православне цркве у Тузли на Бадње вече 1942, почиње причу о ефендији Курту историчарка из Сарајева Сенија Милишић.

На челу изасланства

Курт је био изабран да буде на челу изасланства које ће тражити од њемачке команде у Тузли да се спријече и онемогуће усташки планови, што је и учињено, појашњава Милишић, а њемачка команда, осим спречавања злочина, наредила је и да се одштампају и по Тузли полијепе плакати са значајним упозорењем.

“Након што се сазнало за овај план, уприличена је конференција угледних Бошњака Тузле. Одлука је била да трочлана делегација на челу са муфтијом Куртом оде код Hochbauer-a, њемачког команданта Тузле, и његовог замјеника потпуковника Wüst-a, те затраже од ове двојице да спријече усташки план. Када је њемачка команда видјела колико је противљење муслимана, издала је писмену наредбу којом је забранила усташама да подузимају било какве мјере одмазде без њеног одобрења. У исто вријеме, сличне акције су подузели и угледни тузлански Хрвати: Јуре Бегић, Анте Камењашевић и други. Након свега усташе се нису усудиле да реализирају свој план. Њемачка команда је опет, из својих разлога, одмах истакла плакат с упозорењем да ‘нико не смије никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави’.”

Залагање Шефкет-еф. Курта за спашавање српског становништва није се завршило “интервенцијом” у њемачкој команди Тузле и он, с неколицином других угледних Тузлака, одлази у Загреб с намјером да од поглавника НДХ Анте Павелића лично затражи да се заштите њихови суграђани српске националности. Милишић открива како их поглавник тада није примио, али јест министар унутрашњих послова у “усташкој” Влади Андрија Артуковић, од кога траже да усташе не дирају “мирно српско становништво”.

Чин на који се “одважио” Шефкет-еф. Курт примјер је несвакидашње храбрости и пожртвовности, јер је својим залагањем да се поштеде животи тузланских Срба и властити живот изложио погибељи, појашњава Милишић контекстуализујући његов чин у историјске околности: “С обзиром на вријеме и околности, ријеч је о изузетном чину храбрости због којег је могао и сам бити убијен, како од усташа, тако и од Нијемаца.”

Говор на џенази

О значају и величини Шефкет-ефендијиног чина најбоље свједочи један занимљив и неуобичајен детаљ који се догодио приликом његове сахране, приповиједа Милишић, и који свједочи о захвалности коју је српска заједница Тузле осјећала према човјеку који им је толико помогао.

“Још један занимљив детаљ: када је еф. Курт преминуо, прота Ђорђе Јовановић изразио је жељу да одржи говор на његовој џенази и пред више од 10.000 људи сишао је у гроб, дочекао табут еф. Курта и положио га у кабур.”

Нажалост, данас се име племенитог Шефкет-ефендије спомиње веома ријетко, а његова је улога у спашавању српског становништва Тузле на исправан научни начин обрађена и валоризирана тек у публикацијама из овог миленијума. Његов чин, сматра Милишић, требао би се не само више спомињати него и истицати као примјер личне храбрости и пожртвовности.

“Захваљујући залагању еф. Курта, у Тузли није дошло до масовних злочина. У најкраћем, ријеч је о одбрани заједничког живота у тузланској регији. Ефендија Курт је након рата одликован Орденом братства и јединства I реда. Све до почетка 1980-их о еф. Курту мало се знало.

О ратном реализму и одјеку резолуција грађанске храбрости из 1941. године први пут добијамо цјеловиту слику у монографији др. Сафета Банџовића Бошњаци и антифашизам из 2010. Уџбеници историје, историјске читанке морају доносити управо овакве садржаје.”

Шефкет-ефендија Курт потјече из породице угледних муслиманских интелектуалаца који су одгајани на најчистијим темељима исламске вјере, а потрага за знањима одвела га је чак до Цариграда и Дамаска, гдје је усавршавао своја теолошка и знања страних језика.

Његово поријекло и образовање не спомиње се случајно у причи о његовој храбрости, појашњава Милишић, јер је управо миље из којег је потекао подучио Шефкет-ефендију темељним законима морала, темељима које никад није напустио и изневјерио.

Одлучност у супротстављању фашизму

“Мухамед Шефкет-еф. Курт рођен је у Травнику 1879. године. Ту је завршио мектеб и почео учити медресу пред својим оцем Фадилом, који је био мудерис. Отац му је умро 1893, након чега он одлази у Мостар свом дједу хаџи Ахмету, исламском теологу, гдје је завршио руждију и једну годину слушао предавања познатог мостарског алима Алија Фехми-еф. Џабића, муфтије и борца за вјерску аутономију босанскохерцеговачких муслимана. Године 1895. умире Шефкетов дјед, те он одлази у Сарајево, гдје се уписао у Куршумлију медресу, из које након једне године одлази у Цариград. Студирао је десет година, а након тога одлази у Дамаск ради учења арапског језика.”

“Враћа се 1908. године и постављен је за имама и хатиба хаџи Али-бегове џамије и мудериса његове медресе у Травнику. Из Травника одлази 1914. у Бању Луку, гдје остаје до 1925. године. Након тога долази у Тузлу. Тузлански муфтија био је до 1933, када је изабран за члана Улема-меџлиса. Имао је осмеро дјеце; три сина су му убијена у Другом свјетском рату, двојица су погинула као партизани, а један је на крају рата страдао под неразјашњеним околностима”, завршава причу о Мухамеду Шефкет-ефендији Курту историчарка Сенија Милишић.

Извор: Ал Џазира

Поделите:

1 коментар

  1. Колико ми је познату у српској цркви, која се налази у Српској Вароши, владика Василије Качавенда поставио је таблу захвалности Мухамеду Курту. Ја сам, као дете, слушао од оца о њему и о хоџи, Тановићу, из муслиманског дела Чакловића, села код Тузле, који је спашавао српски народ и хранио српске сиричиће, радећи као млинар давао им је брашно од ушура! Млин му је био на граници између два села па су Срби увек знали усташке намере. Када је умро на сахрани му је било много Срба и чинили су већину на сахрани.
    Шефкет-ефендију Курта срео сам у Тузли 1964. Да је то он рекао ми је отац који га је познавао од раније. Више о њему сам сазнао приликом једног говора владике Василија Качавенде када је постављена табла.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here