Nacistički robovski logor za Srbe u rudniku Trepča 1941-44.

Podelite:

O koncentracionom logoru ,,Trepča”, u kojem je vršen genocid nad srpskim narodom, vrlo malo se zna. Kao da je nekom bilo stalo da se unište tragovi o postojanju logora.

Istraživači u Memorijalnom muzeju holokausta su dokumentovali sve nacističke koncentracione logore, geta, mesta na kojima se odvijao robovski rad, kao i fabrike smrti koje su postojale širom Evrope.

Dokumentovano je čak 42.500 lokacija. Brojka uključuje 30.000 kampova s robovskom radnom snagom, kao i 980 koncentracionih logora. Raniji podaci su pokazivali da je logora širom Evrope bilo oko 7.000.

Istraživači smatraju da je oko 20 miliona ljudi umrlo ili su bili zatvoreni u logorima. Među mestima nasilja su bili i centri u kojima su trudne žene bile prisiljavane na abortuse ili su njihova deca ubijana nedugo nakon rođenja.

Varšavski geto je bio najveći, u jednom trenutku tamo je bilo smešteno oko pola miliona ljudi. Kompletiranje ove građe očekuje se do 2025. godine.

Posle kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine, nizovi železničkih vagona punih olova, koji su transportovali proizvod do Engleske, bili su oblepljeni nemačkim natpisima. I pravac js bio drugi: ,,Nach Deutschland”.

Nemci su odmah po zauzimanju Kosovske Mitrovice uputili jednu manju jedinicu u Stari Trg, gde su okupirali neoštećeni rudnik, spreman za proizvodnju. Trepča je tako dobila okrutnog gospodara.

Nemci su u rudniku Stari Trg i obližnjem pogonu Prvi Tunel, preduzimali sve mere kako bi postigli redovnu isporuku olovno-cinkane rude, da sve funkcioniše i održava se kako treba – uređaji na površini, i čitav podzemni lavirint rudnika: potkopi, horizonti, okna, otkopi, uskopi, niskopi, hodnici, bušotine, podgrađe, stropovi, sipke, zasipi, uređaji za odvodnjavanje, ventilaciju itd. Trebalo je naterati na revnosan rad sve ono mnoštvo ljudi koji su radili na površinskom i dubinskom delu rudnika, pre svega rudare i njihove pomoćnike, koji su kopali rudu i palili mine, jamske utovarivače-vozače rude, cevdžije, tesare, jamske bravare i električare, radnike koji su radili na transportu i izvozu rude, na pumpnim stanicama, u radionicama, na kompresoru i drugde. Zatim predradnike, nadzornike, poslovođe, magacionere, činovnike, inženjere i sve ostale koji su sačinjavali ,,vojsku” od više hiljada zaposlenih u starotrškom rudniku. Okupatorska uprava je želela da svi ti ljudi rade kao stroj koji će osigurati da se ruda iz bogatih hodnika pod zemljom danonoćno izvlači i transportuje žičanom ,,železnicom” na dalju preradu.

Jake Nemačke vojne snage u Kosovskoj Mitrovici, krajskomandatura, vojna žandarmerija (Feldgendarmerie) i tajna policija fizički su obezbeđivale rudnik. U tome su im pomagale šiptarske kvislinške oružane formacije: žandarmerija, rudnička straža i naoružani dobrovoljci-vulnetari po okolnim i drugim selima.

Sve je bilo usmereno na to da olovna reka iz Trepče neprekidno teče u Hitlerov Treći rajh. Prvi čovek u Starom Trgu, Ernest Krauze, bio je rudarski inženjer, odmah je revnosno pristupio poslu, čvrsto rešen da zavede red i disciplinu,  služeći se pri tome čas zastrašivanjem i primenom oštrih mera, čas pokazivanjem ,,brige” za radnike i ,,zalaganja” za rešavanje njihovih problema, što je posebno isticao prilikom primanja radnika na razgovor određenog dana u nedelji.  A to se moralo postići silom ili milom. Ili, tačnije, po Krauzeovom receptu: čas milom, čas silom.

Direktno rukovođenje pogonima u ,,Trepči” bilo je povereno kompanijama-Mansfeld iz Ajslebena, koja je bila sastavni deo Zalcdetfurt koncerna i Rgosjag, odnosno njihovim predstavnicima u ,,Trepči”- inženjerima Krauzeu i Helvigu. Krauze je bio direktor rudnika, a Helvig direktor flotacije i topionice. Ista podela bila je izvršena i u Boru, gde su takođe bile angažovane ove dve kompanije.

Kad su Krauze i Helvig preuzeli rukovođenje preduzećem, aprila 1941.godine, njihove procene su bile veoma optimističke. U svom prvom izveštaju direktoru kompanijeMansfeld u Ajslebenu- Klingšporu, Krauze je pisao da su postrojenja na površini i u oknima u odličnom stanju i tehnički savremena. Posebno je naglašavano da je rudno telo u ,,Trepči” neuporedivo veće i bogatije od rudnih tela koje eksploatiše Mansfel AGu Nemačkoj, tako da mu to čak pričinjava teškoću da se adaptira uslovima proizvodnje. ,,Sve sija i iskri od rude odličnog kvaliteta”, pisao je Krauze.1

Formiranje nacističkog robovskog logora u Prvom tunelu

Logor su formirali inženjer Ernest Krauze, direktor rudnika, poreklom Austrijanac i Andrija Šab rudarski inženjer iz Bele Crkve. Logor je obrazovan u proleće 1942. godine. Logor je proširen da primi grupe logoraša iz sabirnog centra za Srbiju sa Sajmišta.*

Već septembra 1942. godine železnicom stiže prva grupa logoraša u logor u Prvom Tunelu.Tretman zatočenika u logoru bio je užasan, a zatvorenici su vođeni kao robovi tj. prisilni radnici.  Većina zatočenih rodom su bili iz Bosne, iz Potkozarja. Nemci su mogli upadati u logor i noću i danju, da premlaćuju nesrećne zatvorenike, da ih odvode na streljanje kad god su hteli.

Stražu su obezbeđivali Nemci, bugarski vojnici i šiptarski žandarmi. Bilo je i šuc policajaca, među njima su se isticali Josip Elbersolt i Ivan Lipičnik foksdojčer iz Slovenije. Isticali su se i žandarmi Nebija Ašim i Rustem Šahini iz Velikog Kičića.

Život u logoru je bio vrlo težak. Gladovanje, batinjanje i drugi oblici mučenja prouzrokovali su smrt oko 130 logoraša. Zatočenici su obučeni u robijaška odela, napravljena od platna koprive, sa drvenim cokulama na nogama, i to je bilo sve, tako da su se tokom zime smrzavali. Prehlade, upale pluća, bronhitis bile su svakodnevne bolesti. Postojao je režim nekog oporavka od mesec dana. Tada se nije išlo u jamu. Radilo se oko rudnika na raščišćavanju raznog otpada, a potom je sledio rad u rudniku na 150 metara ispod zemlje. Robovi su uglavnom radili na kopanju rude i održavanju uređaja u jami.

Iz izveštaja Krauzea, od 2. septembra 1942. godine, vidi se da je prva grupa logoraša stigla krajem avgusta, a da su početkom septembra upotrebljeni za rad u oknima. Angažovanje prve grupe logoraša uticalo je da se proizvodnja poveća na 35.000 tona rude mesečno.

Režim u logoru je bio očajan. Zatvorenici su tučeni, iznurivani glađu, izvođeni goli i bosi na mraz, bili bez ikakve zdravstvene zaštite, dok se nije nimalo poštovao humani postupak. Crvenom krstu i drugim humanitarnim organizacijama nije dozvoljavan ulazak u logor.

Iz, za sada, dostupnih izvora ne može da se utvrdi tačan broj logoraša koji su prošli kroz logor u Prvom Tunelu. Međutim, iz podataka koji se donose u mesečnim izveštajima o radu Vojno-privrednog štaba ,,Jugoistok”, može da se dobije približna slika. Naime, u ovim podacima se broj logoraša izdvaja od broja ostalih radnika. Za njih se koristi  naziv ,,zarobljenici”.

Ako se zna da sem 140 italijanskih zarobljenika (Srba iz italijanskih logora), drugih ratnih zarobljenika nije bilo, može se zaključiti da se pod kategorijom ,,zarobljenici” podrazumevaju i dovedeni logoraši.Prema ovim podacima, broj ,,zarobljenika” bio je: u februaru 1944. – 900, u martu – 671, maju – 589 i juna – 636.

Nemci su u znak odmazde sprovodili nečuvene represalije, batinali, zatvarali u samice, isterivali gole zatočenike na mraz i što je najteže streljali ih. Do rasformiranja logora Nemci su streljali 41 zatočenika. Pogubljenje je vršeno na putu prema Kosovskoj Mitrovici, dok je od posledica mučenja umrlo 46 prisilnih radnika-robova, 3 bilo od gladi, bolesti ili batina i drugoga.

Streljanje i mučenje zatvorenika naređivali su: Ernest Kraus i Andrija Šab, a vršili su Ivan Lipičnik, Josip Ebersolt, Rudi Herfort, Nebija Hašim, Rustem Hašim i nemački vojnici ,,Princ-Eugen” divizije, šuc policija, albanska žandarmerija i drugi.

Teror nad logorašima

U logoru Prvi Tunel, vladao je nezapamćeni teror nad logorašima, koji su radili na prinudnom radu u rudniku.

Stalna batinanja, slaba ishrana, neprekidno maltretiranje sa 25 do 100 batina. Na bosim i gladnim zatvorenicima iživljavali su se stražari, bugarska vojska i šiptarska žandarmerija, koja je čuvala logor unutra i spolja.

Od mučenja i zlostavljanja u logoru u Prvom Tunelu umrlo je 46 logoraša, pretežno Srba sa leve obale Drine, koji su dovedeni iz logora Sajmišta.

* * *

Po kazivanju Emine Kasumović Vlahović, iz Prvog Tunela, umrli logoraši sahranjivani su u selu Reka prema putu za Kosovsku Mitrovicu bez ikakvog obeležja. Jedan deo umrlih logoraša sahranjivan je u delu potoka prema selu Kutlovcu.

(imena ubijenih logoraša navedena su u izvornom tekstu – napomena: Rasen)

Priredio, Miroljub Zlatković

Epilog:

Kako je napravljena nuklearka Krško?

,, … I, kao i svi tada, bio sam žrtva neviđene i kontinuirane kontrole uma, koja je sprovođena znalački i uspešno. Svi smo bili počašćeni jer nam je u posetu dolazio proslavljeni nemački kancelar, borac protiv nacizma, koji je klečao, ako se ne varam, u Varšavskom getu odajući poštu jevrejskim žrtvama (i kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir – koju su dobijali svi najveći pokvarenjaci svetske politike), da bi sa Titom obavio važne bilateralne razgovore, kako se kasnije ispostavilo, u apsolutnu korist Nemačke.

Protokol je bio na nivou lakirovke bez premca. Brant je doputovao 16. aprila i dočekao ga je tadašnji predsednik SIV-a Džemal Bijedić. Brant je, za dva dana boravka u Beogradu, položio venac na Grob neznanog junaka na Avali, posadio drvo u Parku prijateljstva, posetio tek obnovljenu Narodnu biblioteku, jednu od omiljenih meta Luftvafea 1941. a o razgovorima s Bijedićem se ne zna ništa, jer stenogram sa zvaničnih razgovora nije sačuvan! Pretpostavka je da se razgovaralo o izgradnji slovenačko-hrvatske atomske elektrane u Krškom.

Posle kompletnog „tretmana” u Beogradu, usledila je poseta brionskom faraonu, gde su obavljeni ključni razgovori. O tim razgovorima može se čitati samo u Brantovim memoarima, pa ostaje senka sumnje u njihovu objektivnost, jer memoari su, često, ušećerena i samodopadljiva slika o sopstvenom mestu u svetskoj istoriji. Citiraću odlomak iz Brantovih memoara, kako je to naveo novinar Zoran Marković u broju nedeljnika ,,Duga”, 30. septembra 1989. godine:

Sporazum između vlade SFRJ i Vlade SR Nemačke o odobravanju kredita potpisan je 10. decembra 1974. godine, Zakon o ratifikaciji donet je 26. decembra u Saveznoj skupštini, a Ukaz o ratifikaciji potpisali su predsednik Tito i predsednik Skupštine Kiro Gligorov.

U službenoj belešci SSIP-a, koja se odnosi na pomenuti kredit doslovce piše:

„Dve strane su se nakon dugih i teških pregovora i konsultacija saglasile da preostala otvorena pitanja iz prošlosti, u koja spada i obeštećenje, treba rešavati kroz dugoročnu saradnju na ekonomskom i drugim poljima. Prvi korak u tome bio je zaključenje Sporazuma o namenskom kreditu 1972. i 1974. godine pod veoma povoljnim uslovima u ukupnom iznosu od milijardu maraka, koji nije bio namenjen zadovoljenju individualnih potraživanja žrtava nacističkih zločina i ratnih zarobljenika (podvukao M. V.), već isključivo za izgradnju energetskih postrojenja i drugih objekata koji povezuju privredu cele Jugoslavije, što je odgovaralo idealima žrtava o ujedinjenoj i složnoj Jugoslaviji.”

Kakvo bedno licemerje i prava slika titoističke diktature beskrupuloznih otimača, ravnih onima sa druge strane pregovaračkog stola!

Jer, crno na belo, sastavljači kominikea znaju da taj novac ne treba dati žrtvama nacističkih zločina, ratnim zarobljenicima, preživelim logorašima iz logora smrti Trećeg rajha, jer su se oni „žrtvovali idealu” Titove državne fantazmagorije „o ujedinjenoj i složnoj Jugoslaviji”, koja nikad nije postojala, i zločini Četvrtog rajha u kojima je Tito bio jedan od vodećih svetskih lidera, rezultirali su atomskom elektranom Krško.

Milan Vidojević
(Titova i Brantova „Brionska formula” je ništavna – Nemačka Srbiji duguje reparacije)

Sajmište terora

Svedočenja preživelih logoraša

Dragoljub Ekmedžić;
rođen je 1925. godine u mestu Vojka, opština Stara Pazova, sa suzama u očima pričao je o teškom vremenu:

– Zapamtio sam domaće folksdojčere. Došli su u Vojku i od kuće do kuće hapsili mladiće. Mi iz Vojke bili smo zemljoradnici, a ni krive ni dužne od njih nas je snašla velika muka. Nas 100 odveli su u logor Staro Sajmište u Zemunu.

Jedne noći, u 22 časa, sve su nas izveli u krug i naredili nam da trčimo. Pustili su kerove vučjake tako da je teško ko mogao izbeći ujed razjarenih pasa. Iste noći potovarili su nas u kamione i prebacili na beogradsku železničku stanicu. Teško je bilo u teretnom vozu. Stigli smo u logor ,,Prvi Tunel”. U logoru sam bio od avgusta 1943. godine do septembra 1944. godine. Mi logoraši radili smo u rudniku na izvozu rude u vagonetima, a to je najteži posao.

Kosta Brdar:

Uhvaćene u kozaračkoj ofanzivi, doteraše nas u Beograd u sajmište terora. Sa uperenim puškama, dželatskim pogledima sa povicima ,,forverc! forverc bandito!”, uteraše nas u logorsko dvorište. Iza nas se zatvori čelična kapija.

Uguraše nas u žičani osinjak načičkan stražarskim kućicama. Reflektori su osvetljavali mučilište. Spazih mnoštvo ispaćenih lica. Pronađoh slobodni kutak, opružih se na drvenu dasku iz koje je vrebalo mnoštvo čavlića. Svaki neoprezan pokret ostavljao bi tragove na telu.

Prvo jutarnje ustajanje: ,,forverc, forverc!”

Pendrekaši pojuriše na svoje žrtve: udaraju, obaraju udarcima pendreka, urlaju, gaze preko oborenih koji nisu mogli dalje.

Ljudi tužno i dugo zapomažu, jauci, na leđima mučenika, koža se raspukla od udaraca. Uhvatio me strah, upao sam u osinje gnezdo iz kojeg se živ ne izlazi.

Pendrekaši žrtvu ne biraju, krvnički udaraju koga pre stignu. Ko i malo zaostane dobije batine.

Trčanje u krugu. Pendrekaši udaraju palicama, nogama, zubima grizu, urliču kao vukovi, krvi bi da se napiju!

Danima na uzavrelom betonu dubim, sunce upeklo, mozak uzavreo, lelujam se, padam, čujem udar sopstvenog tela.

Poluonesvešćen, prikupljam snagu, podižem se, uspeva mi da sednem. U meni narasta duboki nemir. Proklinjem sebe što na Kozari ne pogibo’. Lakša bi mi bila smrt!

Trka u krugu bila mi je sve teža, zastajao sam… I desilo se, zaostao sam, pristigoše me pendrekaši, izdvojiše i počeše batinanje. Polusagnut brojim udarce, jedan, dva, pet, deset, petnaest, padam, nisam mogao više da izdržim.

Pokupljen sam, bačen na gomilu leševa koja je odvožena na bežanijsko groblje. I nestalo bi me da drugovi i prijatelji ne pohitaše gomili, izvukoše me i vratiše među žive… Dolazim k sebi. Tražim vode, a vode nema… Glad više ne osećam, organi za varenje su suvišni, telo se prepustilo sopstvenim halucinacijama.

Neko mi je krišom tutnuo krkhu kost. Nju sam noćima grickao. Ležim na drvenim daskama, grickam kost. Zubi su zaposleni, želudac nadražen i osećao sam krčanje creva.

Svako jutarnje ustajanje je bučno. Pendrekaši sačekuju, jure logoraše oko zloglasnog tornja, gde je trebalo pretrčati deset, dvadeset krugova. Ko se održi na nogama ima šanse da preživi. Iz beznađa se vraćam u očajanje, gledam gomile leševa, kao na bojnom polju…

Nas ,,odabrane” istog dana (bio je početak septembra 1942. godine), prebaciše na beogradsku železničku stanicu i ukrcaše u furgone. Transport je krenuo na jug. Tutnjala je parna lokomotiva, grabila, ,,mimoilazila” se sa poljima punim dozrele letine.

Vest da Bugari sprovode robove-zatočenike sa Sajmišta pratila je nesrećni ,,transport”. Na usputnim stanicama krišom od Bugara narod nam je kroz rešetke furgona proturao hranu.

Izmučene u osinjaku zločina, neudobni furgoni su nas dokusurivali. Uspevali smo da proturimo ruke kroz rešetke furgona da bi se dokopali i prihvatili parče hleba koje nam je narod proturao.

Bugari su nas zlikovački bajonetima boli po rukama, ali i okrvavljenim i izbodenim rukama uspevali smo da ugrabimo po koje parče hleba. Dok sam putovao u nepoznatom pravcu, kroz glavu mi je prohujalo kako sam više puta izbegao smrt (ofanzivu na Kozari, patnje u Sajmištu) i pitao se koliko ću puta još uspeti. I tako do poslednje stanice: voz se zaustavljao, narod se tiskao i doturao hranu. Prolazili smo kroz pitomu Srbiju… došli smo do krajnje tačke. Vidimo kroz prozorčiće gde piše Kosovska Mitrovica. Bugari viču kao zveri, a mi nikako na noge. Upišani, fekalijama umazani, jadni…

Iskrcavanje 120 izmučenih zatočenika Sajmišta sporo je odmicalo. Padanje, podizanje i bugarsko udaranje kundacima po onemoćalim robovima.

Postrojiše nas i krenusmo uz bugarsko ,,pred- napred, majkat vaša, srpska bagra!” Putovanje do novog odredišta predugo je trajalo. Nisu pomogli ni kundačenje ni psovke. Mi smo padali, noge nisu mogle da se isprave, klimavo telo se klatilo čas levo-čas desno, a glave kao da su se odvajale od tela.

Kažu da svi logori liče kao jaje jajetu. Mučenja, torture, bezvrednost života, trpljenje bezgranično besmisleno, postupci gori nego sa zverinjem…

Miroljub Miki Zlatković, Logor nacistički ,,robovski”…
GB ,,Vuk Karadžić, Kos. Mitrovica, 2003.

____________
1 MK, ZA, f. 1270, Klauzerov izveštaj direktoru kompanije Mansfeld AG Klingšporu od 3. maja 1941.

* Koncetracioni logor Sajmište (leva obala Save) bio je na teritoriji tadašnje NDH, a njim su rukovodili Nemci.

2 Posle skoro tri decenije, na inicijativu preživelih logoraša, obeleženo je mesto gde je bio logor.

3 O svemu što je navedeno potvrđuje i zvaničan komisijski izveštaj Sreskog narodnog odbora za Kosovsku Mitrovicu, sačinjen 5. marta 1946. u Prvom Tunelu, zaveden pod rednim brojem Pov. br. 707/46. Originalni izveštaj Komisije nalazi se u Arhivu Jugoslavije, zaveden pod rednim brojem 16.742. U izveštaju, poimenično su navedeni robovi -prisilni radnici koji su streljani njih 41 i 46 umrlih.

Podelite:

3 Komentari

  1. Poštovani, mene interesuje da li se negdje može pronaći spisak preživjelih logoraša, posebno me interesuju logoraši sa prezimenom Grbić? Unaprijed hvala.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here