Najmasovniji jednodnevni pokolj ustaša u Drugom svetskom ratu

Podelite:

Pavelićeve ustaše su 7. februara 1942. godine poklale svo srpsko stanovni- štvo u tri sela na periferiji Banje Luke – Drakuliću, Šargovcu i Motikama – i sve Srbe rudare u rudniku Rakovac nedaleko od grada. Samo u tom jednom danu usmrćeno je oko 2.500 Srba. Tačan broj još nije utvrđen. Taj pokolj ima sledeće karakteristike:

– to je najmasovniji pokolj Srba na kućnim ognjištima u jednom danu koji je izvršila Pavelićeva Nezavisna Država Hrvatska tokom celog svog postojanja.

U logorima, naročito u Jasenovcu, jeste bilo još masovnijih likvidacija i u jednom danu, ali ustaše nigde drugde nisu u jednom danu poklale toliko Srba na terenu, u njihovim kućama. Pokolj je počeo u ranim jutarnjim časovima i bio završen u toku dana, do 14 časova;

– to je najveći broj Srba koje su Hrvati usmrtili u jednom danu i na jednom mestu van logora u celoj istoriji odnosa i sukoba Srba i Hrvata. Srbi inače nisu nikada vršili genocid nad Hrvatima;

– to je najveći broj usmrćenih civila u jednom danu u svojim domovima na tako malom seoskom prostoru ne samo u Drugom svetskom ratu već i u celoj istoriji čovečanstva;

– to je najrafiniranije isplaniran, pripremljen i sproveden pokolj tako velikog broja Srba na terenu od strane Nezavisne Države Hrvatske;

– genocid (pokolj) izvršen je nad potpuno i apsolutno mirnim srpskim stanovništvom, koje je bilo sasvim lojalno državi u kojoj je živelo i potpuno poslušno svim njenim predstavnicima i organima. To nije, dakle, bila odmazda za neke prekršaje, već ogoljeno etničko čišćenje;

– pokolj u tri navedena sela na periferiji Banje Luke izvršen je samo i jedino zato što su tamošnji stanovnici bili pravoslavne vere, odnosno Srbi;

– u pokolju Srba učestvovale su i njihove komšije Hrvati;

– niko od komšija Hrvata, niti ma ko od njih van sela, nije signalizirao Srbima da će biti poklani 7. februara 1942. godine i tako im pružio šansu da se bar neko bežanjem ili skrivanjem spase, iako su mnogi znali za pripremu pokolja;

– pokolj Srba u Drakuliću, Šargovcu i Motikama izvršen je sa znanjem i odobrenjem, a verovatno i po nalogu, tadašnjeg šefa jedne države, poglavnika Ante Pavelića. Tako nešto nije se smelo niti se moglo uraditi bez njegovog zna nja.

Nije to, dakle, bio zločin neke raspuštene ekstremne i nekontrolisane para vojne jedinice ili bande, kakvih ima u svim ratovima, već planski akt vrhovne državne vlasti i njenog šefa.

Pavelić je na nekoliko nedelja pre klanja poslao iz Zgreba u Banju Luku do bro opremljenu i obučenu elitnu ustašku jedinicu da se pripremi za pokolj Srba i da ga izvede. Bio je to odred izabranika iz njegovog ličnog obezbeđenja, ta kozvani „tjelesni zdrug“, veličine bataljona, koji je predvodio stari i provereni ustaša

Josip Mislov, Pavelićev saradnik i prijatelj iz ustaškog logora Lipari u Italiji. Time je i šef države Ante Palelić lično učestvovao u pripremi tog najvećeg i najkrvoločnijeg jednodnevnog pokolja Srba;

– pokolj je pripremio najmonstruozniji i najekstremniji visoki dostoja nstvenik državne vlasti, ranga bana, banjalučki stožernik dr Viktor Gutić. Dakle, neposredni organizator pokolja je najveći ustaški zločinac sa prerogativima visoke državne vlasti;

– pokolj je izveden uz saglasnost, pomoć i neposredno učešće katoličkih sveštenika, a naročito banjalučkog župnika Nikole Bilogrivića, koji je u Banjoj Luci prisilno pokatoličio 1.500 Srba, i fratra franjevca Tomislava Filipovićapotonjeg upravnika logora u Jasenovcu i Gradiški. Tako je i u tom pokolju najočiglednije prikazana i dokazana sprega Katoličke crkve i ustaša u genocidu nad Srbima;

– pokolj je neposredno vodio i sam svojom rukom pokazno klao Srbe naj monstruozniji izdanak Katoličke crkve fratar Tomislav Filipović zvani Fra Satana. On najbolje simbolizuje dubinu patološke mržnje i veličinu zločina koji je katoličko sveštenstvo na ovim prostorima, inspirisano i podsticano iz Vatikana, moglo da čini i činilo srpskom narodu;

– pokolj srpskog stanovništva oko Banje Luke povezan je s Pavelićevim planovima o tom gradu kao prestonici Nezavisne Države Hrvatske, u kojoj i oko koje nije smelo biti Srba;

– preživeli Srbi u Drakuliću, Šargovcu i Motikama i njihova rodbina ži- veli su posle Drugog svetskog rata u tim selima u miru i slozi sa svojim komšijama Hrvatima, među kojima je bilo i učesnika u pokolju za koje su Srbi znali, kao da pokolja nije ni bilo. Niko od njih nije tražio ni sprovodio osvetu;

– iako je pokolj Srba u Drakuliću, Šargovcu i Motikama „najreprezentativniji“ čin i simbol ustaške i klerofašističke genocidnosti nad Srbima, pa i ukupne politike NDH, sa ovde naznačenim karakteristikama koje tako skupno ne idu ni uz koji drugi zločin NDH, o pokolju se malo zna, skoro ništa. O njemu je bilo zabranjeno pričati i pisati više od pola stoleća, pa su mnoge činjenice zanemarene i zaboravljene, dokumenta nestala, a svedoci izumrli. To je greh i prema žrtvama genocida, i prema zločincima, i prema istoriji i prema etici;

– ustaše su tokom celog Drugog svetskog rata ubijale Srbe u Banjoj Luci i okolici, ali pokolj u februaru 1942. godine u tri sela kod Banje Luke izuzetan je i jedinstven ne samo po broju žrtava u jednom danu već i po sastavu koljača, neviđenih i nečuvenih u svetu, i po bestijalnosti koju su tada pokazali;

– pokolj u Drakuliću, Šargovcu i Motikama preživelo je malo, vrlo malo Srba. Tako je ostalo malo, izuzetno malo, pouzdanih, izvornih svedoka Srba. Hrvati o tom pokolju nikad nisu hteli da svedoče.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here