Најпотреснија песма Јовна Дучића: Била је ЗАБРАЊЕНА у Србији, јер је певала о покљу нашег народа у Босни

Поделите:

Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:

У “Вили на Језеру” Дучић је писао, певао и плакао, читајући извештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спевао и своју познати песму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић каже:

“Његова песма ‘Врбас’, испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва, исто онако као Змајева ‘Вила’, Јакшићево ‘Падајте, Браћо’, Војислављево ‘На Вардару’, Ракићево ‘На Гази Местану’… У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу”.

Песму ‘Врбас’, спевану 20. октобра 1941. амерички Срби су дубоко осетили. Зато ће Дучић међу њима живети докле год буде живела српска мисао и Српство у Америци.”

ВРБАС
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

Opanak

Поделите:

5 Коментари

  1. ДОБРА СТАРА ГИМНАЗИЈА

    Поштовање према Јовану Дучићу , али и према Ивану Горану Ковачићу , аутору чувене поеме ,,ЈАМА ,, И . Г . Ковачић је роћен у Горском Котару од оца Хрвата и мајке Јеврејке , роћене Клајн . Поему ,, Јама ,, је написао инспирисан усташким злочинима у околини Ливна , гдје су Срби бацани у крашке јаме ливањског поља , У партизане је отишао заједно са пјесником Владимиром Назором . Средином 1943 године ,Горана су убили четници у околини ФОЧЕ . Четници су убили и чувеног доктора са Козаре Младена Стојановића .

    С поштовањем , Драгољуб Мутић

  2. @ Dragoljub Mutić
    Много “мутиш” Драгољубе, а поготово што још увијек вјерујеш у комунистичку пропаганду. Лако је све и свашта сваљивати на четнике, па и да су у околини Фоче, јула 1943. године, убили великог пјесника Ивана Горана Ковачића. Може бити, али и не мора да значи! Заправо, то се никад неће сазнати, али ти вјерујеш “побједницима” па нека ти буде. На твоју душу ако криво збориш.
    За убиство др Младена Стојановића сасвим сам сигуран да су то урадили његови јарани. Доктор је био популаран у народу, нешто слично као што је био Иво Лола Рибар, и многи други. Такви су сметали сујетним партизанским зликовцима. Проблем се решава доста једноставно – ликвидираш жртву, обзнаниш да га је убио идеолошки противник, прогласиш га народним херојем и “мирна Босна”! Не треба заборавити да су баш тих дана, на подручју села Јошавке боравили Осман Карабеговић и Коста Нађ, “прекаљени шпански борци”. Ако не знаш – да знаш: сви тзв. шпански борци су дошли у Југославију са пропусницама Абвера, с циљем “да дижу народни устанак” и то, гле чуда, међу Србима! Друго, и др Младен Стојановић је био “напредни” члан КПЈ. Ако не знаш – да знаш: говорио је да 10 одсто народа треба уништити, да би преостали били “здрава нација”!!? Шта, не вјерујеш?! Потруди се да нађеш и прочиташ књиге “И звезде смо досезали”, од др Невенке Петрић, доктора политичких наука, носиоца партизанске споменице 1941.године! Књига се налази на интернету, у пдф издању. А аутор књига је позната по томе што јој је читава породица била “напредна”, сви су били припадници Скоја и Партије, а она је у НОБ-е отишла са невјероватних – бројем и словима, 9 (девет) година!!! Можеш ли повјеровати у ту савремену бајку, жив био?
    Поштовани Мутићу, историја се не учи из партизанских вестерн филмова.
    Мало смо се удаљили од теме. И моја маленкост има дубоко поштовање према великом Јовану Дучићу, и свим српским патриотама који су ријечју и дјелом описали патње и боли мога народа.

  3. Не упуштајући се ни у какве коментаре, цитирали бисмо поруку Јована Дучића, која дословно гласи:

    „20 година предратног живота кроз Београд, славну српску престоницу текао је муљ и од тога муља нико није могао видети бистру воду. Тај муљ, то је београдска цинцарска клика, која је у српство унела југословенство а у државништво цинцарство. Овакви су довели до пропасти нашу нацију и помоћу оваквих је шарлатан Стјепан Радић успео да свој прљави прст стави на српску жилу куцавицу и обустави крвоток. Последице издајничког рада овакве клике је довео до тога, да је Цинцарин Михаило Боди ставио свој издајнички потпис на папир, који му је поднео немачки капетан, у знак предаје славне српске нације“ (Види: Алекса Ј. Ковачевић, Ко је клеветник Јована Дучића? Минхен, 1970, стр. 18).

  4. Онфурије (не наводим да си Велики јер ниси Велики. Велики човјек напише своје име и презиме.
    Пријатељу, доста ми је и четника и партизана након ових скоро 80 година. И једни и други су правили баханалије. Сви су се измирили и Тицини у Словачкој и Бијели и Црвени у Русији и усташе, партизани и домобрани у Хрватској и које куде, а ми Срби ћемо се још 500 година дијелити на четнике и партизане. Млади не знају ко су били Тито и Дража, а некмоли неки други актери Другог свјетског рата. Престанимо да их трујемо.

  5. @ Комнен Коља Сератлић

    Са тобом се слажем у два става. Први, када кажеш да нисам “Велики”. Ја сам узео име овог светитеља из личних разлога. Нема потребе да ти објашњавам, али да сам велики – нисам. Нисам ни по звању, ни знању, ни по много чему другом. Ок. Други моменат је твоја констатација “Сви су се измирили и… и усташе, партизани и домобрани у Хрватској…”. Ово је заиста тачно, али ти недостаје мотив измирења код ових сатрапа, а он је врло јасан – остварили су “тисућљетну тежњу хрватског пучанства” и наизад решили “српско питање”! Оно што није успело усташама и домобранима и партизанима, у времену 1941-45. године, успело је неоусташама 1990-95. године. Све даље се с тобом не слажем, а поготово да не треба “тровати” младе, као – било па прошло, не поновило се, не треба младе оптерећивати прошлошћу, и томе слично. Напротив, паметнији и познатији од мене су већ давно рекли “да ко заборави своју историју, осуђени су да је понове” и то као непријатно изненађење! Колико сам у праву ето ти чланака, на овом порталу, као “Још један скандал у Сплиту…”, или “У Хрватској на НАТО вежби…”, или “Он је отац српске УДБЕ…”.
    Има још једна спона која нас “веже”: За мене ни ти ниси баш нешто велики, без обзира на име и презиме, и надимак приде! Дакле, слажемо се да се не слажемо, и да на исте ствари гледамо с различитом перцепцијом, доживљајем, размишљањима и закључима.

    Него, када сам већ ту, да напишем “наставак” приче о др Младену Стојановићу. Погинуо је 1. априла 1942. године, а већ 7. августа 1942. године бива проглашен за народног хероја!!!? Ово је већ за Риплијево “Веровали или не”!? То да је био члан КПЈ и пре рата, и друго – бла, бла, бла… већ се зна. Е сада, друже, Комнене Коља Сератлићу, питам ја тебе: Како су комунисти знали да ће победити још 1942. године?! Да ли су били толико видовити или су знали исход Другог светског рата?! Јер да они нису били “ослободиоци”, џаба им проглашење, зар не?
    Овим нашу “полемику” сматрам завршеном!
    Ex ore tuo te iudico!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here