НАЈВЕЋА МИСТЕРИЈА БЕРЛИНСKОГ ЗИДА: Од милиона Немаца коју су преко њега побегли у слободу, само једном се не зна име!

Поделите:

Од 1945. до 1988. четири милиона Немаца побегло је из Источне у Западну Немачку. Огромна већина њих, око 3,5 милиона, напросто је одшетала преко границе до 1961. године.

И то тако да су људи до 1952. прелазили границу између две државе скоро па било где где није било баш јавно, а од те године, кад се граница утврђује између осталог и минским пољима, једино место за бег постаје Источни Берлин. Приликом бежања често се гинуло, а једној особи до данас не зна се име, а прошло је већ 54 године.

1961. ДДР гради Зид и те године границу је прешло само 8.507 људи. До краја 60-их број бежања преко Зида пао је на само 2.300 годишње, током 70-их на 868 годишње, а у 80-има на само 334 сваке године. Притом се често гинуло. Широм целе границе према подацима западнонемачких служби, од 1945. укупно је страдало 916 људи. Што се Берлинског зида тиче, од 13. августа 1961. побијено је 239 бегунаца.

У том мноштву побијених једној особи до данас се није дознало име или било шта о њој, осим да је било реч о мушкарцу у доби од око 30 година, да је бежао с истока на запад и, иронично, да га нису изрешетали источнонемачки граничари, него се тог 19. јануара 1965. утопио у реци Шпреја.

Берлински зид у то време постојао је тек три и по године и, као што ће бити случај наредних четврт столећа, нарочито у четврти Kројцберг која се налази у самом центру града, али је тада лежала уздуж самог Зида, цена квадрата станова била је ниска. Из разумљивих разлога. Тамо је стога било јефтино и отворити пословни простор.

У једном таквом пословном простору тог предвечерја, заправо је већ пао мрак, два радника фирме “Аспхалтцхемие” зачули су запомагање из реке, човека који је кроз залеђену реку, тамо где је она чинила границу, пливао према западноберлинској обали. Извештај западнонемачке полиције у Берлину од дана после наводи овако: “Kад су се обали приближили између 15 и 20 метара, особа их је позвала да приђу још ближе како би му помогли.”

Проблем је био у томе што је река целом својом ширином била територија Источне Немачке. Пружити руку у реку значило би повредити територију суседне државе, и то усред Хладног рата. “Око 10 метара удаљен од западноберлинске обале избеглица је нагло потонуо без утицаја некога са стране”, пише у извештају.

Извештај даље наводи да су граничари с друге стране убрзо схватили шта се догодило, да су испалили по једну црвену и жуту светлећу ракету, те да су с три чамца почели претраживати место утапања бегунца из ДДР-а. Није прошло дуго и на место трагедије дошли су рониоци, такође с источне стране, али ни они нису успели ништа пронаћи. Био је мрак, била је зима, поред тога још хладноратовска граница на само десетак метара… И одустали су. Пуно година после откриће се шта се догађало с источнонемачке стране границе.

За све побијене и погинуле у покушају бега годинама су се прикупљали што детаљнији подаци о мотивима, начинима бега, опису смрти, све како би се одржала успомена на деценију постојања Гвоздене завесе, оне која је кроз Берлин пролазила све до источних граница Југославије. С падом диктатуре Ериха Хонекера и његове Партије у Источној Немачкој, убрзо се открило да је те вечери драму приметио и један источнонемачки погранични војник, и то док је бегунац на Запад још био жив.

Војник је чуо његово запомагање, покушавао је ручном светиљком осветлити површину, али му није пошло за руком. Зашто није одмах пуцао? Па напросто зато што је велика већина и тих источнонемачких војника била део сасвим нормалних грађана, таквих да, ако су већ и били симпатизери режима, а сва је прилика да велика већина итекако није била сретна у каквим условима живи, нису били превише вољни пуцати осим ако би баш морали, ако би се плашили за властиту судбину.

Тако није пуцао ни овај војник. На Западу све до пада Зида нису знали да су источнонемачки истражитељи, засигурно предвођени службеницима Штазија, чим су стигли, на место за које су проценили да је бегунац из ДДР-а ушао у реку, довели псе трагаче. И успели су. Пси су нашли тачно место где је овај ушао у реку, а онда су пронашли и тачан пут којим је из најизложенијих зграда прошао до реке, где је пузао испод заштитне ограде, све уназад до паркиралишта одакле је очигледно кренуо.

Пронашли су да је тамо иза себе оставио кофер с кошуљом, празном футролом за налив-пера и сендвич умотан у лист новина штампаних у Халеу у Источној Немачкој 21. септембра 1964. Лични документи или било шта што би дало наслутити о коме је била реч? Баш ништа. И тако све до 90-их кад су западнонемачке власти поново отвориле истрагу, да би је 1995. опет затвориле без икаквих резултата.

Тог лета, додуше, 1965. у Берлину, на обалу Шпреја 8. јула насукало се тело утопљеника за које се посумњало да је реч о трагично страдалом из јануара. Али, до данас се то није успело ни потврдити нити оповргнути. На обали реке Штазија данас се налази спомен обележје страдалима чија су имена написана на белим крстовима. Осим једног. За њега је остављен само празан оквир у облику крста, без имена.

Еxпресс.хр

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here