Његош о ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ као о слугерањи турских интереса

Поделите:

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Долази неколико Црногорацах с границе и доведу
са собом патријарха цариградскога Есперијуса.

ПОП АНДРИЈА

Добро дошли, браћо Црмничани,
откуда вам тај духовник стари?
Толициња рашта га пратите?

ЈЕДАН ВОЈНИК

Лов смо добар, прото, уловили,
али му се тако веселимо
ка да ће нас све опржит муња.

ПОП АНДРИЈА

Виђу на вам, нешто сте ијетки;
причајте нам да видимо што је,
па до кога узбуде кривица,
одговаро богу и народу.
И шеница имаде кукоља,
и духовник може залудити;
но кажите ко је тај духовник,
какав поса ви с њиме имате.

ИСТИ ВОЈНИК

Патријарх је ово цариградски,
па нас гријех и несрећа наша
с њим удеси, те га ухватисмо.

Скочи на ноге књаз Долгоруков, владика Сава, патријарх Бркић,
владика Арсеније, офицери и сав народ да га из љубопитства виде.
Патријарх се Бркић с њим познаде, целиваше се по обичају, тако
исто и друга. господа духовна и мирска.

ПОП АНДРИЈА

Порашта је патријарх вселенски
и каквијем послом амо доша?
Рашта ли сте ви пружили руке
на аманет и светињу своју?

ДРУГИ ВОЈНИК

Рашта, прото? – Рад несреће наше
а његове вјечите нагрде.

ПОП АНДРИЈА

Каква може то бити подруга
с свјетилником вјере православне?

ИСТИ ВОЈНИК

Ка највиша што си икад чуо,
па је такве ни чуо нијеси.

Свак слуша с љубопитством.

Ево има седам осам данах
откако је доша на граници;
свако му се живи овесели
ка да ново нас огрија сунце;
свак похита кано патријарху
да поуку од њега чујемо
и примимо свете благослове.
Кад код њега, имаш што виђети –
поче вражју просипат поуку
и тровати народ опачилом;
поче кумит што чуо нијеси,
да се земља под нама пропане –
све гологлав а с крстом у руке,
да се народ Турцима предаје.
Сви се томе послу зачудисмо –
да нас куша, сав народ помисли,
јесмо ли му у закону тврди,
љубимо ли слободу јуначку.
Када виђе – кумства не помажу,
поче клети, у кам затуцати,
и на народ проклетства сипати
и некакве крупне анатеме,
ако народ за њим не окрене
да се иде Турцима предати.
Кад виђесмо што хоће патрика,
христјанском га вјером закумисмо
и његовим великијем чином
да се прође таквијех пословах
и да иде откуд је дошао,
да се грдна брука не набија
с лијепијем нашијем законом.
Кумисмо га три четири дана –
ко се годе код њега намјери;
на сва наша кумства не обрну,
нити једном рече: “Хвала богу”,
но све прати ону наопаку.
Тад прегнусмо, не знам ни сам како,
ако ће нас све бог саразити –
ухвати га и доведи к вама.
Сад чините од нас и од њега
како знате, што вас душа боли.
А сви бисмо воли погинути
него ишта да му ружно буде.

Свак гледа преда се и снеби се.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (зловољан, крсти се)

Даница се сатаном проврже,
јербо пође против воље божје;
стога с неба паде у тартару
(зло са горим хоћу да покријем):
архистратиг кад први сагреши,
ка ће слаби човјек да не згреши?

Опет ћутање велико, свакоме нешто мучно бива.
Патријарх Есперијус броји бројанице и плаче.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Сад он плаче – и ја ћу плакати –
рони топле сузе покајања.
Великаши и гријеше крупно;
смртна рука над њим власти нејма,
но ће њему за његова дјела
небо судит, а земља не смије.

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

БАЈО ГАВРИЛОВ

Барем саде, оче игумане,
без господе нијесмо сиротни,
но их ево на свакоју страну:
цар и принцип с тридест офицерах,
два владике и два патријарха,
шест сердарах и шест војеводах,
а помањим ни броја се не зна.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Истина је, наша четовођо,
доста их се сада намјерило
(али си се мало забројио);
да бог даде унапријед више.
Што би биле пчеле без матице?

БАЈО ГАВРИЛОВ

Доста их је, мајде богме, оче,
довијала некаква вјетрина,
већ их никад Црна Гора неће
оволико очима видјети;
много би их једном царству било;
оволико чуда за нас није,
него ће се брзо распршати.
Зли смо, оче, ми до бога слуге,
а они су листом празноруки
(сви, до тога рускога принципа).
Слану шаку радо људи лижу,
а на празну не обраћу главе.
Истина је што си ти рекао –
збуњене су пчеле без матице.
А какве су са много матица?

Теодосија Мркојевић од имена оба владике, патријарха Бркића и
књаза Долгорукова моли Есперијуса да даде благословено писмо
онима који су га довели на Цетиње. Есперијус дава писмо и они
одма, прилично његовом званију, испрате обратно вселенскога
патријарха.

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

Долази Пејо Маџар, житељ скадарски а родом из Подгорице, и
доноси писмо владици Сави и Црногорцима од беглербега
румели-валиса; целива владику у руку и дава му писмо; владика
прочитавши исто, дава га књазу Долгорукову. Књаз, не умијући
прости рукопис читати, даде писмо Теодосији Мркојевићу да га
на глас прочита.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (чита писмо)

“Везир-паша румели-валеси,
поздрављам те, цетински владико,
и главаре од све Горе Црне.
Ево има неколико дана
с сваке стране доушавају ми
да је Москов некакав из мора
изишао и у вас дошао,
донио вам некакве фермане,
те вас на зло учи и подбада.
Прођите се, море, сијасета;
зар Москова нијесте познали
што је пређе с вама урадио?
Ако ћете да смо пријатељи,
чувајте се његове преваре;
пут му дајте откуд је дошао.
Што прст меће међу туђа врата?
Ми смо једно били и бићемо:
домаћа се чељад посвађала,
па ћемо се смирит акобогда.
Што вам треба нечесова дружба
са Московом и преко свијета?
И да хоће, помоћ ви не смије;
и да смије, помоћ ви не може.
Он је саб’јен на крај од свијета,
те не може ни од које руке
вами чути смрти ни живота.”

Смије се књаз Долгоруков.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Чујеш пасје безобразне клапње:
“Домаћа се чељад посвађала”. –
То ће рећи да смо с њима једно.

ПОП АНДРИЈА

То ће рећи да смо ми њихови.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Би ли ово дјеца написала?
Баш су Турци слијепе будале.

ПОП АНДРИЈА

Јесу Турци дјеца, но пакосна;
будалећи Турци све мудрују.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Будалећи Турци све мудрују!
Ја не могу овојзи мудрости
никаквога краја нигђе наћи.

ПОП АНДРИЈА

Њојзи краја трудно наћи није:
гордост сл’јепа јесте душа турска,
а душа се ова лажом пита.
Неће Турчин тобож да попушти;
и сад броји да смо ми његови.
Ради тога он нас и домаћи.

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Па каква је та пријека лажа?

ПОП АНДРИЈА

Мало мања него она што је
те Мустафу братом сунца зову.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (Пеју Маџару)

Еј, Маџаре, како је Турцима
што сам доша међу Црногорце?

ПЕЈО МАЏАР

Господине, као трн у око,
грдно су се смели и смутили,
реп ни глава не знају ђе им је.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А што Турци о мени говоре?

ПЕЈО МАЏАР

Јад их знао! Што им на ум дође;
неко тако, а неко онако.
Него су се добро уплашили,
живот им се за пару не мили,
али ће им добро мило бити
што си цара врга у тавницу.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Каква цара? Ти си полудио!

ПЕЈО МАЏАР

Свак га тако зове, господару,
ја га крстит не знадем иначе.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Та оно је једна лажа пука,
стога сам га врга у тавницу.

ПЕЈО МАЏАР

Ко је да је, он је нама добар;
он је ову земљу прославио
и Турцима много јада дао,
у главу им маглу ућерао.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Може л’ икад то истина бити
да се Турци, како ми се прича,
једне лаже баш толико боје?

ПЕЈО МАЏАР

Истина је, честити принципе,
и јошт више него ти се прича;
то је чудо пређе нечувено –
плаше буле турску дјецу њиме.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Оли сада одлазит, Маџаре,
али ти је али није хитња?

ПЕЈО МАЏАР

Хитња ми је, већа бит не може:
ак’ у Скадар сјутра не приспијем,
нејмам више главе на рамена;
да не чекам одговор на писмо,
ни тренућ се задржао не бих.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Одговора не чекај никаква;
из главе је ово владичине
и свакога врснога главара –
на писмо му отписати неће;
без поруге своје и његове
ко би на њем мога отписати?
Онако се не пише људима.
Ти на уста поздрави везира
и кажи му чисто и открито:
Црногорци жељет не умију
са Турчином мира ни љубави;
добра турског никако не хоће,
а од зла се не плаше турскога.
Јошт му и то придодај, Маџаре,
да су Руси наша родна браћа;
нејма силе у свијет никакве
која би нас могла разбраствити.
Па да нама ни браћа нијесу,
него да су из пакла ђаволи,
опет су нам милији но Турци.
Јошт му и то придодај, Маџаре,
да се код нас свијају махови*.
Он ће знати на што ово слути:
градови се хоће турски скоро
заљевати нашијем оловом.
_______
* фишеци

Одлази Пејо Маџар.

Петар II Петровић Његош (1813-1851)
Лажни цар Шћепан Мали

Поделите:

3 Коментари

  1. Njegoševe uvrnute fantazije na patrijarha vaseljenskog..
    Sto puta su crnogorski vladike tražile autokefaliju od patrijarha vaseljenskog i nikad im nije to dao,odnosno nikad je nisu dobili..Bar u pisanoj formi kako su oni to želeli da se hvališu i puvaju pred svetom..
    Frustriran budući na njih odao se slavni Njegoš mržnji na Carigrad pa ne čude ovakvi izlivi epsko arhaični stihova u stilu moderne Odiseje ili Ilijade..
    Nit je Njegoš bio Homer nit je patrijarh Vaseljenski bio neprijatelj crnogorcima.
    Ali da bi zadovoljio svoju sujetu slavno pero sokolovo,Njegoš nije štedelo mastila da nakiti patrijarha još za života ,ovde međ ljudima vređajući vlast nebesku,silu večnu i beskrajnu..

    • Ајде, не кокодачи и не конструиши антиправославну латинску и идеолошку историју коми (како бу рекли Американци, а наш народ би казао комуњаро … )

  2. Treba imati svest da je **Šćepan Mali** pisan u trenutku kad se Otomanska Imperija povlačila sa Balkana..
    Ustupala je mesto nekom drugom i želela dobre odnose sa svima..
    Naročito sa crnogorcima ali oni nisu prepoznali Tursku kao iznurenog i bolesnog tifusara kome treba pomoć??????
    Ne,naprotiv Njegoš ih je nacrtao ovom humoreskom kao Kiklopa kome treba oko iskopati a obe noge diplomatije saseći još dok sede i nigde se ne kreću u Carigradu..
    Ne radi se to tako..
    Čak ni sa neprijateljskom diplomatijom..
    Dobar književnik je bio taj Njegoš ali nikakav diplomata..
    Izem ti konzula koji te u ambasadi dočeka sa buzdovanom u jednoj ruci a u drugoj te blagosilja mastilom po nosu.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here